Đorđe Bojanić: Biseri rasuti po celom svetu

Danas,  mi van matice, u 159 država sveta imamo oko 4 miliona Srba, koji su emigrirali, ako gledamo genetski (onih koji nemaju naše državljanstvo) ima nas oko 20 miliona (od seoba…)

Da li neko razmišlja o strategiji njihovog povratka u maticu… po meni i to je jedna od ključnih tema koja vapi za dijalogom. I to je jedan vid strategije… oni su nama u matici preko potrebni, pogotovu sada… a verujem da smo potrebni i mi njima.

Mislim da je jasno da su Srbi u rasejanju  najveća kapitalna investicija Srbije. Danas u proseku u Srbiju od  dijaspore ulazi godišnje oko 5 milijardi evra (kao investicije, pomoć rodbini…). Zamislite Srbiju sa deset miliona stanovnika i plus u okruženju oko 2 miliona. Nama je danas potrebna svaka srpska porodica iz emigracije.

Sada da se vratimo istoriji…

Posle devet velikih seoba srpski narod  je rasut na pet svetskih kontinenata, i tu emigraciju možemo razvrstati u više grupa: srednjovekovna iseljavanja i seobe, poput velikih seoba Srba, krajem 17. i u 18. veku (prva i druga) u istočnu i zapadnu Evropu, posle seoba prva manja emigracija  išla je sa  otkrićem  zlata u Americi,  1848. Godine, tada  Srbi u većem broju dolaze u Ameriku, sledeća veća migracija trajala je od početka XIX veka do Prvog svetskog rata. Posle toga imamo iseljenika koji su se otisnuli u svet pre Drugog svetskog rata, posleratna politička emigracija i njihovi potomci koji su bili prinuđeni na odlazak iz zemlje pobedom komunista u građanskom ratu od 1941. do 1945. godine, ekonomska emigracija,  radnici raznih zanimanja i stručnjaci koji su otišli u zapadnoevropske i prekomorske zemlje 1961—1991. u potrazi za profesionalnim i materijalnim uspehom i izbeglice od rata i posledica rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991. naovamo… a trend iseljavanja se i sada pojačava, odlazak iz ekonomskog razloga i posla, egzistencija.

Zabrinjavajuće je  to što mnoge zemlje, kao što su Nemačka i Austrija, u kojima živi veliki broj Srba, davanje državljanstva uslovljavaju , odricanjem od srpskog državljanstva. Osim toga, mnoge zemlje prilikom popisa stanovništva ne vode etničku i nacionalnu statistiku. Pa zato danas i nemamo definisan tačan broj Srba u rasejanju, dijaspori.

Da ne zaboravimo  da širom sveta imamo mnogo učenih ljudi koji su veliki rodoljubi i koji maštaju o tome da Srbija postane uređena i uspešna zemlja. Veliki broj naših ljudi sanja o tome da se, u slučaju da se dogode određeni pozitivni pomaci, postepeno vrate u Srbiju.

Zanimljiv podatak je da između 2002. i 2012. godine SAD, Australija i Kanada izdali su preko 150.000 iseljeničkih viza za naše sugrađane.

Kod Srba vlada uverenje da je Čikago najveći srpski grad posle Beograda, na poslednjem popisu stanovništva u SAD, svega 20.000 stanovnika Čikaga je reklo da su Srbi, a ima ih bar 5 puta više, ali ipak nadam se da taj drugi deo bar zna ko su i odakle su došli.

Veliki problem je i to što Srbi u okolnim državama (Crna Gora, Republika Srpska, Makedonija, Albanija, Hrvatska, Slovenija, Rumunija) već decenijama nemaju skoro nikakvu  zaštitu od svoje matice… ali ipak nadamo se  da dolazi bolje i razumnije vreme za njih.

Problem je izvesna vrsta prezira i neka vrste ljubomore jednog dela stanovnika Srbije prema “došljacima”, bilo prema onima iz pokrajina ili nekadašnjih republika, bilo stanovnika glavnog grada prema ljudima iz drugih krajeva Srbije — postojala je i postoji… to je ono što stvarno  brine.

Primećuje se i oseća da su Srbi u matici prema sudbini Srba van matice postali ravnodušni, nekako apatični. Što je to tako, diskutabilno je pitanje.

Danas nam je sloga i jedinstvo toliko neophodno da bez toga teško može da nam u budućnosti bude bolje, bez te sloge niko neće da nas ceni i poštuje… pogotovu ta Evropa.

Ne dozvolimo da nas preziru, moramo biti složni u ovim svakako teškim vremenima… to je i jedini način da opstanemo, ujedinjenje i grupisanje  je neophodno!!!

Priredio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA