Дјеца у војном кампу – оружје за патриотску употребу

Неколико ратних ветерана из Србије послало је дјецу у Војно-патриотски међународни камп младих у Русију.

„Данас превише мазимо децу – морамо им дати шансу да и сами направе свој избор“, каже ратни ветеран Петар Радујковић (47), који је почетком маја послао свог 16-огодишњег сина Милоша у Војно-патриотски међународни камп младих у Русију.

Фотографије униформисаних младића и девојака, које су се појавиле на друштвеним мрежама и појединим медијима, али и чињеница да су се голобради тинејџери током седмодневног боравка на обуци у кампу код града Кузњецова латили оружја, изазвала је контроверзне коментаре. Међутим, ни организатор – Удружење учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије, ни родитељи 11 кампера из Србије немају дилему да ли су поступили исправно, напротив.

Председник удружења UOSYU из Новог Сада Жељко Вукелић, организатор и вођа пута, инсистира како „лично не зна ни за један лош или негативан коментар“ и да „изнад свега стоје и родитељи“, који су детаљно упознати са радом кампа. Сва деца учесници су из породица ратних ветерана.

„Уз позив, из Русије смо добили и видеоматеријал о раду кампа, а све чланове Удружења обавестили смо о могућности да пошаљемо децу узраста од 14 до 18 година. Могло је да их иде 12, а јавило се више, јавиле су се и девојчице, али смо одлучили да први пут пошаљемо само дечаке. Селекцију смо направили бирајући децу преминулих ратних ветерана, ратних војних инвалида из социјално скромнијих породица којима су ускраћена летовања. Те кампове је од 2015. до 2022. године одобрила Руска Федерација, а од родитеља сам добио писану сагласност и пристанак да њихова деца учествују у раду седмодневног војно-патриотског међународног кампа младих, који је, поводом 75. годишњице Стаљинградске битке, организован уз првомајске празнике. Мени су родитељи потписивали пуномоћ да деца могу самном путовати у Русију“, објашњава Вукелић.

Против насиља

За све учеснике кампа било је обезбеђено здравствено и путно осигурање, а трошкове превоза је покрио председник општине Чајетина, кандидат на недавним председничким изборима у Србији Милан Стаматовић. Златибор и општина Чајетина би већ у јуну могли бити домаћини сличног такмичења, на којем ће гостовати и млади из Суворовско-Нахимовске академије из Москве.

Вукелић каже како Удружење истовремено „ради пуно ствари које нису препознатљиве у нашем друштву“.

„Организујемо акције и предавања ‘Дијалогом против насиља’, објашњавамо да је рат лош, спуштајући све на ниво вршњачког насиља, да би лакше направили паралеле о насиљу као друштвеном злу. За то немамо подршку државе. У овом случају родитељи су одлучили да ли ће деци дозволити учешће у кампу и пустити их, па не видим ништа драматично у томе“, каже Вукелић.

На питање како реагује на коментаре да је то злоупотреба деце и може ли се патриотизам ширити и без оружја и војне обуке, Вукелић категорично инсистира да нема ништа спорно.

Од трофеја до ласера

„Изненадила и нас атмосфера, срдачна, питома и другарска, а истовремено озбиљна и одговорна. Обуку држи ЕНОТ цорп – а међу инструкторима су људи од војних пензионера до младих кадета.

Коришћене су реплике оружја или трофејно оружје заливених цеви, а део опреме је електронски савремен, ласерски, тако да се на заштитним прслуцима симулирају погоци.

Ове године било је више од 350 учесника кампа, а ми смо за нашу екипу обезбедили униформе почасног вода Удружења како бисмо могли да будемо једнообразно одевени. Користили смо амблеме ратних ветерана, стари амблем наше војске и, наравно, државну заставу да бисмо били препознатљиви“, каже Жељко Вукелић.

„Апсолутно да може! Постоје разни видови патриотизма – неко га шири речима, неко оловком, али ја мислим да и ово може да буде начин. Уосталом, родитељи су дали сагласност, знали су где им деца иду – апсолутно нема манипулације, то су злонамерни коментари људи који се противе да деца буду образована и спремна ако буду морала да користе оружје“, објашњава Вукелић.

Нећкање супруге

У тим својим тумачењима има истомишљенике и међу родитељима учесника кампа.

„У Србији тренутно нема служења војног рока и чини ми се сасвим коректним да и дете стекне неке војне вештине и упозна једну велику и пријатељску земљу. Лично сам одрастао у породици у којој се ценило витештво, и то је био мотив да Милоша пошаљем у камп, јер сматрам да му то ништа лоше не може донети. Уз војне вештине човек сазрева, одраста, може чак и да брине о породици ако затреба. Сви ми данас превише мазимо децу, али морамо им дати шансу да и сами направе свој избор“, каже Петар Радујковић, признајући да се „супруга мало нећкала, јер се син никад није одвајао од породице“.

Петар је мислио другачије: „Деца морају да одрастају – некад мора да се почне. Милош тренира фудбал девет година и бави се боксом. Мени, као родитељу, драго је да је спознао нека нова животна искуства, то ће помоћи његовом сазревању.“

Каже да „патриотизам није оружје, али јесте љубав према отаџбини, која се, ако треба, брани и оружјем“, па се не може бити „неспреман и голорук ако неко нападне вашу земљу“.

„Да имам ћерку, и њу бих послао у камп. Видите Јевреје – тамо и жене иду у војску“, каже Радојковић.

Источна оријентација

Јанко Узелац из удружења ветерана има и кћерку и сина, који је у камп отишао месец дана пре пунолетства.

„Ако хоћете искрено – ми у породици смо ‘источно оријентисани’ – волим Русију и руски народ и мислим да воде исправну политику. Наравно да су деца одлика, слика и прилика својих родитеља и тога како се понашамо у кући. Између мене и мог сина је разлика у годинама, али имамо неке заједничке погледе. Ја сам знао да се неће користити оружје и смешни су ми коментари да се ‘деца припремају за рат’. Оружје које су користили је потпуно безбедно – или има електронску симулацију- или је то трофејно оружје заливених цеви“, објашњава Узелац, наглашавајући како „није видео ништа лоше“ у кампу.

За свог сина каже да је „свестран и уметничка душа“, јер завршава средњу музичку школу и свира гитару, фрулу, клавир и клавијатуре, успут црта и слика, тренира аикидо и већ неколико година пева у хору.

„Мој син је усхићен и жели и да опет оде у камп. И неки његови планови у будућности су везани за тако нешто, иако иде у средњу музичку школу“, објашњава Узелац, инситирајући на крају разговора како својој деци кроз васпитање преноси поруку да постоји само једна подела међу људима.

„Ја јесам ратовао, моја одлука је била да се борим за своју земљу, али вам најискреније кажем да не мрзим никога, поготово не народе бивше Југославије. Учим и децу да деле људе само на добре и лоше. А ко год желео рат – у кући му био“, каже Узелац.

Животна аутономија

Милан Милић, неуропсихијатар и психотерапеут, у причи о одласку деце у војно-патриотски кампу у Русији не види „неку посебну тему“.

„Родитељски пристанак у овом случају подразумева да нема законских дилема. С друге стране, одлука и сагласност говори о систему вредности који живи у породици, а операционализује се кроз причу о патриотизму који се повезује са Русијом. Не мислим да је овде реч о било каквој злоупотреби. Лично ми се чак чини да ту има и других ствари – данас се користе разни путеви како би човек нашао неко трајније решење и животно опредељње, јер перспектива за младе већ дуго није извесна“, тумачи Милић.

Он указује да, гледано из угла родитеља, то „може бити и тренд који до сада нисмо препознавали“ – да „деца постају инвестиција коју родитељи усмеравају – од разних спортова до стицања неких других вештина, како би им обезбедили неку врсту самодисциплине и животне аутономије“.

„Децу у камповима учите и самосталности која не подразумева заштиту родитеља у сваком тренутку. Истовремено, родитељи то доживљавају као потврду свог система вредности, а неки и да им деца можда дугорочно обезбеде неку војну каријеру. Тешко је проценити мотиве и разлоге, али је важно да деца на то нису присиљена и да се све десило уз сагласност родитеља“, тумачи он.

Култ оружја

Владан Беара, психолог из Центра за ратну трауму, оценио је раније у медијима да се „њему лично идеја оваквог кампа не допада“ и да свог сина не би пустио, али да се не може са сигурношћу рећи ко је у праву. Он каже како „у главама ветерана, али и многих других људи, последњи ратови, па ни Други светски рат, још нису завршени“, али и указује како „у разним земљама постоје групе које децу од малих ногу навикавају на оружје“.

„Сам култ оружја не гарантује да ће неко постати насилник или убица, али је питање да ли смо ми друштво које хоће да промовише милитаристичке вредности, као и да ли треба идеализовати ситуацију као да више никада нећемо бити нападнути“, прокоментарисао је Беара.

Било како било – камп је завршен, али је остала идеја да неке будуће генерације са ових простора поново походе полигоне и вежбалишта међу двеним баракама у шуми код Кузњецова. Остаје, такође, и чињеница да се на Балкану при сваком помену оружја неминовно помисли на недавне ратне страхоте, чији ехо још није утихнуо, нити су последице заборављене.

А нелагоду, бојазан или страх од оружја – свеједно, понекад не могу одагнати никаква објашњења.

Аутор: Велимир Илић

Извор: Al Jazeera