Divljanje Zapada nad Beogradom

Datum objave: nedelja, 6 maja, 2018
Veličina slova: A- A+

Svake godine Srbija i Beograd se sete onog stravičnog aprilskog bombardovanja, od strane nacističke Nemačke. Čini se samo da se nekako namerno ili „slučajno“, nedovoljno i neadekvatno prisećamo onih drugih besumučnih bombardovanja. Onih „humanih“ uništavanja svega srpskog koja su bila i veća i teža od nacističkog. Guramo stalno u neke zaboravljene fioke istinu o razaranju i žrtvama koje je zapad priredio Srbiji.

Jedno od tih bombardovanja je ono iz 1999 ili „Milosrdi anđeo“ kako ga je „demokratski i pravedni“ zapad cinično nazvao. Naravno tim licemerima je teško da ovo bombardovanje tek tako izbrišu iz sećanja i duše naroda. Ipak su osećanja jako sveža i realna, još uvek ima isuviše živih svedoka. Ali ih to ne sprečava da pokrenu svoju mašineriju i već razrađene metode za ublažavanje istine i njeno potpuno izvrtanje. Ne može te zveri niko da zaustavi u procesu priprema za negiranje njihovih  zločina.

To čine raznim uklanjanjem materijalnih dokaza, zabranama ili smanjivanjem na najmanji mogući nivo priča i obeležavanja tih događaja. Zaustavljanjem i sprečavanjem gde je god to moguće podizanja spomenika, tačnih informacija, konferencija, skupova, pravljenja emisija … Da bi sve to začinili onim neljudskim i bezličnim glumljenjem nekakvih prijatelja. Zatim u tu maskaradu uključuju i domaće pajace. One koji željni bar nekakve moći i značaja ne pitaju za cenu. Takvi su spremni da prodaju veru, dušu, narod, Otadžbinu i ubeđuju svoj narod u laži, prvaru i nemoguće.

To što pokušavaju danas sa bombardovanjem s kraja XX veka već su uveliko uspeli sa onim prethodnim razaranjem, uništavanjem i bombardovanjem Srbije. To prethodno mučenje i satiranje srpstva od strane tih istih „prijatelja“ trajalo je od 20.oktobra 1943 do 18.septembra 1944. U tom periodu je tepih bombardovanjem uništavano na desetine srpskih i crnogorskih sela, varoši, gradova… Danas se o tome pojavi s vremena na vreme samo po neki novinski članak. U međuvremenu svi i dalje ostajemo uskraćeni za prave odgovore i istinu, koja se uporno sklanja i krije od nas.

Seni naših predaka nas obavezuju da više ne možemo da prihvatimo nedorečenost. Moramo  odmah da dobijemo prave i istinite odgovre na sva pitanja:

– Zašto nikad do kraja nije utvrđena tačna materijalna šteta i za nju jasno i konkretno tražena materijalna odšteta?

– Kolike su tačne žrtve svih tih „savezničkih“ bombardovanja ?

– Kada će Srbiji i Srbima biti odgovoreno šta su bili pravi ciljevi i mete razaranja i ubijanja civila?

– Da li je i svo to ćutanje deo dogovora o umanjivanju i nipodaštavanju srpskih žrtava, kao što se uporno i na volšeban način pokušava sa Jadovnom, Jasenovcem, Srebrenicom …?

– Šta se zaista krije iza tolike mržnje i želje za satiranjem svega svetosavskog ?

– Čija, kakva i kolika je uloga domaćih izdajnika u svemu tome ?

Kada svi budu znali istinu, znaćemo ko su nam prijatelji a ko ne. Nećemo više morati da objašnjavamo kakva je zapadna duša i zašto je prirodno da se uvek okrećemo svojoj pravoslavnoj braći. Tada valjda više niko neće imati obraza da pravi saveze i prijateljstva sa zverima. Biće valjda i tim domaćim izdajnicima jasno da sve što oni dobiju sad biće najgore moguće naplaćeno od njihovih potomaka. Ako su ti domaći pajaci i mogli da gaze po senima i krvi svojih predaka, valjda neće moći po životima svoje dece.

