Ђорђе Пражић: Хрватски сан

„Ово сам сања цили живот!”, узвикнуо је пре неколико година за говорницом на прослави „Олује” у Книну један пензионисани хрватски пуковник. Овај предратни радник у некој далматинској фирми након јуришања на касарне ЈНА и Србе у Крајини дочепао се високог чина и није скривао своје задовољство што у Книну, као и у целој Хрватској, готово да нема Срба.

Хрватска без Срба је хрватски сан двадесетог века. Након геноцида у Другом светском рату, послератних терористичких дејстава, политичко-економских притисака и етничког чишћења с елементима геноцида 1995. године, Хрватска је снагом оружја решила српско питање. Фрањо Туђман је на Брионима наредио Хрватској војсци да изврши такав удар да Срби нестану. Притом није помињао удар на српску војску, него на целокупан народ. Почетком сваког августа ова тема се актуелизује на српској и хрватској страни.

Док Хрвати славе, Срби тугују. Хрвати су јединствени у ставу да је акцијом „Олуја” Хрватска одбрањена од „великосрпске агресије”, које је предводио Слободан Милошевић. На српским медијима се може чути, видети и прочитати свашта. Углавном иста лица сваке године објашњавају тај за Србе из Хрватске судбоносни догађај. Углавном се све своди на „издају”, „предају” и „продају” Републике Српске Крајине од стране руководства Републике Србије, чиме се на неки начин амнестира хрватска оружана агресија.

Интересантно је да о војном аспекту немају прилике да говоре официри крајишке војске, већ то углавном раде цивили који су војна знања стекли за време служења војног рока. Као најјачи доказ за предају Крајине нуди се виђење збуњеног Милана Мартића, који је слегао раменима и колутао очима након телефонског разговора са Слободаном Милошевићем, у моменту кад је хрватска агресија почела. Научне и непристрасне анализе у будућности, на основу архивске грађе и без политизовања чињеница, даће одговор на то како је дошло до брзог слома Републике Српске Крајине. Тада ћемо сазнати да ли је тридесетак хиљада крајишких бораца с просеком старости од око педесет година могло одбранити своја огњишта од напада више од двеста хиљада мржњом острашћених припадника хрватске војске и полиције. Требало би и да сазнамо да ли је Војска Југославије могла оружано одбранити Крајину. Колико би грађана Републике Србије и Крајишника који су живели у Србији од 1991. године узело оружје у руке и кренуло ауто-путем „Братства и јединства” према Загребу да спаси Крајину?

Део српских космополита предлаже, у интересу помирења, да Хрватска престане да слави „Олују”. Они у соцреалистичком маниру сматрају да је „Олуја” производ однарођеног хрватског руководства, а да хрватски народ то не подржава. Притом заборављају да је на референдуму о независности Хрватске од СФРЈ, одржаном 19. маја 1991. године, од 83,56 одсто изашлих грађана, њих 94,17 одсто гласало за независност Хрватске. Хрвати никада нису волели Југославију. Она је за њих увек била „велика Србија”, што на српској страни многи не разумеју. Они ће у будућности још жешће славити „Олују”, јер је то њихов вековни сан и део њиховог националног идентитета.

Крајина се могла одсудно бранити уз ризик веома великих цивилних жртава. Никога у међународној заједници не би узбудила погибија десетина хиљада крајишких Срба. Међународна заједница је војно ојачала Хрватску, пружила јој сву потребну логистику и подршку. Истовремено је економским санкцијама и претњом бомбардовањем ограничила могућности СР Југославије за помоћ Крајишницима. Да су Америка и Немачка подржавале Републику Српску Крајину, Крајина би и данас постојала. Уместо ироничних и надмених изјава, Милановић и Пленковић би с одушевљењем играли ужичко коло у Книну и тиме давали допринос мулиетичности и међунационалној толеранцији.

Ђорђе Пражић,

Нови Београд

Извор: ПОЛИТИКА