Dobri moj!

Kažeš „Ne želim tamo da idem. Oterali su me. Nas su oterali. Neću sa njima da se suočim, neću da likuju lažno ljubazni dok me, bez srama, gledaju u oči kao da ništa nije bilo. Kao da sam svojom voljom otišao nekim željenim putem. Ništa više sa njima neću. Tamo više ne pripadam.“

Piše: Cvijeta Radić

Razumem. Samo, oprosti, ne verujem ti!

Ne verujem da ti misao bar nekada, u onim noćima u kojima ti se san iskrada pred viškom sećanja, ne pobegne tamo gde te je majka svetu pokazala. Sigurno ponekad gledaš i neke stare slike. Ne one u albumu, nego one koje su u tebi, duboko gurnute da se od vremena sakriju tamo gde ne može da se izbledi.

Damari brže kucaju kad dođe praznik koji si tamo slavio dok ste zajedno sedeli oko slavske sofre i pogače, dok je sveća pod ikonom u starom čiraku uspravno sjala i plamenom lagano vosak otapala, kao da niz nju suza vekovnih sećanja klizi. Samo ti znaš za te otkucaje i da te oni neizbežno vode pod one teške zavese vremena koje ćeš raskriliti i pogledati u senke i zamagljena lica vas nekadašnjih. Potražiš te slike i lik dedin i onda kad ti je teško, kad se pomoliš Bogu, i svom svecu, i njemu davaocu i večnom čuvaru tvog imena.

Ako pripadaš tome pripadaš i tamo. Kako može biti da se ne pripada zemlji gde su tvoji grobovi? Ti grobovi su tvoja stalna pripadnost bez tapija, bez rešenja, bez dozvola i notara. Tu nema raskida, ni voljnog, ni nametnutog. Tamo te vazda preci čekaju da im sveću zapališ i za dušu se pomoliš nad mestom gde im kosti počivaju. Možda je pao i strulio znamen pod kojim su, ali tamo trava neprestano šuška vaše rodno ime zapisano neizbrisivim slovima. Čekaju te da staneš tamo gde su se tvoja i njihova linija spojile u nerazmrsivu vezu predaka i potomaka. Čeka te tamo kamen na kome je gorelo tvoje ognjište. Gorelo, grejalo i svetlilo dok te toplinom i sjajem nije do čoveka podiglo. Dok nisi izrastao da možeš da razumeš, pamtiš i čuvaš.

Oni koji su te oterali sa te zemlje iz čije dubine ste nicali rastući visoko i samom nebu stremeći, oni ne mogu biti pobednici. Ne mogu biti svoji na tvome. To ne postoji. Mogu samo oteti ili im ti sam možeš predati ono tvoje tamo. Da nije bilo tog nesretnog dana i događaja kad su nas terali sa kesom u šaci i na leđima naslaganim vekovima koji se ne mogu u kese pogurati, danas bi, pod ranom kruškom, u hladu, sedeo tvoj otac i unuke svoje na kolenu cupkao učeći ih da sriču imena vaših njiva i livada od vajkada tako nazivanih. Baš kao tvoj deda tebe. Sada svojim novim stazama nosiš tu nezgaslu i neusahlu uspomenu koju tvoja deca neće nikad poneti. Zato ne možeš dati svoje.

Vodi tamo, na svoj kamen, decu da urone u pradedovske dubine, da osete koren tamo gde je zakopan duboko. Ispod devet tvrdih kora. Odvedi decu da se pomole i zahvale za krv u venama, za gen, za dobrotu. Pokaži im svoje stope zauvek utisnute na širokim putevima i stazama samo tebi znanim. Pokaži im vaše njive. One su njive tvoje dece, ne osvrći se ko se juče upisao kao njihov gazda-otimač. Ne uskrati deci da udahnu vazduh koji je pluća punio svima pre tebe i tebi. Daj im da ugase žeđ vodom koju su žudno pili svi njihovi. Neka i tvoja deca podignu glavu i vide nad sobom nebo sa plavim pticama predačkih duša koje će ih vazda čuvati.

Pođi kući kad god te žigne ona nevidljiva rana bez krvi i gnoja. Kad god kuća dođe k’ tebi, u san i setnu misao, kad ti san jaukne pod pritiskom čežnji i sećanja, ti kreni kući svojoj u susret. Tamo te čekaju tvoji.

Ne traži odgovore na sva pitanja. Na neka ne postoji, na neka nije ni važan. Ni oni nemaju odgovor. Kod njih je to samo mržnja, a ona ne smiruje i ne daje odgovor. Ona truje onim otrovom koji ne može da leči. Zato se na njih ne osvrći i ne pristaj na njihovu lažnu pobedu i krhko verovanje da su te oterali.

Samo ti navrati katkad kući i ugrej je svojom stopom umornom koja te je dovela njoj, i onom toplom kapi što ti sija na licu… A ona će tebe uvek grejati sobom, dobri moj!

---

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Cvijeta Radić