Ipak dok ta istina ne stigne u vidu jasnih odgovora ne smemo da im dozvolimo da nam iz sećanja izbrišu činjenice. Te činjenice za pametne govore same za sebe. Jedna od tih neoborivih istina je i monstruazna akcija za koju su „saveznici“ opet imali po njima slikovit naziv „nedelja pacova“. Ta crna nedelja za srpski narod je trajala od 1. do 7. septembra 1944. godine a priredili su nam je zapadni „prijatelji“.  Samo u tom periodu nad Srbijom i Crnom gorom izvedena su 1.973 borbena leta pri kojima su bombardovana na desetine srpskih gradova ne nanoseći nacistima nikakve gubitke ali u isto vreme ubijajući na hiljade Srba.

Sva ta bombardovanja i razaranja Srbije 1943 i 1944 bila su jasan pokazatelj „prijateljstva“ i onog šta u budućnosti možemo očekivati od zapada. Oni koji nisu zaboravili  savezničko zločinačko bombardovanje na Vaskrs 1944 nisu bili iznenađeni zločinima tog istog kriminalnog udruženja devedesetih godina prošlog veka. Oni koje je iznenadio „milosrdni anđeo“ pokazali su samo da nisu čitali istoriju. Pokazali su da nikad nisu shvatili i upoznali pravo lice Engleza, Amerikanaca i zapadnih „saveznika“. A to je bio očekivan i još jedan siguran znak „prijateljstva i savezništva“.

Prolazeći Novim grobljem u Beogradu mogli smo svi da primetimo i spomenike poginulima u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. Upravo jedna od tih spomen-ploča na sebi svojim natpisom krije istinu koju moramo da znamo i ne zaboravimo:

„ Od Engleza oni su se nadali slobodi, ne znajući da ta nada pravo u smrt vodi…“

Beograd su anglo-američki zločinci bombardovali 11 puta u toku Drugog svetskog rata. Ubijanje civila i satiranje grada vršena su tri puta u aprilu, dva puta u maju, po jednom u junu i julu i četiri puta u septembru 1944. godine. (1)

Prvu „čestitku“ Beogradu „prijatelji“ sa zapada uručuju na Uskrs 1944. godine. Tog jutra na uz Božić najveći hrišćanski praznik crkve u Beogradu su bile pune a cele porodice su odlazile u posete prijateljima i rođacima da čestitaju Hristovo vaskrsenje. Pokušavali su makar na trenutak da sklone tmurnu sliku koju im je doneo Drugi svetski rat i okupacija od strane nacističke Nemačke. Nažalost nisu dugo ostali u prazničnom raspoloženju, a ovog puta za to nisu bili krivi nacisti već „saveznici“.

Vedro nebo prepuno ptica uskoro su premrežili crni jastrebovi anglo-američke kamarile. Tišinu je zamenila huka i urlici motora „savezničkih“ bombardera kao i zavijanje sirena koje su upozoravala na vazdušni napad. Sledeće što su Beograćani čuli bilo je fijukanje i detonacija na stotinu bombi. Vrilo je kao u kotlu, na sve strane su se samo čuli jaki udari, povici, plač i urlici. Pakao koji je spremljen Beogradu je uveliko počeo. Kalenić pijaca, Bajlonijeva pijaca, bolnica gde su bili smešteni naši tek pristigli zarobljenici iz Nemačke pretvorena su u zgarišta. Porodilište podignuto dobrovoljnim prilozima Beograđana posle Prvog svetskog rata postalo je humka za zatekle porodilje i tek rođene bebe. (2) Tog dana je samo u kući Šićevića ispod ruševina njihove kuće smrt našlo sedmoro Beograđana.

