Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Дмитровић: Зашто у Загребу није било српске странке

Датум објаве: петак, 20 новембра, 2015
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Овај Дмитровићев текст објављен прије пет година и данас је више него актуелан. Зато смо одлучили да га поново објавимо на порталу.

Пише Ратко Дмитровић

Успркос значајном броју Срба и највећој концентрацији српске интелигенције у Загребу као и великим медијским могућностима које је пружала ситуација у главном граду Хрватске, почетком распада Југославије Срби нису повукли потез који би, извесно је, другачије одредио данас познату историју.

Распад Југославије Срби у Хрватској дочекали су потпуно неспремни и неорганизовани. Такво стање, уз српску пословичну ноншалантност и небригу за суштинска национална питања, било је узроковано систематском и врло педантно вођеном политиком Загреба према Србима, још од раних педесетих, када су на бруталан начин угушени покушаји институционалног организовања Срба у Хрватској а људи који су та питања јавно постављали (Станко Опачић, Раде Жигић, Душко Бркић) уклоњени су из јавног живота и бачени на маргину друштва. Жигић те процесе није преживео; убио га је Голи оток, а сцену његовог одласка са овога света описао је Антоније Исаковић у роману „Трен 1“.

ЛОКАЛНИ ЗНАЧАЈ

У таквим околностима вишестраначке изборе Срби у Хрватској дочекују са једном политичком партијом (Српска демократска странка) чија је снага имала локални значај и негативан предзнак код свих Хрвата и, будимо реални, исти такав предзнак код једног дела Срба у већим градским центрима, а који су Српску демократску странку видели као „оправдање“ које Хрвати користе приликом сваког притиска, претњи, напада…на Србе. Све у смислу; не би Хрвати нас дирали да ови у Книну не раде то што раде. Касније, када је време показало бесмисао таквог приступа и сагледавања ствари-било је касно.
Ти урбани Срби окренули су се Ивици Рачану и његовој партији. Ту су, испоставиће се наивно видели наду и могућу заштиту пред оживљеним и долазећим усташтвом.

У једном од последњих сусрета са покојним Јованом Рашковићем, који је тада, далеко од сваке политике, разочаран и сломљен оним што се догађало у Хрватској али и Србији, живео у Београду, упитао сам тог надасве интересантног и за Србе у Хрватској важног човека, због чега Српску демократску странку није основао у Загребу и дао јој на тај начин централистички, глобалан значај.
„Нисам у Загребу могао да нађем ни пет Срба интелектуалаца који би се прихватили тог посла, сви су више веровали хрватским комунистима и Рачану,“ казао је професор.

А јесте ли размишљали-наставио сам- да се са породицом преселите у Загреб и да на тај начин свој неспорни углед искористите за урбанизацију СДС-а и њено институционално укопавање на централном месту свих догађања у Хрватској.
„Јесам али то је било незамисливо пошто би ме они у Книну прогласили побегуљом и кукавицом, можда и издајником“.
Истина, СДС после оснивања (17. фебруара 1990. у Книну) два месеца касније формирао и свој загребачки одбор али са људима који, време је показало, нису успели да сачувају ни просторије, да не говоримо о утицају међу Србима Загреба.

Данас многи заборављају један податак који нема посебан значај али је у хронологији догађања, као и у овој причи, интересантан. Ради се о томе да су Срби у Хрватској, пре Српске демократске странке, добили партију која је, истина, била именована као југословенска али који су основали Срби и програмски је била национално чак врло српски одређена. Ради се о Југословенској самосталној демократској странци. Идејни зачетник, као и председник странке, био је Миле Дакић а странка је основана 11. фебруара у Војнићу, на Кордуну.

СМУТНА ВРЕМЕНА

Месец дана касније та странка покушава да се пребаци у Загреб где оснива одбор са идејом да ту премести и централу. Просторије им уступа доктор Милан Вујновић, који је уједно и потпредседник странке али већ следећих дана доживљава неколико напада у којима је девастирана његова стоматолошка ординација као и стан у којем је живео са супругом и малом децом. Само мајсторско познавање борилачких вештина спасло је у два наврата Вујновића од физичког линча на загребачким улицама.

У то време Милорад Пуповац, више од десет година централна фигура Срба у Хрватској, бежи од националног одређења као сотона од крста.

Потпуно је заборављено да је тих дана (7. март) у Ријеци одржан скуп на којем је представљен огранак Народне радикалне странке из Београда. Провереним методама, од претњи телефоном до привођења на информативне разговоре, за само месец дана ова политичка организација потпуно је елиминисана и никада се није ни помакла са стартне линије.

У то време Милорад Пуповац, више од десет година централна фигура Срба у Хрватској, бежи од националног одређења као сотона од крста. Почетком 1990 Пуповац са још неколико загребачких интелектуалаца, међу којима је стално био Жарко Пуховски, крстари Хрватском, углавном по Крајини и убеђује тамошње Србе да је мир бољи од рата. Што ови, иначе, нису знали. Пуповац је то радио у име Удружења за Југословенску демократску иницијативу (УЈДИ) чији је био оснивач и један од најактивнијих чланова. Таква једна трибина одржана је 15. фебруара 1990. у Петрињи, градићу који је у ондашњој Југославији био познат по месној индустрији „Гавриловић“.

Био сам присутан, готово случајно. Послали ме моји из „Политике“ на тај део Крајине да извештавам са најављеног митинга Срба у Карловцу, првог окупљања Срба из Хрватске на отвореном простору.
Кренем из Загреба у Карловац али преко Сиска где сазнам за трибину у Петрињи. По окончању разговора између петрињских Срба и Пуповца и Пуховског, који је на моменте био драматичан, зауставим у ходнику Пуповца и упитам га, ако је већ толико забринут за „првац“ којим би Срби у тим смутним временима могли да крену, због чега не оснује српску странку у Загребу или што бар не помогне професору Рашковићу, који је већ био најавио оснивање СДС-а у Книну, да своју партију оснује у главном граду Хрватске.

„Знате шта, господине-одговорио ми је Пуповац – ја сам интелектуалац изнад националног оквира и немам намјеру да се на тај начин ограничавам, посебно не да оснивам српску странку.“

„То је, рекао сам тада Пуповцу, једини начин да се српски проблеми и интереси представе међународној заједници. У Загребу је свакога дана најмање двадесетак светских тв и новинских екипа, то је огромна шанса да се кроз сталне контакте са новинарима питање Срба из Хрватске одвоји и од Београда и од Книна и представи као један од централних проблема још увек постојеће Југославије. Овако како је сада-наставио сам- највише одговара ХДЗ-у јер са политичким центром у Книну Срби сами себе представљају као рурални, периферни проблем којег Туђман и његова пропаганда своде на ниво терористичког покрета. Ово није посебна памет, тако размишља сваки иоле мислећи Србин у Хрватској“ завршио сам.
„Знате шта, господине-одговорио ми је Пуповац – ја сам интелектуалац изнад националног оквира и немам намјеру да се на тај начин ограничавам, посебно не да оснивам српску странку.“

Данас је Пуповац, подсетићу, потпредседник Самосталне демократске српске странке и већ годинама неупитни вођа Срба из Хрватске.
Његов најближи сарадник, такође страначки организован у Самосталну демократску српску странку, зове се Слободан Узелац, и данас је потпредседник Владе Хрватске. Он је последњи градски секретар Савеза комуниста у Загребу. Деведесете је нестао из јавног живота и појавио се тек кад је све окончано.
Остаје само да нагађамо да ли Пуповац те 1990. није разумео, или му није дато да разуме, колико би значило организовање Срба у Загребу и претварање те организације у политичку партију.

Остаће записано да је почетком 1991. године Милан Ђукић у Загребу основао Српску народну странку која је, на жалост, настала по диктату Туђмановог кабинета што јој је одузело и најмању могућност националног укорењавања. Странку је основао и Борислав Микелић, у Петрињи, августа 1990. године, звала се Социјалистичка партија Хрватске-Партија југославенске оријентације, имала је за циљ очување Југославије, национално врло шаролик састав, али се угасила после Микелићеве саобраћајне несреће и његовог одласка у Београд.

СТРАШНИ И КРВАВИ ДАНИ

На прве вишестраначке изборе у Хрватској, одржане 30. маја 1990. године, Ивица Рачан излази са „реформисаним комунистима“ додајући Савезу комуниста Хрватске и друго име; Странка демократских промјена.У руководству и чланству те странке било је бар трећина Срба, што се видело и на постизборном списку заступника у Сабору, а један од чланова Председништва Рачанове партије био је и Симо Рајић. То име данас многима ништа не значи али тих бурних, страшних и крвавих дана 1990. у Хрватској није било човека који није знао за Симу Рајића. По чему је био значајан?
Симо је, ако се не варам у беседи поводом избора за потпредседника Сабора Хрватске, говорио о односима Срба и Хрвата, положају Срба у новој хрватској држави, „побуњеним Србима“ и уз остало рекао да међу Србима у Хрватској појавила мизантропија. Овај појам има углавном стручно значење, пре свега у психологији, док у лаичком тумачењу значи мржњу према људима. Мизантроп је човек који мрзи људе. Руку на срце ово је једна од најтежих оптужби које се могу упутити на адресу овог или оног народа.

После таквог Рајићевог излагања у Сабору, где је у првом реду седело руководство нове хрватске државе, на челу са председником, Фрањо Туђман се дигао, дошао до говорнице и срдачно честитао Сими Рајићу.
Следеће недеље, под утиском онога што је Рајић изговорио, у НИН-у сам написао текст под насловом „Симо Србе на плот нагонио“. Срео ме је у ходнику Сабора, где сам долазио свакога дана као извештач „Политике“ и НИН-а, и излепио ме на пасја кола. Готово да смо се похватали за вратове.
Пола године касније, четвртог јануара 1991. године Симо Рајић подноси оставку на место потпредседника Сабора Хрватске и на све функције у државној администрацији.

Никада јавно није рекао због чега. Приватно, био је разочаран оним што се догађало народу којем је припадао, а неки његови пријатељи и данас тврде да је Рајић осећао велику грижу савести због неких својих поступака, држећи да је и сам допринео несрећи свог народа. Отуда можда и објашњење због чега се Симо Рајић – као идеолошки одређен човек, вишедеценијски комуниста- у другој половини деведесетих приближава Српској православној цркви чији је, нећете веровати, данас правни заступник у Хрватској.

Накнадна памет, ако се у овој причи само о томе ради, никада никакво добро није донела. Можда кајање и грижу савести, али то је ствар појединца. Народ од тога вајде нема.

Извор: ПЕЧАТ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top