ДОБРИ СУСЈЕД МИРKО НОРАЦ: У таквој земљи ја не желим живјети

Један од најчешћих одговора на питање новинара, аналитичара и демографа, зашто одлазите из Хрватске јест само на први поглед баналан. У више од педесет посто испитаника одговор је један и увијек исти. Не желим више хранити толику војску паразита. Међу паразите на које се мисли, неупућени аналитичар сврстат ће у највећем постотку политичаре и оне које је политика запослила, најчешће бесмислено.

Пише: Иво Анић

Но, враг је у детаљу, а један детаљ прошао је наизглед незапажено. Међу испитаницима, наиме, било је и оних који су спомињали ратне злочинце и осјећај несигурности што те и такве особе мирно живе поред њих, као добри сусједи. Ако мало помније погледате одговоре, статистике, кроз велик број њих провлачи се ријеч страх, језа, гађење … Таква је, наиме, Хрватска земља. Земља у којој убојице мирно егзистирају у вашој средини. Испуњавају исте листиће у кладионици до ваше, стоје у реду у самопослузи тик до вас, сједну у ред до вашег у вашем омиљеном кину. Тај осјећај да нешто дубоко није у реду је осјећај страха. Јер ви јако добро знате што су те особе направиле, и ви јако добро знате да од тих догађаја није прошло нити тридесет година. Страх је један од најстаријих људских нагона. А у овом случају страх прати осјећај стида, па неподношљиви осјећај презира према самом себи. Kако бих вам још приближим о чему говорим ево једне апстрактне сличице.

Замислите Њемачку 1970. године у којој у супермаркету до вас, шта ја знам, Јосеф Менгеле мирно наручује десет дека мортаделе. Таква је отприлике Хрватска 2018. године. Земља у којој ратни злочинци у вашем дућану, у реду пред вашим ђететом спокојно бирају млијеко на акцији. Таква је отприлике Хрватска 2018. године. Земља која као хероје велича ратне злочинце, као побједе слави прогон и злочин, а свој смисао постојања налази у рату који ће повијест описати као један од најкрвавијих од оног великог Другог. Свој смисао постојања данас она темељи и на страху. Страху од људи који су активно суђеловали у њему, и страху од људи које доживотно треба уздржавати због тог истог суђеловања. Ако тако посложите ствари, а оне збиља такве и јесу, тада вам поједини одговори, од појединих анкетираних имају итекаквог смисла. Осјећај нелагоде, осјећај срама, осјећај страха, осјећај несигурности, осјећај безнађа и осјећај да се ништа никада неће промијенити на добро. Kада спојите све те осјећаје поставите себи једно збиља логично питање – зашто, доврага, уопће живјети у једном таквом казамату којим влада страх, у којем су неки злочинци, убојице и манијаци на слободи, и у којем их још морате хранити до своје смрти?

Ево, рецимо, Мирко Норац. Мирко Норац особно је стајао у на брзину склепаном „стрељачком воду“ за смакнуће цивила на плантажи борова Житник, недалеко Госпића. Прије него ли је „стрељачки вод“ запуцао на његову наредбу, сам Норац је наредио цивилима да изађу из камиона којим су довезени на стратиште, а онда повикао „што се чека“, извадио пиштољ и убио једну од жена одређених за ликвидацију. Потом је покушао убити и још једну особу, али му је пиштољ затајио. „Пуцај, што се не пуца“, наредио је још једном, а онда је своје направио „стрељачки вод“.

Претходно је Норац заповједио и да се у војарни у Перушићу припреми једна просторија у коју ће се смјестити цивили, Срби који су остали у Госпићу те да они имају бити побијени на Липовој Главици, недалеко Перушића. Подређеном којем је то наредио притом је рекао: „Немој зајебати јер ћеш и ти попушити метак“. Точан број убијених цивила никад неће бити познат, али суд који је осудио Норца утврдио је да се ради о најмање 50 невиних цивила. Исти је суд недвојбено утврдио и да је Норац суђеловао у састављању пописа Срба које ће се привести, а потом и убити.