Nisu Beograđani stigli ni da odahnu od prvog naleta a na drugi dan Uskrsa sledilo je novo ubijanje civila i razaranje Beograda. Ovog puta ciljevi „saveznika“ su bili: glavna Železnička stanica, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, Okružni ured za osiguranje radnika, palata „Albanija“, Pošta broj 2, Fabrika štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Tehnički fakultet, Vajfertova pivara, Studentski dom, galerije, biblioteke, izdavačka preduzeća, muzička škola, bioskopi na Terazijama, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište, Centralni higijenski zavod, Bolnica za zarazne bolesti, Dom slepih, Berza rada, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečja bolnica, Dečji dispanzer… (2)

Uspeli su da obogalje Beograd a da naciste ni ne okrznu. Samo tokom ovih zapadnih „igra smrti“ u Beogradu je život izgubilo oko 2.000 nevinih a preko 5.000 njih biva ranjeno. Nisu ti zločinci mogli da ostave na miru ni one koji su već imali isuviše muka jer su se nalazili u nacističkom logoru. Tako je gađan i logor na Sajmištu gde su jedini stradali bili oni već mučeni logoraši. Njih 60 je ubijeno a 150 ranjeno. Da bi čestitka bila upotpunjena „saveznici“ će se potruditi i svojim smislom za humor. Tako će na jednoj od neeksplodiranih bombi Beograđani moći krupnim ćirilićnim slovima da pročitaju natpis: „Srećan Uskrs“.

Slučajno ili ne „leteće tvrđave“ B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24 koji su se još nazivali i „liberatori“ – „oslobodioci“ su bili donosioci tih „čestitki“ Srbima. Ostaće zauvek nejasno kome su oni to donosili slobodu. Branislavu Marinkoviću proti koga su ovi zločinci usmrtili u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, u času kada je čitao svečanu Uskršnju liturgiju, Srbiji i Srbima sigurno ne. Nismo mogli tada da razumemo njihovo poimanje savezništva, prijateljstva i slobode, a ne možemo ni danas. Samo što bi danas poučeni iskustvom trebali da budemo pametniji i da od takvih nikakvo dobro ni ne očekujemo, već da se od njih na svako zlo pripremimo.

Kada je lelek i plač malo utihnuo, a prašina podignuta zapadnim bombama i zločinom počela da se sleže na Beogradske ulice Božidar Nedić, član Međunarodne organizacije bivših ratnika i ratnih invalida, pismom se  obratio kralju Velike Britanije. Pismo je napisano u Beogradu 27. aprila 1944. godine:

„Njegovom carskom i kraljevskom veličanstvu Džordžu VI

Vaše Veličanstvo,

Oprostite što se u svojoj skromnosti usuđujem da se na Vas obratim. Ja sam običan sitan građanin, Vi ste Car i Kralj, koji vlada nad prostranim zemljama sa stotinama miliona svojih podanika. Znam da Vi nećete sebe preceniti, kao što ni ja sebe neću potceniti, jer smo ipak svi mi obični ljudi, jer nas smrt potpuno izjednačuje. Što sam se usudio da se i na Vas obratim, imam jedan veliki i opravdan razlog koji ću Vam odmah reći.

Nad mojim narodom, koji je okupiran od jedne od ratujućih stranaka, pa prema tome nalazi se van rata, obezoružan i pokoren, izvršen je strahovit zločin, koga svetska istorija ne poznaje ni po motivima, ni po žestini. Taj zločin izvršen je u ime engleskog naroda, na čijem se čelu Vi nalazite. Eto, zato, što Vaša ličnost simboliše engleski narod, ja se na Vas obraćam, što znači da govorim u isto vreme i engleskom narodu.

Znam šta ćete mi odmah primetiti. Da Vi imate odgovornu vladu i da se izvolim njoj obratiti. Oprostite, taj put je za mene i moj narod zatvoren, jer mi živimo u dubokom uverenju da ono što Vaša odgovorna vlada radi, bar u pogledu moje zemlje, ne odobrava engleski narod. I zbog toga, ja se obraćam Vama a ne Čerčilu, dakle obraćam se engleskom narodu.

Veličanstvo!

Ogromni napori avijacije, natovareni teškim bombama sa oznakom na svojim aparatima engleske trobojnice, izručili su svoj strahovit tovar nad Beogradom, najmnogoljudnijim gradom moje zemlje. To su činili na sam dan pravoslavnog Uskrsa, koji je jedan od najvećih hrišćanskih praznika. Umesto radosti nejakoj deci i ženama za svoj praznik, Vaši avijatičari razneli su utrobe i obezglavili telesa u masama. Samo mrtvih pobijeno je oko 2.000, a sa ranjenima broj žrtava prelazi više hiljada. Možete misliti, Veličanstvo, kakva je nesreća zadesila moj narod, koji je u savezništvu sa Vašom vojskom vodio rat, upropastio zemlju, izgubio državu i za tri godine po savetima Vaše odgovorne vlade sabotirao okupatora, boreći se po šumama, pa je nanizao još milion grobova. Sad je dočekao da ga njegovi ratni drugovi i saveznici, Vaši avijatičari, nagrade na taj način što su mu pobili 10.000 nevinih žrtava i razrušili hiljade domova.

„Veličanstvo!

Dozvolite jedno pitanje: „Je li ovaj zločin izvršen po Vašem naređenju, ili bar sa Vašim saznanjem? To što pitamo odnosi se i na engleski narod. Je li on preko Vas dao svoj pristanak?

Znam unapred Vaš odgovor: Nije. A ipak je srpski narod podneo nevine žrtve. Mi ne verujemo zbog toga što smo bili saveznici prijatelji, pa koliko juče Vi ste venčali našeg mladog kralja, pa smo se i orodili. Zatim, u Vašoj prestonici sedi jedna emigrantska vlada koju Vi još priznajete, jer sa njom opštite. Na posletku, u našoj zemlji imate simpatizere, da bi ovakav jedan vandalski akt bio potpuno nerazumljiv. Pa onda zašto je bombardovan Niš, Nikšić i Beograd i zašto je uništeno nekoliko desetina hiljada Srba.

Taj odgovor očekuje moj narod, očekujem ga i ja, njen građanin, nekada rado viđen u engleskom krugu srpskih prijatelja u Londonu. Ma kako bila draga kruna jednom vladaru na glavi, ona ne sme biti uprljana krvlju nevinog sveta, naročito kad je taj svet srpski narod, koji je bio prijatelj i saveznik u ovom ratu. U protivnom šta će Vam kruna uprljana krvlju nevinog sveta, koja će Vas potsećati na zločine izvršene pod njom. To bi Vam uznemiravalo savest i činilo Vas vrlo nesrećnim, a to Vi nećete dozvoliti. To je duboko uverenje moje i moga naroda.

Vaše Veličanstvo,

Oprostite što se Vama obraćam, ali nas razdire bol saznanja da je sa strane engleskog naroda i u Vaše ime izvršen jedan akt koga humanost i civilizacija nazivaju zločinom. Pa mi je želja da na vreme skrenem pažnju Vama, engleskom narodu i svetskoj javnosti na ovaj zločin jer bi bilo smešno pozivati se na pravdu, kulturu i civilizaciju kad dela koja vrši Vaša avijacija vraćaju nas u doba Huna i Avara, divljaka i neznabožaca.“

Božidar Đ. Nedić“ (3)

Samo dve nedelje nakon toga dok se gradom pronosio glas kako se „Čerčil izvinjava za uskršnje bombardovanje“ i da je „engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti“, Beograd je u četvrtak, 18. maja 1944 ponovo u crno zavijen. Ponovo su Beogradskim nebom kružili zlosutni engleski i američki bombarderi sejući smrt. Napad je čini se bio i bezočniji od onog izvedenog 16. i 17. aprila. Ovog puta, glavni cilj je bila periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Valjda su zaključili da još nisu pobili dovoljno Srba. Zato se ubrzo Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura nalaze zasuti bombama i obavijeni gustim oblacima dima i prašine.

