Đurđica Dragaš: LIČKA TORBA

U torbu stade komad kruva i slutnja crna, od čoje crnja.

Tkale su je ruke mlade.

Niti sunca u nju splele.

Crvenom oživele,

zelenom okadile.

Tkale su je ruke devojačke.

U rese joj pesmu skrile.

Crvenom se ružom radovale,

žutim klasjem k nebu vile.

Izatkale ruke mlade,

torba ličku,

nadu devojačku.

U miraz je iz kuće ponele.

Nakićenu, opevanu,

suzom ispraćenu.

Zamirisala torba na jabuku zrelu.

Na dečje ruke i kosu plavu.

Ruže se crvene životu radovale,

zelena trava tabane milovala.

Rasla je torba k’o kuća puna.

Žitom se kitila,

Injem sokolila.

Potokom bistrim umivala.

Al’ svanu jutro nesvanulo.

Razli se mrak po zemlji ličkoj.

U torbu stade komad kruva

i slutnja crna,

od čoje crnja.

Ocrveni,

ozeleni,

zacrni zemlju crnu torba lička.

Zapletoše se rese u korenje,

razbiše se ruže o kamen velebitski.

Oči dečje tamu osvetliše.

Na dnu jame komad kruva i jabuka.

I torba tkana,

suncem obasjana.

---

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš