Ђорђе Бојанић: Бисери расути по целом свету

Данас,  ми ван матице, у 159 држава света имамо око 4 милиона Срба, који су емигрирали, ако гледамо генетски (оних који немају наше држављанство) има нас око 20 милиона (од сеоба…)

Да ли неко размишља о стратегији њиховог повратка у матицу… по мени и то је једна од кључних тема која вапи за дијалогом. И то је један вид стратегије… они су нама у матици преко потребни, поготову сада… а верујем да смо потребни и ми њима.

Мислим да је јасно да су Срби у расејању  највећа капитална инвестиција Србије. Данас у просеку у Србију од  дијаспоре улази годишње око 5 милијарди евра (као инвестиције, помоћ родбини…). Замислите Србију са десет милиона становника и плус у окружењу око 2 милиона. Нама је данас потребна свака српска породица из емиграције.

Сада да се вратимо историји…

После девет великих сеоба српски народ  је расут на пет светских континената, и ту емиграцију можемо разврстати у више група: средњовековна исељавања и сеобе, попут великих сеоба Срба, крајем 17. и у 18. веку (прва и друга) у источну и западну Европу, после сеоба прва мања емиграција  ишла је са  открићем  злата у Америци,  1848. Године, тада  Срби у већем броју долазе у Америку, следећа већа миграција трајала је од почетка XIX века до Првог светског рата. После тога имамо исељеника који су се отиснули у свет пре Другог светског рата, послератна политичка емиграција и њихови потомци који су били принуђени на одлазак из земље победом комуниста у грађанском рату од 1941. до 1945. године, економска емиграција,  радници разних занимања и стручњаци који су отишли у западноевропске и прекоморске земље 1961—1991. у потрази за професионалним и материјалним успехом и избеглице од рата и последица рата у бившој Југославији од 1991. наовамо… а тренд исељавања се и сада појачава, одлазак из економског разлога и посла, егзистенција.

Забрињавајуће је  то што многе земље, као што су Немачка и Аустрија, у којима живи велики број Срба, давање држављанства условљавају , одрицањем од српског држављанства. Осим тога, многе земље приликом пописа становништва не воде етничку и националну статистику. Па зато данас и немамо дефинисан тачан број Срба у расејању, дијаспори.

Да не заборавимо  да широм света имамо много учених људи који су велики родољуби и који маштају о томе да Србија постане уређена и успешна земља. Велики број наших људи сања о томе да се, у случају да се догоде одређени позитивни помаци, постепено врате у Србију.

Занимљив податак је да између 2002. и 2012. године САД, Аустралија и Канада издали су преко 150.000 исељеничких виза за наше суграђане.

Код Срба влада уверење да је Чикаго највећи српски град после Београда, на последњем попису становништва у САД, свега 20.000 становника Чикага је рекло да су Срби, а има их бар 5 пута више, али ипак надам се да тај други део бар зна ко су и одакле су дошли.

Велики проблем је и то што Срби у околним државама (Црна Гора, Република Српска, Македонија, Албанија, Хрватска, Словенија, Румунија) већ деценијама немају скоро никакву  заштиту од своје матице… али ипак надамо се  да долази боље и разумније време за њих.

Проблем је извесна врста презира и нека врсте љубоморе једног дела становника Србије према “дошљацима”, било према онима из покрајина или некадашњих република, било становника главног града према људима из других крајева Србије — постојала је и постоји… то је оно што стварно  брине.

Примећује се и осећа да су Срби у матици према судбини Срба ван матице постали равнодушни, некако апатични. Што је то тако, дискутабилно је питање.

Данас нам је слога и јединство толико неопходно да без тога тешко може да нам у будућности буде боље, без те слоге нико неће да нас цени и поштује… поготову та Европа.

Не дозволимо да нас презиру, морамо бити сложни у овим свакако тешким временима… то је и једини начин да опстанемо, уједињење и груписање  је неопходно!!!

Приредио Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА