Док је живих сведока, биће и истине

Страдање породице Јандрић почело jе усташким покољем у родном поткозарском Читлуку, и наставило се у дjечjем логору Јастребарско. У подравским Хлебинама стекао jе и другу фамилиjу

Они коjи покушаваjу рехабилитовати НДХ и умањити усташке злочине почињене за време владавине те фашистичке творевине заборављаjу да jош увек има живих сведока.

Шупље приче о логорима у коjима су заточеници тек ‘радили и гледали позоришне представе’, ови људи врло лако могу демантовати. Нажалост, своjим животним искуством.

Читлук – Босанска Дубица – Стара Градишка – Загреб – Јастребарско – Копривница – Хрватска Костаjница. Пут jе то Милорада Јандрића из Борова насеља, живог сведока свирепих усташких злочина и страхота коjе jе доживео у родном селу, а потом као десетогодишњак са стотинама деце одведених из села у Поткозарjу. Исти таj пут прошао jе возом и физички прошлог месеца, обилазећи добар део места страдања, присећаjући се и наjситниjег детаља ратног пакла коjи jе преживео.

– Пуних седам децениjа тражили смо сестру Стоjу с коjом смо се растали у логору Стара Градишка. Пре неколико година сазнали смо да jе наjвероватниjе убиjена у дечjем логору у Сиску. Одустали смо од потраге и на 70-ту годишњицу страдања наше породице, краjем августа 2011., уз споменик у родном Читлуку краj Босанске Дубице, на коjем већ стоjи дванаест имена, додали спомен-плочу с њеним и именом брата Раjка коjи jе погинуо у Грмечу, започиње своjе сведочење 84-годишњи Милорад Јандрић.

Трагедиjа jе задесила Јандриће почела jе 30. августа 1941., када су у Читлук упали усташе. У кућама троjице браће – Милана, Душана и Микана – побили су и запалили дванаесторо чељади.

– Убили су чак и 70-годишњу баку на штакама, а детету у колевци, старом свега три месеца, одрезали екстремитете, а тело бацили у ватру. Комшиjе су по одласку усташа прискочиле у помоћ, али како jе ко дошао, тако би се онесвестио од стравичног призора. Отац и стричеви су се раниjе склонили из села, не очекуjући да ће се усташе окомити на жене и децу, прича наш саговорник коjи се заjедно с jош двоjицом браће и две сестре, спасио jер jе тог дана одвео стоку на испашу.

Јандрића jе укупно било двадесетчетверо, што значи да jе њихов броj након усташког злочина када jе убиjено 12 чланова породице, преполовљен

С пашњака су чули крике и jауке коjи су допирали из кућа, а затим и jедан пуцањ коjим jе, како jе Милорад касниjе сазнао, усмрћена његова маjка Мика, коjа jе покушавала да се супротстави усташама.

Све куће Јандрића, али и породица Кравић и Зец, попаљене су. Јандрића jе укупно било двадесетчетверо, што значи да jе њихов броj након усташког злочина када jе убиjено 12 чланова породице, преполовљен. Милорад jе с преживелом браћом и сестрама, прешао код тетке, где су остали до jула 1942. године и усташко-немачке офанзиве на Козару.

– Пошто jе тетка имала мало дете, остала jе у позадини, а ми смо се прикључили пробоjу с комшиjама, сами без игде иког свог. Отац и стричеви су били у партизанима, прича Милорад коjи jе тада заробљен заjедно са братом Милошем, сестром Милицом те братом и сестром од стрица, близанцима Стоjом и Стоjаном. С осталом козарачком децом, женама и старима, завршили су у Босанскоj Дубици одакле их усташе укрцаваjу у сточне вагоне и превозе до Новске.

– Била jе несносна врућина. Деца су плакала и тражила воду. Жене су ноћу кроз решетке вагона хватале кишницу како би им бар уста наквасиле, сећа се наш саговорник.

После Новске, следеће одредиште била jе Плетерница, одакле су их усташе натерали да пешаче до Стоjчиновца. У том селу су остали неколико дана. Мештани, већином Срби, доносили су им храну и воду. Из Стоjчиновца су отерани у Стару Градишку где су их усташе тукли и мучили глађу и жеђу.

Милорад се сећа жене коjа jе jедно дете водила за руку, а друго држала у наручjу. То, готово голо дете, имало jе дизентериjу тако да jе жена сва била умазана фекалиjама. После три дана проведена на пољани ограђеноj жицом, jедан усташа jе стао пред њих и обратио се деци. Позвао их jе да пређу на другу страну, ако желе да jеду и пиjу.

– Ми коjи смо били без родитеља, одмах смо прешли. За нама су почела прелазити и друга деца чиjе маjке су их дозивале да се врате jер ће их усташе убити. Ту jе настала општа гужва. Деца су претрчавала час на jедну, час на другу страну, све док се између jедне и друге групе ниjе поставио кордон усташа. Потом су нас опет утрпали у сточне вагоне. Доласком у Загреб, схватили смо да нема сестре Стоjе, прича Милорад и повремено застаjкуjући – наставља.

Усташе су нас построjили и повели до Јелачићевог трга. Док смо пешачили, Загрепчани су нам прилазили и давали нам храну. Осетио сам сажаљење у њиховим погледима

– Била jе ноћ када смо стигли у Загреб. У неко доба смо чули гласове домаћих жена коjе су с фењерима ишле од вагона до вагона, дозивале нас, нудиле нам двопек и чаj, опомињући нас да не jедемо превише, да нам не позли, те обећаваjући да ће доћи и сутра. Кад jе свануло, усташе су нас построjили и повели трамваjском пругом од железничке станице до Јелачићевог трга.

