Ђуро Танкосић: Велико српско страдање у Великој жупи Крбава и Псат

Држава која је ликвидирала неколико стотинa хиљада Срба, Јевреја и Рома и нешто Хрвата и муслимана, показала је да је држава безакоња, али веома ефикасна. Питање је да ли је треба звати такозваном.¹

Велика жупа Крбава и Псат била је једна од 22 велике жупе у НДХ

Плочу je прије неколико година обновио САБНОР Цазин (Савез бораца народно-ослободилачког рата), по саставу бошњачки. То што су је обновили лијеп je гест. Ипак, прећутали су да су у питању Српкиње (у сва четири села тада су живјели Срби, а једно од њих је Буковица, гдје сам рођен) и да их је убила Независна Држава Хрватска (за коју је комунистичка власт користилa назив „такозвана НДХ“). Умјесто да пишe НДХ или усташе, написали су неодређенo „окупатор и домаћи издајници“. Прави окупатори, Нијемци и Италијани, нису убили ниједну од ових жена. Прије него што су убили ове жене, усташе („домаћи издајници“) су побиле  њихове мужеве и синове.

КАКО СУ ПОЧЕЛА СТРАДАЊА
За великог жупана Велике жупе Крбава и Псат са сједиштем у Бихаћу, основаној 16. јуна 1941, постављен је Љубомир Кватерник (брат Славка Кватерника, доглавника НДХ), који је већ 20. јуна издао проглас, којим забрањује Србима улазак у Бихаћ, боравак и кретање у појасу 15 километара око града.

Прве њемачке јединице ушле су у Бихаћ 13, а италијанске 17. априла 1941. године. Усташе су тих дана успоставиле власт. Више Срба и Јевреја из Бихаћа убијено је прије 24. јуна 1941. године. Тог дана, рано ујутру усташе су покупиле све Србе и Јевреје²града Бихаћа, пребројале их на фудбалском игралишту и стрпале у 24 камиона које им је ставила на располагање италијанска команда. Било је око 1200 Срба и више од 100 Јевреја³. Шофери су били Италијани и одвезли су их у Кулен-Вакуф. Дио Срба је побијен, а преостали су премјештени у Босански Петровац, од којих су, касније, неки стигли у Србију.

Прије тога, у Бихаћ је стигло шест сатнија Усташке војнице (која је била страначка војска Анте Павелића) из Љубушког, а Вјекослав Макс Лубурић (родом из Љубушког) крајем јуна. Учествујући у организовању злочина у овој Жупи „доказао“ се, па постао након тога шеф Усташке надзорне службе, која је успоставила систем логора смрти (међу њима и  Јасеновац, у августу 1941). Усташе из Љубушког, уз асистенцију локалних усташа Хрвата и муслимана (у усташким постројбама НДХ било је око 30 одсто муслимана⁴, а били су укључени и у командну структуру) обавиле су крвави посао, углавном на пољу Гаравице (на периферији Бихаћа), Церавица и Карађорђевом селу (данас Каменица). Ове локације су у близини Гаравица. На овим стратиштима убијани су становници цијеле Жупе, а највише из бихаћких и цазинских села и Лике.

Поред ових стратишта било је још десетине већих стратишта широм Жупе и небројено мањих. У котару Велика Кладуша: Мехино стање, шумица Пољице код Врнограча – три јаме, Пожар, Врнограч, црква у Великој Кладуши и др; у котару Цазин: Мазини долови, Дурџића гај код Миостраха, Михаљевац, Чонгур, Чајин поток, Пивнице и др; у котару Бихаћ, поред споменутих стратишта, Вучја јама⁵ у шуми Осој, јаме Делић и Јасиковача код Заваља, Забарице код Рипча и др; котар Босански Петровац: Рисовачке шпиље, Бравско и др; котар Босанска Крупа: Црно језеро и др; котар Босански Нови: убијања на мостовима и обалама ријека Уна и Сана; котар Доњи Лапац: Суваја, Бубањ, Мељиновац, Јама у Борићевцу; котар Кореница: јама код села Пријебој, Зелена пећина на Љубову; котар Двор на Уни: Волиња на Ровинама, унски мост у Двору на Уни, Шегестин, шума Растовача.

На Видовдан 1941. почело је рушење велелепног православног Саборног храма у Бихаћу, посвећеног Светој Тројици, који је завршен 1894. г. (25 са 15,5 метара, висина 30 метара). Првог дана је скинут крст, срушена кубета и скинут кров, сутрадан су је порушили експлозивом. То је била прва срушена црква у НДХ. На њеном мјесту саграђена је послије рата зграда општине, а у њој се сада налази и сједиште Унско-санског кантона. Од 1941. у Бихаћу није било православне литургије 71 годину (1941-2012).

КОНТИНУИРАНО ИСКОРЈЕЊИВАЊЕ СРБА
Након што је бихаћки жупник, фра Винко Шакић, упозоравао на димензије злочина према Србима и отишао у Загреб жалити се властима НДХ, 11. септембра 1941. г. Анте Павелић премјешта Љубомира Кватерника из Бихаћа (!). Није познато откуд ово „милосрђе“ Павелића. Могуће да је хтио постићи неки политички ефекат, јер су чак и њемачки велепосланик у Хрватској Зигфрид Каше, и Глез фон Хорстенау, њемачки војни изасланик, упозоравали Павелића због неограничених усташких злочина, јер су оправдано били забринути да ће то изазвати устанак и отпор Срба, што се и десило.

Убијање  и растјеривање Срба Велике жупе Крбава и Псат настављено је мањим интензитетом него за вријеме Љубомира Кватерника, све до доласка главнине партизанских снага у то подручје, новембра 1942. године, а касније након потискивања партизанских снага са подручја Жупе настављено је смањеним интензитетом, између осталог због тога што је „посао“ био прилично реализован.

Kатоличење⁷ се одвијало упоредо са убијањем и растјеривањем (покатоличено 3.471 Срба у котарима Цазин и Бихаћ), што многима није помогло да избјегну смрт. Велика жупа Крбава и Псат била је једна од 22 велике жупе у НДХ (српско становништво имало је апсолутну већину, што се лако види из пописа 1931. године) и обухватала је подручје ових котара:

Бихаћ;

Босанска Крупа;

Босански Петровац;

Босанско Грахово (до 1. јануара 1942., па прикљученО Великој жупи Брибир и Сидрага);

Цазин;

Доњи Лапац (1. јануара 1942 укинут и прикључен Великој жупи Гацка и Лика);

Кореница (до 20. децембра 1941, а тада припала Великој жупи Гацка и Лика);

Босански Нови (од 5. јула 1944, до тада Велика жупа Гора);

Двор (од 5. јула 1944., дотада Велика жупа Гора);

Kотарске испоставе Велика Кладуша, Кулен Вакуф.

ПОСЛЕДИЦЕ
Анализирањем структуре становништва свих дијелова (који су у било којем периоду били у саставу Велике жупе Крбава и Псат), на основу посљедњег пописа становништва у Краљевини Југославији 1931. године, добија се податак да православци (читај Срби) чине око 66 одсто од укупног становништва (190.282 од 288.565). И без прокламоване политике (дио побити, дио протјерати у Србију, а дио покатоличити) било би за такву државу неодрживо да једна њена Велика жупа има такву вјерску, односно националну структуру.

Поуздан је податак да је на стратишту Гаравице и стратиштима у близини страдало више људи него што је Бихаћ имао становника. Сасвим је сигурно да је то по броју убијених четврто највеће стратиште у Југославији (Јасеновац, Јајинци, Јадовно, па Гаравице). Број убијених не наводим, зато што држава Југославија није поуздано утврдила број убијених, не само на Гаравицама, него и другим стратиштима у Југославији, укључујући и највеће – логор Јасеновац. Покушала је то пописом жртава рата 1941-1945, обављеним 1964. године, али је то учињено траљаво, па је услиједило признање да попис има бројне недостатке. Резултати су били под ембаргом до 1992, када је влада СФРЈ одлучила да их објави.

У селима са спомен плоче – Буковици, којој су по попису 2013. г. припојена насеља Крндија и Марин мост, има 458, а Рујници 847 становника.⁸ Становништво чине Бошњаци. Срба нема у тим селима, која су 1941. г. по националном саставу била српска. То је последица страдања у Другом свјетском рату, послијератне колонизације, самосталног исељавања након колонизације, које је трајало преко тридесет година и напокон дефинитивног напуштања непосредно пред почетак посљедњег рата, којим је бар избјегнуто физичко уништење малобројних Срба ових села.

Иста судбина, задесила је и остале Србе, па су Срби нестали широм Унско-санског кантона, који се великим дијелом поклапа са територијом Велике жупе Крбава и Псат (попис 2013. г –  8.452 Срба, или 3,09 одсто од 273.261 становника,⁹ док су 1941. г. чинили  натполовичну већину од укупног броја становника).¹⁰ Смањио се и број Хрвата, иако у рату 1992-95 г. на овом подручју нису имали сукобе са Бошњацима (1991. било је 8.776 Хрвата,¹¹ а 2013. г. – 5.073 ¹²).

———————————————————————

^{ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ}
1. Сабнор Цазин је у посљедњим  годинама обновио сва спомен обиљежја страдалим у току II свјетског рата, што је добар и несвакидашњи примјер у државама бивше Југославије, мада у натписима на обиљежјима углавном не пише да је ријеч искључиво о Србима.

2. Извјештај заповједништва Хрватске поручничке пуковније ТЈС 305 од 24. јуна, налази се у Војном архиву историјског института у Београду. (Јеврејски музеј у Београду има микрофилм овог документа, редни број списка 25.)

