Disciplinovanje srpske istoriografije

Reč „genocid“ je pretvorena u puko propagandno sredstvo za medijsko pravdanje osvajačkih pohoda SAD i NATO-a širom naše planete

Istorija je subverzivna nauka. Suočeni s mnoštvom proteklih događaja i procesa, mi pokušavamo da u njima naknadno pronađemo unutrašnju logiku, veze i smisao. Tako nastaju periodizacije, koncepti i uopštavanja, kao kapitalizam, liberalizam, ili evropska kultura. Čim se, međutim, iz sveta teorije vratimo životu i činjenicama, brzo ćemo se uveriti da je prošlost neuporedivo složenija od svih naših istraživačkih modela i ideoloških naklonosti. Šta je, na primer, liberalizam? Vera u ljudska prava, u individualne slobode, u narodni suverenitet? Zašto je onda liberalizam, kako je to primetila Hana Arent, jedan od glavnih izvora evropskog imperijalizma i kolonijalizma? Zašto su se, recimo, američki liberalizam i demokratija tako dugo zasnivali, pored ostalog, na robovlasništvu, na ubijanju i pljački indijanskog stanovništva?

U našoj zemlji će, međutim, odsad, odlukom narodne skupštine, istoričari ovu vrstu subverzije, koja daje prednost činjenicama nad definicijama, plaćati zatvorom u trajanju od šest meseci do pet godina. Skupština Republike Srbije je, naime, na predlog vlade, 23. novembra usvojila izmenu Krivičnog zakonika, u kojoj se kaže da će se onaj „ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina… ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina“.

Uzalud su stručnjaci ponavljali da, nasuprot onome što je tvrdila ministarka pravde, veliki broj zemalja Evropske unije, koja za nas, naravno, nema alternativu, nema ovakve odredbe u svom zakonodavstvu. Šta će nama srpski istoričari, pravnici, sociolozi ili politikolozi, kad mi imamo EU nalogodavce i naše ministre, haške i naše sudije? Srpski sudovi su bar poznati po nezavisnosti od izvršnih vlasti i uticaja stranih država. Međunarodni krivični sud u Hagu (MKS), uostalom, nije osudio nijednog našeg čoveka, već isključivo i samo Afrikance, i to samo one koji su se usprotivili spoljnoj politici SAD i EU.

Sudeći po dosadašnjem učinku MKS, ako ste bele rase, možete mirno i nekažnjeno da vršite masovne zločine. Ukoliko ste pak Afrikanci, potrebno je samo da budete saveznik moćnih, belačkih država, koje određuju šta jeste, a šta nije genocid. O tome ubedljivo pišu Edvard Herman i Dejvid Piterson, u knjizi „Politika genocida“, pri čemu pokazuju kako se isti metodi primenjuju i na Balkanu. Reč „genocid“ je pretvorena u puko propagandno sredstvo za medijsko pravdanje osvajačkih pohoda SAD i NATO-a širom naše planete.

Narodna skupština Srbije ipak ne bi učestvovala u nasilju nad afričkim narodima, nedostojnim naše slobodarske tradicije. Njoj sigurno nije promaklo da je MKS upravo ovih dana najavio spremnost da sudi i belim ljudima. Sud je, naime, upozorio Ruse da bi ono što se događa u Ukrajini moglo da postane predmet istrage. Rusija se zbog toga povukla iz rada MKS, baš onako kako su to pre nje učinile SAD, Kina i druge zemlje. To, međutim, ne znači da čvrsta ruka srpske pravde neće stići one koji ospore „genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine“ na tlu Ukrajine. Srbija je, ipak, suverena država.

Rusija je, uostalom, prošle godine, vetom u Savetu bezbednosti na Rezoluciju Velike Britanije o srebreničkom genocidu, već pokazala da se ne snalazi u ovoj materiji. Da je to bio genocid već su, naime, presudila dva haška suda, Međunarodni sud pravde i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. Oni, naravno, nemaju nikakve veze sa Međunarodnim krivičnim sudom.

Noam Čomski je, u predgovoru za „Politiku genocida“, napisao da je u ovoj igri rečju „genocid“ najgore to što se sistematski obesmišljavaju pravi i nesporni genocidi, kakvi su bili Holokaust i uništenje američkih domorodaca. Zaista, prisetimo se da je ova srpska skupština, pre kratkog vremena, odbila predlog da se poricanje genocida NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima za vreme Drugog svetskog rata, proglasi krivičnim delom.

Poricanje je blaga reč za stav dela hrvatske, bošnjačke i albanske javnosti i nauke ne samo o genocidu u NDH nego i o „Bljesku“, „Oluji“ i uništenju i egzodusu sarajevskih ili kosovskih Srba. U dominantnom delu zapadne istoriografije u toku je sistematsko prevrednovanje srpske istorije, na koju se, kako to otvoreno zahteva Kristofer Klark, sada gleda iz perspektive Srebrenice.

Zato za srpsku akademsku istoriografiju danas nema značajnije teme od ratova u kojima je razbijena Jugoslavija, u poslednjoj deceniji 20. veka. Ona o tome što se zaista desilo u Vukovaru, Srebrenici i Sarajevu, međutim, sa časnim izuzecima, malo zna i uporno ćuti. Sada znamo i zašto. Naivčine su, možda, očekivale da će srpska vlada, koja preko Ministarstva prosvete i nauke usmerava istraživačke projekte, sistematski ohrabrivati rad na ovim temama. Izgleda da je izvršavanje naloga velikih sila ipak mnogo važnije od potreba srpske nauke i kulture.

Docent na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Autor: Miloš Ković

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:
Miloš Ković: Ima li srpska istorija zlatno doba | Jadovno 1941.

Zločini nad civilnim stanovništvom | Jadovno 1941.

Antisrpstvo odlika hrvatskog identiteta | Jadovno 1941.