Док смо пешачили, Загрепчани су нам прилазили, давали нам кифле или нешто од хране. Осетио сам сажаљење у њиховим погледима. У jедноj згради на Јелачићевом тргу су нас све ошишали до главе и обукли нам црне усташке униформе, с великим словом ‘У’ на капама и на крагнама. Ту смо били три-четири дана, а онда су нас камионима пребацили у дечjи логор Јастребарско, сећа се Јандрић. У том логору jе видео наjвеће страхоте.

– Деца коjа су плакала била су кажњавана. Владала jе дизентериjа од коjе се свакодневно умирало. Пред очима ми jе и данас слика детета коjе пуже, вукући за собом сопствено црево. Док смо Милица, Милош и jа већ били преболели ову болест, брат Стоjан се задесио у карантину управо у тренутку када jе jедна партизанска кордунашка jединица напала логор.

Партизани су тада око 800 здраве деце повели са собом, а нас остале извели из барака на jедну пољану изван логора. Ту смо се растали од Стоjана. После тога смо одведени у Копривницу железницом, где су нас сачекали сељаци из околних села…’, каже чика Милорад коjи се не сећа тачно ко их jе одвео тамо.

Смештени су у породице домаћих људи у Подравини. Милорада су изабрали Стjепан и Мариjа Саболић из Хлебина.

– Мариjа ми jе била друга маjка. Где год jе ишла водила ме са собом. Често ме водила у цркву. Знала jе да окупи децу, међу њима брата Милоша и сестру Милицу, коjи су такође били смештени код других породица из Хлебина, и да нас одведе у своj виноград.

Дан пре тога би направила погачу с орасима, а онда би нам у винограду накидала те погаче и набрала грожђа да jедемо. И данас се сећам мириса тог грожђа. Имао сам касниjе своj виноград и садио разне сорте, али такав мирис никад више нисам осетио, каже Милорад коjи jе у Хлебинама живео срећан и задовољан све до пролећа 1943. године.

Тада се поjавила комшиница Пава Грбић из Читлука коjа jе заjедно са своjом децом кући повела и Јандриће. Био jе то болан растанак, како за Мариjу, коjа jе плакала и преклињала Паву да га не одводи jош jедно време, тако и за Милорада коjи jе на краjу морао да послуша поруку пристиглу од оца у партизанима.

Пава их jе возом провела до Костаjнице, а потом, уз помоћ jедног жандара, избегаваjући усташке патроле и положаjе, до родног Читлука. Милорад се убрзо прикључуjе партизанима. По завршетку рата у Костаjници завршава машинску школу, а на наговор стрица коjи jе после Сремског фронта био командир jединице за обезбеђење фабрике Борово, долази и остаjе у Борову насељу. О Стоjану коjи jе остао у карантину логора Јастребарско ниjе знао ништа. Тек после рата, 1947. године пронађен jе у jедном селу у Загорjу.

– Постао jе прави Загорац. Стрицу коjи га jе пронашао, обратио се са стричек. По повратку кући, отишао jе у Сисак, завршио jе занат и остао у овом граду. Кажу људи да су близанци повезани на посебан начин и зато у последње време размишљам да можда ниjе случаjно то што jе Стоjан изабрао да живи у Сиску, ако претпоставимо да jе сестра Стоjа могуће била тамо одведена, убиjена у дечjем логору и да су њени посмртни остаци управо тамо, закључуjе Милорад.

1982. године, приликом jедног пословног пута у Марибор, Милорад jе на наговор супруге свратио у Хлебине. Иако jе од његовог боравка у том месту прошло четрдесет година, препознао jе кућу Саболића. Стjепан jе већ био умро, а Мариjу, коjа jе била болесна и у позним годинама, обилазила jе комшиница. ‘Тета Мариjа, знаш ли ко jе?’, упитао jе Милорад старицу.

Њене очи су се напуниле сузама. ‘Милораде! Где си? Цели живот сам те чекала!’, одговорила му jе. Мариjа jе убрзо после тог сусрета умрла, а месец дана касниjе на адресу Јандрићевих стигло jе писмо. Писала му jе Мариjина ћерка коjу jе Милорад у Хлебинама видео свега пар пута jер се школовала у Загребу. ‘Драги моj мали брате Милораде, хвала ти што си посетио нашу маjку и што си jоj тако улепшао последње дане живота’, написала jе.

Транспорти деце из логора Стара Градишка у Јастребарско почели су стизати средином jула 1942. године, а затим су доведена и деца са логорских економиjа у Јабланцу и Млаки. У три километра удаљен логор Река доведено jе око 2000 деце. У оба логора било их jе око 3340. Убиjено jе 1018 деце. Преживеле су збринули грађани Загреба, Јастребарског и околних места. Многа деца су у тим породицама и остала, изгубивши или задржавши своj идентитет. Стоjа Јандрић, нажалост, ниjе била те среће.

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

У Јасеновцу ништа ново

Гостовање предсjедника УГ Јадовно 1941. на ТВ НАША и БН ТВ

ПОНИШТИТИ РЈЕШЕЊЕ ДРУШТВУ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ЈАСЕНОВЦА

НОЖ ЗА КЛАЊЕ СРПСКЕ ДЈЕЦЕ СА КОЗАРЕ

Јасеновац – Јадовно 1941.