3. Из Кулен-Вакуфа Јевреји су пребачени у Босански Петровац, а одатле у Приједор. Котарски предстојник из Бихаћа дао је Јеврејима дозволу да могу ићи гдје год желе, само не у Бихаћ. Они су се разишли по разним мјестима гдје су имали познате и родбину. Већина је остала у Приједору. Након првог ослобођења Приједора у мају 1942. године млади су ступили у НОВ и отишли на Козару и Грмеч. Након повлачења партизана, Јевреји који су остали у Приједору одведени су у логор заједно са приједорским Јеврејима побијени. Јевреји који су отишли у Цазин враћени су у Бихаћ. Сви су побијени у селу Жегар, близу Бихаћа. Од укупно 168 Јевреја из Бихаћа, рат је преживјело 25. Погинуло је 143, што у НОБ, што побијено у логорима.

4. Назив муслимани  у тексту се користи на начин како су тада називани (са малим м)

5. Јама, бездан, звекара… ријечи су за природне јаме у земљи и јаме – провалије на крашким подручјима.
То је је вертикална пукотина или коси канал која има различите дубине и ширине. Преовладавају окомите или  степенасто положене стране различитих димензија, како на улазу тако и у њеној дубини. Величина отвора може бити од једног метра до више десетака метара. Јаме, бездани, назив који народ више употребљава, за човјека су тајанствени и најстрашнији крашки облик. Има их тако дубоких да се пад баченог камена не може чути када падне на дно, па их народ зове јамама без дна, односно зато се и каже јама бездануша или бездана. У динарском подручју НДХ има их више од пет стотина и све су у другом свјетском рату служиле за убијање Срба, јер је то био најлакши начин “збрињавања” лешева. Истинa, у њима су (вишеструко мање) завршавали и Хрвати и муслимани.

6. Медреса је тешко оштећена бомбардовањима 1943. и 1944. г. Комунистичка власт је послије рата срушила медресу, која је била најљепша зграда у Бихаћу и најљепша медреса у Босни и Херцеговини, умјесто да је обнови. Истини за вољу, није обновљен ни православни Саборни храм Свете тројице, нити католичка црква Светог Анте, коју су савезнички бомбардери порушили на Цвјетницу 1944. године, при чему је страдао велики број вјерника, а од цркве је остао само торањ, који је данас један од визуелних симбола Бихаћа. Ова три вјерска објекта налазила су се један до другог у самом језгру Бихаћа.

7. У новије вријеме појавили су се текстови који бацају друкчије свјетло на улогу фрањевачких фратара у католичењу Срба у Босанској крајини (у вријеме НДХ Велика жупа Крбава и Псат и Велика жупа Сана-Лука) од  оног које се могло уочити у радовима Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, коју су редиговали Јожа Хорват и Зденко Штамбук (Загреб, 1946.г.) и Виктор Новак – Магнум кримен (у преводу Велики злочин), (Загреб, 1948. г.) стр. 54-123.

Проводећи у дјело „програм“: Дио Срба побити,, дио протјерати у Србију, а дио покатоличити, Анте Павелић  је 3. маја 1941. донио Законску одредбу о пријелазима с једне вјере на другу.

Фра Велимир Блажевић објавио је два рада који говоре о улози неколико фрањеваца у Босанској крајини (Босна Францискана XIII, 2005. и  XVII. 2009. године). Највише прелаза са православља на католичанство било је у бихаћко-цазинском и бањалучком крају. Фра Виктор Шакић (горе споменут као човјек који је протестовао због усташких злочина) и фра Босиљко Љевар дјеловали су у бихаћком крају, фра Маријан Јаковљевић у цазинском крају, фра Анте Хрват, фра Драго Прпић у жупи Барловци (Бања Лука) и фра Анте Перковић, гвардијан и жупник на Петрићевцу (фрањевачки самостан код Бања Луке).

Фра Марјан Јаковљевић је у цазинским селима у душебрижништву имао 3.241 покатоличеног Србина. Понашао се заштитнички, па је једно вријеме боравио међу њима у селу Осредак, како би их штитио од пљачкашких и убилачких насртаја муслимана из окружења. У тој мисији оболио је и умро 16 марта 1943, у бањалучкој болници, у 63 години живота. Био сам често у прилици да чујем Србе који су похвално говорили о њему и истицали да им је покатоличавањем спасио животе. Без обзира да ли му је основни мотив био ширење католичанства, или уз то и други племенити циљеви, драгоцјена  посљедица његове активности јесу спасени животи више хиљада Срба. Сви Срби који су у цазинском и бихаћком котару покатоличени вратили су се у православље након рата.

8. Коначни резултати пописа 2013. године, Федерални завод за статистику ФБиХ, књига 2, табела 2.2, редни бројеви 454 и 571

9. Ибидем, књига 2, табела 2.

10. Stat.gov.rs – Публикације – Електронска библиотека – PDF. Присутно становништво по вероисповести и матерњем језику, попис 1931. г. Био је то посљедњи попис прије Другог свјетског рата.

11. Aгенција за статистику Босне и Херцеговине: Демографија, Тематски билтен 02/2007, Сарајево 2007. г.

12. Kоначни резултати пописа 2013. године, Федерални завод за статистику ФБиХ, књига 2, табела 2.

(Стандард)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Др. Рудолф Хорват: Лика и Крбава | Јадовно 1941.