Đurković: Zbog jugoslovenstva se Srbi još nisu konstituisali kao zaokružena nacija

REČ NA TRIBINI „REPUBLIKA SRPSKA – VRAĆANjE OTETIH USTAVNIH NADLEŽNOSTI“

* Stvarno strateško i kontinuirano objedinjavanje srpskih prostora još ne postoji i otuda Srpska sa ovom značajnom inicijativom uglavnom ostaje sama, bez potrebne podrške Beograda i Podgorice.  To naravno ne znači da običan narod ne prati i ne podržava svaku ideju jačanja Srpske

* Crna Gora je o svom jadu zabavljena. O usmerenju nove vlade dovoljno govori to što su dozvolili da turski Dijanet postane zadužen za stanje muslimanske zajednice u toj zemlji, a nedavno je napravljen sporazum po kome će Turska u više od dvadset konzulata obavljati poslove u ime Crne Gore. Dakle Turska, a ne Srbija ili BiH. Predstavnici srpskog naroda su tek delimično deo vlasti, ali odvojeni od svih ključnih pozicija

* U oči najpre upada različit odnos vrha Srbije prema samozvancu Kristijanu Šmitu, koga Srpska i Rusija ne priznaju kao nekakvog visokog predstavnika, dok institucije Srbije, na čelu sa predsednikom, ovoga primaju u punom kapacitetu i nazivaju ga Visokim predstavnikom

______________________________________________________

       Miša ĐURKOVIĆ

       Zbog velikih konfuzija sa jugoslovenstvom, Srbi se još uvek nisu konstituisali kao zaokružena nacija.

       Regionalne različitosti i dalje imaju previše važnosti, tako da su ljudi mahom zaglavljeni u svoje lokalne i regionalne probleme ne vodeći dovoljno računa o suštinskim problemima srpskog naroda u drugim područjima.

       Osnovna ideja mog priloga je u tvrdnji da postoje tri uslova da bi ova važna inicijativa za vraćanje ustavnih nadležnosti Srpskoj mogla da preraste u ostvariv plan: 1) adekvatna međunarodna podrška 2) podrška iz srpskih zemalja 3) unutrašnji konsenzus u Srpskoj kakav je postojao 2012. godine npr, kada su SNSD i SDS bili u koaliciji u organima BiH.

       Što se tiče tačke 1, očigledno je da opadanje važnosti evropskih integracija, koje su dugo korišćene za uslovljavanje, kao i kretanje ka multipolarnosti, očitovano u rusko-kineskom sprečavanju Engleza da proguraju rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti, kao i sve veća saradnja sa Višegradskom četvorkom, govore o kretanju u tom pravcu.

       Danas bih se, međutim, usredsredio na tačku 2.

       Treba se najpre podsetiti činjenice da je stvaranje Republike Srpske najveći politički uspeh kompletnog srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka. Najveći teret su naravno podneli Srbi iz Srpske – poginulo je skoro 25000 ljudi, ali Srbija pa i Crna Gora su takođe podnele velike žrtve i dosta pomagale borbu.

       Pogledajmo šta se sada međutim dešava u ovim zemljama u vezi sa pomenutom inicijativom.

       Crna Gora je o svom jadu zabavljena. O usmerenju nove vlade dovoljno govori to što su dozvolili da turski Dijanet postane zadužen za stanje muslimanske zajednice u toj zemlji, a nedavno je napravljen sporazum po kome će Turska u više od dvadset konzulata obavljati poslove u ime Crne Gore. Dakle Turska, a ne Srbija ili BiH.

       Predstavnici srpskog naroda su tek delimično deo vlasti, ali odvojeni od svih ključnih pozicija u službama, policiji, tužilaštvu ili od ministarstava. Uz to, odnosi njih i crkve su neadekvatni.

       Sve u svemu, okupirani svojim mukama, ne prate stanje u Srpskoj i odatle ne stiže bilo kakva podrška.

       Što se Srbije tiče, u oči najpre upada različit odnos vrha Srbije prema samozvancu Kristijanu Šmitu, koga Srpska i Rusija ne priznaju kao nekakvog visokog predstavnika, dok institucije Srbije, na čelu sa predsednikom, ovoga primaju u punom kapacitetu i nazivaju ga Visokim predstavnikom.

       Generalno gledano, u državnim medijima dosta je manje vesti o Srpskoj u poslednje vreme. Nema dovoljno ni informacija o ovoj incijativi niti analiza, komentara i sl. To se može naći samo na marginalnim portalima.

       O inicijativi se slabo piše i govori. U svakom slučaju ne može se ni zamisliti da bi mogla da se čuje nekakva institucionalna podrška Dodikovoj inicijativi.

       Treba napomenuti da se i inače incijative za stvarno identitetsko objedinjavanje srpskih prostora svode na simboličko zajedničko slikanje lidera povodom značajnih datuma.

       Setimo se neuspele incijative oko Deklaracije o srpskom jedinstvu na kojoj se ozbiljno radilo. Javnost nije saznala zašto se sa tim prekinulo, a utisak je da je Beograd zaustavio poduhvat da se ne bi zamerio stranom faktoru.

       Nedavno je usvojen zajednički zakon o ćirilici i srpskom jeziku koji je vrlo neslavno prošao.

       Ustavni sud Republike srpske je nedavno oborio ovaj zakon, dok je u Beogradu u isto vreme usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji nasilno menja i uništava srpski jezik.

       Protiv njega su bila sva stručna tela SANU, Matice srpske, intelektualci itd, ali nije urodilo plodom.

       Da rezimiramo, nažalost stvarno strateško i kontinuirano objedinjavanje srpskih prostora ne postoji i otuda Srpska sa ovom značajnom inicijativom uglavnom ostaje sama, bez potrebne podrške Beograda i Podgorice.

       To naravno ne znači da običan narod ne prati i ne podržava svaku ideju jačanja Srpske, ali do njega ne stižu informacije i ne može da pokaže svoj glas kroz svoje predstavnike.

       No u međuvremenu pre svega treba raditi na obnovi konsenzusa oko ovog pitanja u samoj Republici Srpskoj.

       Završimo ovo napomenom o nečemu što može da se uradi.

       I sama Srpska u svom zakonodavstvu i sistemu ima raznih „evropskih“ momenata (poput tela za rodnu ravnopravnost) koje bi mogla i trebalo da izbaci i da konačno zauzme onaj put kakvim idu Mađari pod Orbanom i Poljaci pod Kačinjskim. A to je pre svega usmeravanje snaga na demografsku obnovu, zadržavanje mladih ljudi i privlačenje nazad onih koji su otišli.

       Otud je vrlo ohrabrujuće nedavno učešće Dodika na samitu o porodici u Budimpešti.

       (Tribina je održana 7. decembra u Beogradu u organizaciji portala Sve o Srpskoj i Fakti – uz podršku Predstavništva RS u Srbiji)

Izvor: FAKTI