Ostaće zabeleženo da je tada samo ispod jedne kuće izvučeno 32 leša nevinih žrtava. „Saveznici“ su se iživljavali nad nemoćnima ubijajući civile, starce, žene i decu puna dva sata. Nedelju dana nakon krvavog pira „saveznika“ na Novom groblju ispred humki i sanduka onih kojima je neko iz porodice ostao živ pa je mogao da se postara za njihovu sahranu okupilo se nekoliko hiljada Beograđana. Na ovom tužnom skupu govor je održao mitropolit Josif:

„Napadi izvršeni nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom 16. i 17. aprila, na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu od srpskog naroda ničim i ni od koga zasluženi. To se ne može odobriti, ni opravdati… Obično se kaže da se traže vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su crkve, bolnice, sirotinjski stanovi, iznemogli starci i bolesnici, zar su to objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to učinili! Napadi su učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću… Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!“

Nakon govora mitropolita Josifa tužnom skupu se obratio Bogoljub Kujunddžić, ministar pravde:

„Beograd, prestonica Srbije i srpstva, tri puta je mučki bombardovan. Ne radi vojnih objekata – bar Pašino brdo najbolji je dokaz za to – nego radi nas samih, radi ovih nevinih žrtava koje nam i mrtve dovikuju: „Čuvaj se lažnih prijatelja, a sačuvaćemo se od neprijatelja“. Tri pune godine, taj isti Beograd istican je kao simbol patnje i mučeništva, i to baš od onih koji ga ovako mučki napadoše. A danas on je, zahvaljujući njima, još veći mučenik postao. Takav svadbeni dar mladom Kralju Petru, a svome prijatelju i savezniku, nezapamćen je u istoriji sveta. Ili je to možda saveznička voštanica upaljena za račun Josipa Broza na grobove onih stotina i stotina pobijenih Srba koji su verovali u reč jedne svetle imperije i u prijateljstvo jednog velikog naroda.“ (3)

Nema srpski narod posle najskupljeg, svojim životima plaćenog iskustva prava da laže sebe i da prijatelje i saveznike traži među svojim ubicama. Nećemo valjda opet verovati njihovim slatkorečivim, ali lažnim pričama dok nas sva njihova dela upućuju na drugačiju istinu. Moramo da zaustavimo nepotrebno stradanje Srba i Srbije. Prošla su vremena u kojima je potrebno da učimo gubeći svoje živote. Vreme je da na onom što smo naučili odredimo braću i prijatelje, i tako izgradimo slobodu i sačuvamo živote. Ne smemo da pratimo put kojim zapad želi da nas usmeri, to nije put naš ni naših predaka. Kada god smo i samo zakoračili na te njihove staze žrtve su bile neizbežne.

Dokle da nas varaju ti njihovi licemerni osmesi i lažni sjaj. Imamo dovoljno razloga da verujemo u sebe. Pogledajmo samo koliko puta smo uspeli da preživimo pogrešne odluke i da se posle njih dignemo. To dizanje je bila Božja nagrada svetosavskom narodu. Sada je samo došlo vreme da više ne idemo za onima koji nas vuku na dno, sa kog posle moramo da se uz Božju pomoć dižemo. Ostavimo zapad tamo jer im je tu i mesto. Neka naša prethodna pružanja ruku tim bezdušnim zločincima ostanu poklon koji smo im u prošlosti dali. Sada je vreme da krenemo napred bez njih da bi poklone u budućnosti dali svojim potomcima i Otadžbini.  Ne dozvolimo sebi da nam se život učini kratkim, samo zato što se na vreme nismo setili da živimo.

(1) sr.m.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0_(1944)

(2) www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:528955-%D0%91%D0%BE%D0%BC%D0%B1%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D0%BD-%D0%A3%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81

(3) www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/01/article-12.html

Autor: Nenad Blagojević

Izvor: Fond strateške kulture

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 07. maja 2017. godine.

Vezane vijesti:

Krvavi Vaskrs 1944: Englezi su Srbe bombardovali na Titov …

Savezničko bombardovanje Beograda prije 71 godinu | Jadovno …

Bombe na Vaskrs 1944. kao „saveznička“ podrška partizanskom …

„Njihov uskršnji dar, u crno zavijeni Beograd“ | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top