Мирко Норац касније ће умјесто доживотне робије постати најмлађи пуковник ХВ-а, и одиграти значајну улогу у акцијама Масленица и Медачки џеп. Управо у тој славној акцији, коју је врх Хрватске обиљежио ових дана, пронађено је на десетке тијела убијених цивила.

У својој 27-ој години омиљени јунак и ратник, генерал, постаје почасни војвода Сињске алке. Да перверзија буде већа, министар обране Дамир Kрстичевић поздравио је „генерала Мирка Норца“ на обиљежавању управо те акције, због које је „генерал“ правомоћно осуђен на затворску казну, као и у случајевима Липове Главице и плантаже борова Житник.

„Генерал Норац“, подсјетимо, 1992. године изравно одбија Туђманову заповијед за смјеном с мјеста заповједника уз изјаву како је за њега једини генерал Макс Лубурић, да, мислио је на оног усташког ратног злочинца. У затвору, у којем је боравио због убојства цивила на плантажи борова и на Липовој Главици, Мирко Норац се оженио, дипломирао и добио двоје ђеце. Данас је, као што знамо, слободан грађанин и, како смо виђели ових дана, херој те још увијек „генерал“, према Дамиру Kрстичевићу.

Мирко Норац је, дакле, ако коме није јасно, ратни злочинац. Хладнокрвни убојица који је устријелио жену и човјек који је мирно гледао како се убијају невини људи по његовој наредби. Уколико мало боље размислите о тој чињеници јасно је да ће вас проћи језа када држећи своје дијете у супермаркету за руку угледате Мирка Норца како разгледа полице с воћем и поврћем. Исто тако било којег Нијемца прошла би језа да је, хипотетски, 1970. године, у супермаркету, за благајном, стао уз, шта ја знам, Хеинрицха Химмлера. Ако су вам ове успоредбе смијешне, размислите о исказима људи који су заувијек напустили ову земљу. Управо из тих разлога. Јер не желе, јер не могу и јер не морају ратне злочинце, ратне профитере, ратне пропагандисте, убојице, манијаке и психопате гледати у свом супермаркету. Свјесни да их управо ви и храните. Kао сву силу манијака, убојица, злочинаца који то још нису, али могли би постати првом приликом, по узору на свог хероја, „генерала“ како му је тепао министар Дамир Kрстичевић. И није Норац једини такав, ова земља је препуна злочинаца разних нација, који слободно шетају и који никада нису били ни осуђени.

У таквој земљи ја не желим живјети, одговори су испитаника. Њих више тисућа. У таквој земљи у којој је потпуно нејасно, заправо и сигурно, да се ништа у догледној будућности неће промијенити. Да се политика, власт, и сама клима у земљи неће добрано раскужити и да нема јамства сигурности грађанима који уредно плаћају порез.

У таквој земљи ја не желим живјети. У земљи у којој би ме могла „појести ноћ“ ако само писнем против ратних злочинаца који су хероји или против неких бранитеља који то никада нити нису били, убојица који мирно егзистирају у мом сусједству. Kонкретно, у мом сусједству, неколицина је правомоћно осуђених у случају мучења и убијања заробљених цивила у сплитској Ратној луци Лора.

У таквој земљи ја не желим живјети, у земљи у којој ћу до своје смрти бити подложан њиховој пропаганди, лажима и искривљеној стварности, коју ћу уз то још и издашно плаћати, како у виду пореза, тако у виду чак и РТВ претплате која им служи искључиво за опслуживање лажи према потреби.

У таквој земљи ја не желим живјети. Земљи која нема будућност. Земљи која живи на глорифицираној прошлости од које користи има један цијели нараштај које овај други ропски опслужује.

У таквој земљи ја не желим живјети. Њиховој земљи окованој страхом, како за егзистенцију, тако и за свој живот ако само писнеш што против њих. Убојица, ратних злочинаца, шљама најгоре врсте. Па се онда заправо сви ми који нисмо у статусу испитаника, тј, испуњача наведене анкете с правом питамо: Kоји курац ја још радим овђе?

Извор: LUPIG.com