Добио сам упалу зглобова

У вријеме тих јесенских радова почеше да ме боле зглобови. Најприје упала зглобова у лактовима. Уз јаке болове једва могу да исправим руке у лакту. Покушавам по два-три пута док их не испружим. Ускоро почеше да ме боле и кукови. Ишао сам љекару и на крају ми он препоручи бању. Најближа бања је била у Дарувару. Њу је доктор и препоручио. Мама је одлазак уговорила са кумом Брицинком, Маријом Босанац, женом брице Милана Босанца који је отјеран са осталим Србима из Грубишног Поља у Копривницу, али је на крају завршио у Јасеновцу. Она је у Дарувару имала сестру Јулку Башић. То је мајка Милана Башића, који је у неко вријеме 1942. године ухапшен и отјеран у Јасеновац. Ухапшен је управо кад се у комшилуку картао са Звонком Бркићем. Послије рата на велико се причало да је ухапшен као партијски функционер, но његова тетка Марија (Брицинка) каже: „Не. По њега су дошли јер је био Србин, а Звонко је био Хрват“! Становао сам код те куме Јулке, а у бању сам ишао сваки дан у одређено вријеме. Мама ме обилазила и увијек доносила куми Јулки нешто животних намирница: брашна, бијелог и кукурузног, масти, поврћа, по које пиле и воћа. Понекад је то доносила кума Марица или нетко тко је ишао по свом послу у Дарувар, па га је мама замолила за услугу. Једне прилике у Дарувару су се нашле и мама и кума Марица. Не знам на чију идеју, али тада смо се сликали. На полеђини слике пише: сликано 27. IX 1943. Осим успомене, ова фотографија има једну посебну вриједност. Један примјерак кума Брицинка је послала своме супругу Милану у Јасеновац. Он је једном логорском дописницом потврдио пријем. У музеју Спомен-подручја Јасеновац та дописница је била изложена, лично сам је видио. Тек тада, негдје седамдесетих година, дошао сам до спознаје: „Па кум брицо је, добивши ту слику, сазнао да сам ја изнио дио истине о догађањима у Јасеновцу“. До тога времена то нисам нити знао, нити схватио. Дакако, то тако нису схватиле ни кума Марица нити моја мама. Једноставно, мама и ја нисмо знали да је слика послана нити да је о томе дошао одговор. Али Брицинка је, поред гомиле одсјечака “Товарни лист”, којима му је слала пакете одређене тежине са жељезничке станице Дарувар, сачувала и ту дописницу и једном приликом то дала Спомен-подручју Јасеновац. Примјерак фотографије који ја имам такођер има своју причу. Једну од поменутих фотографија моја мама је дала кћерки свога брата Савки, удатој Пармак. Она је отјерана у Србију 1941. године са мајком и млађим братом. У два наврата долазила је из Србије и оба пута су је усташке власти вратиле у Србију. Други пут је то било негдје почетком зиме 1943. године. На слици постоји посвета Савки. Наш примјерак слике нестао је јануара 1945. године приликом наше бјежаније у Мађарску. Савка нам је, њој поклоњену слику вратила ^[9].

Лијечење у бањи је трајало три недјеље. Са кумом Јулком био сам један дан у винограду поред Дарувара, код неких људи. Ту сам јео цијепљено грожђе. Било је слатко и подсјетило ме на оно што су га некад о Марињу у Грубишно довозили “пријаки” из Шпишић Буковице. Послије бање, десетак дана сам био углавном у кући. Ван у двориште сам излазио само око подне кад је топло и кад нема вјетра. Болови су углавном нестали. Још сам их осјећао само у лактовима гдје су и били најинтензивнији. Још неко кратко вријеме гонио сам краве на пашу, али „нацијелдан“. Дакле, одем негдје око 11 сати, а враћам се кући око 15, 16 сати. Јованка и ја брали смо јабуке киселке и спремали их за зиму у сијено у штагљу. То су лијепе, тврде, углавном црвене јабуке котурастог облика, неки их зову котураче или колачаре. Сочне су, а кад одстоје у сијену, помало су сипке и врло мирисаве. На Божић, прије одласка на јутрењу, умивали бисмо се једном од најљепших јабука, изразито црвеном. Тај обред је подразумијевао остварљиву жељу да будемо здрави и црвени као јабука. Помагала нам је брати и Тина. Она је себи однијела пуну кошару јабука, а нама ће донијети својих јабука ријетке врсте, коју су донијеле из Треглаве. То је село одакле су прије десетак година дошли она, њезини родитељи и два брата. У тој кући је рођена Тинина мајка. Њихове јабуке су бијеле, кад се загризу, некако су вунасте тврдоће, а бијеле као снијег. Нису биле нарочите за јести, али због њихове ријетке врсте нисам их десетљећима заборавио. Крушака нисмо имали па смо готово редовито по једну кошару добијали од комшија Трегнерових. Они су имали пет великих стабала виљамовки. Тада смо их звали “водњаћке”, као што су их и они звали. Стабла су била висока као храстови, таква су остала и десетљећима касније.

На огради, како смо звали дио окућнице испод воћњака, остало је да се повади још нешто репе и спреми за зиму. Било је и жуте репе. То је “тужин” који се радо једе зими онако пријесан, а ваљао је и кухан. Била је то слаткаста репа. Остала репа је била за краве и свиње. Већ је пролијетао снијег кад нам је кум Лојзо Рингл дошао са коњима и плугом да нам пооре земљу у огради да би се у прољеће лакше садило.

Кума Драгана из своје куће у Сталовици повремено оде до Шукића у Барну. На њу нитко не обраћа пажњу, а у касну јесен ни сељаци не иду често у поља па нема никаквих сусрета. У правцу ливада, долине Крсташице и шуме пролази уз двије групе циганских кућа и колиба. А Цигани к’о Цигани, иду повремено да донесу дрва из шуме, па, ако је и сретну, сматрају да и она иде по дрва. Јер какав би, по њима, други разлог она имала да иде у шуму? Да Цигани не би мијењали мишљење, у повратку из Барне кума би понијела по који лијепи, лагани суварак.

[9] Крајем 1943. за вријеме опоравка у даруварској бањи аутор са Маријом Босанац Брицинком и мајком Евицом. Погледај фотографију на стр. 483.

< Кума Драгана Јовановић из Сталовице                              Садржај                                  Пукла осовина Рим–Берлин >