Ђурђица Драгаш: Маљ

Тежак сам, дрвен и крвав. Маљ ми је име. Грдно ми име, грдан и ја.

Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом.

Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер.

Исписаше ми судбину чемерну.

Презимих  у  подруму.

Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом.

Ал’ проби се светлост и засја пролеће.

Зграбише ме чврсти дланови Стеванови.

Заигра ми срце,  јекну душа заробљена у пању гаравом.

Угледах небо и  птице, угледах колевку дечју и недра Миличина.

Видех искру у очима Стевановим.

Запевасмо обојица ударајући коље у земљу.

Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин…

Смејао му се брк, смејао сам се и ја.

Били смо весели  и снажни, једри и моћни.

Ја и Стеван,

мој млади домаћин,

моја снага…

Остави ме увече на влажној трави, уморног и срећног.

Ал’ уснух мрачан сан.

Прикрадале се звери Стевановој кући.

Звери с пламеним очима. 

Гребале крвавим канџама тор што га оградисмо.

Пробуди ме лавеж паса.

Нестаде сан у мирису јутра и свежег млека.

заборавих га на рамену Стевановом.

Прође пролеће, заталаса се пшеница, а сунце откри белину разиграних јагањаца.

И свану дан!

Дан сунчан и црн, дан неба и крви!

Докотрља се зло и прекри тамом ливаду и шуму, злаћано жито и беле торове.

Нађоше ме руке нечије, бескрвне и дивље.

Заурлах, нем и тежак…

Стеванеее, Милицеее, бежите…сакријте дете!!!

Ал’ стиже их крвник.

Замахну дивље мојим чемерним телом.

Ударих, убих, умрех…

Заћуташе птице, нестаде сунца,  пресахну река.

Гледам залеђено небо у њиховим  очима, гледам преврнуту колевку и дечје увојке међ’ крвавом травом.

Црн сам и тежак,

Крвав и мрачан.

Из земље изникао, у земљу се вратио.

Маљ ми је име…

Грдно ми име,

Грдан и ја….

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш