До Симине куће струја путује 15 година

Симо Перенчевић из Острожина платио је још 2001. године Електри апаратуру за поновно увођење струје у износу од 1100 куна. Струје још нема, а нити поврата новца

Становнике забачених банијских и кордунашких села и заселака неријетко обилазе домишљати преваранти свих врста и, лажно се представљајући, изнуђују послиједње куне сиромашних, углавном времешних повратника. Затим нетрагом нестају, а жртве ових дрских пријевара ријетко случај пријављују полицији, па углавном никада не добију украдени новац назад нити ишта више сазнају о резултатима истраге.

И све док пријеваре врше ситни криминалци, ствар се може некако и разумијети јер лопова је увијек било, али када је неко државно подузеће или институција, без објашњења одуговлачи с ријешавањем виталних проблема повратника, то је много више од обичне пријеваре, и утолико више забрињава.

Када се Симо Пернчевић 2001. вратио на своје огњиште у Острожин на Кордуну, затекао је обитељску дрвену кућу потпуно девастирану и опљачкану. Први његов корак био је отићи у Електру Топуско и затражити спајање на електричну мрежу, како би могао полако обављати најнужније радове и колико толико, нормално почети живјети. Након упућеног захтјева, према Симиним ријечима, стигли су дјелатни Електре, уградили главни осигурач, ставили подложак за сат и извршили све припреме за спајање, што су наплатили 1100 куна.

Ту долазимо до уобичајеног „међутим“… Пролазили су дани и мјесеци, прошла је и година, али електричари се нису појављивали. Симо је изгубио стрпљење, отишао поново у Електру да сазна кад ће у његовој дрвеној кућици засвијетлити жаруља. Доживио је шок кад су га обавијестили да струју неће никада добити јер му је кућа на осами, уз објашњење да се Електри не исплати за једног човјека неколико стотина метара проводити жице. Кад је упитао за својих 1100 куна, одговорено му је да они новац више не могу вратити.

Прије рата мјештани су уплатили самодопринос и сами посјекли бандере у својим шумама. Електричари су само спојили жице. У мом засеоку струју смо имали 50 година – Симо

И тако, већ готово 15 година, овај самотњак у засеоку Перенчевићи, чију кућу можете по уским и блатњавим путевима пронаћи једино уз водича, живи у увјетима који су на овим просторима владали у средњем вијеку.
– Прије рата имали смо струју. Мјештани су уплатили самодопринос, сами посјекли бандере у својим шумама, огулили их и поставили све до села. Електричари су само спојили жице. У мом засеоку струју смо имали и користили готово 50 година. Послије рата бандере су покрадене, а жице још леже по ливадама и воћњацима. Чудим се да и то нетко још није украо – објашњава Симо Перенчевић.

У Електри Топуско рекли су нам неслужбено да је од тог догађаја прошло готово 15 година па да морају прегледати списе и радне налоге. Но док то не учине, претпостављају да је Симо Перенчевић ангажирао приватне електричаре који су уградили главни осигурач и посао му наплатили. Исто тако, кажу да не тврде како Симо Перенчевић неће добити струју, но морају се поштовати одређене процедуре и написати захтјев. За све остале информације потребно је обратити се, писменим путем, Хрватској Електропривреди у Загребу.

Није несташица струје једино што отежава живот Симе Перенчевића. Крхког је здравља, а доктори су далеко. Мјесечна примања од 900 куна једва достају за храну у конзервама коју мора куповати јер ништа не може ускладиштити у фрижидер. Спашава га што ухрани свињче и његово месо суши на тавану, па некако, уз кисели купус и кромпир, преживи зиму. На прољеће и љето је лакше, јер обрађује врт, па се ту нађе махуна, парадајза, паприке, лука и осталог поврћа. Али то треба дочекати, а Симо је све старији и немоћнији.

До засеока Перенчевићи одвео нас је Предраг Мраовић, предсједник удруге Сунцокрет, Центра за развој заједнице из Вргинмоста, који повремено обилази овог усамљеног повратника. Никада не дође празних руку и Симу обрадује с теглицама ајвара и пекмеза које у Сунцокрету производе волонтери из цијелог свијета.

– Нитко није заслужио да у тим годинама буде тако занемарен и заборављен. Прије петнаестак година више се водило рачуна о повратницима на овом подручју. Постојао је пројект УНХЦР-а „Збрињавање и подржавање избјеглица и расељених лица у Хрватској“ у којему сам од 2000. до 2002. Радио као волонтер. Обилазили смо све повратнике, пописивали их, давали им информације потребне да остваре своја права, доводили организације које су вршиле обнову кућа, доносили храну и друго и није нам могао промакнути нетко попут Симе Перенчевића. Имам осјећај да се данас о томе води све мање бриге и да су многи повратници препуштени сами себи. – објашњава Мраовић.

Прије рата умрли су Симини родитељи и он је с братом Бранком живио у његовој кући, све док их Олуја није одувала у Крушевац, гдје су провели пет година у прихватном центру. У прољеће 2001. вратили су се у Острожин, затекли кућу без врата, прозора, полупаних цријепова и потпуно опљачкану. Од обнове су добили неколико дасака и то је све. Цријеп нису добили, па су сами крпали. Бранко је умро 2011. и од тада је Симо самотњак. Остварио је 900 куна социјалне помоћи коју развлачи како зна и умије. Све чешће се сјећа неких времена када је његова обитељ овдје сретно живјела. Било је стоке и пуно рада, али и задовољства.

– Село је било пуно, како људи тако и дјеце. Увијек се нашло времена за дружење и једни другима смо помагали у свим приликама. Знало се тко у селу коље свиње, па смо сви били тамо. Знали смо тко покрива кућу, опет смо сви били тамо. Окупљали су нас, као тужни, тако и радосни тренуци и то је било нешто што никада нећу заборавити, а све ми се чини да се то на овим просторима неће никада поновити. Отишло је у неповрат – са сјетом говори Симо Перенчевић, заборављени и обесправљени самотњак са кордунских брда.

Владимир ЈУРИШИЋ, Портал Новости