fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

ДИЦ Веритас: IN MEMORIAM крајинским избјеглицама жртвама у агресији НАТО на СРЈ

 

Некада су имали завичај који се звао Kрајина. Вјеровали су да га не могу изгубити јер су били под заштитом УН-а.У прољеће и љето 1995. године Хрвати им, уз помоћ тих иситих заштитних снага, отеше завичај а њих прогнаше. Били су наивни што су вјеровали да “заштитне снаге” њих треба да штите.

МАЈИНО НАСЕЉЕ, 24.04.1999. 

Иванчевић Иван (1992), Воларевић Дамир (1970), Воларевић Радивој (1972), Илић Гордана (1924), Ивановић Марко (1995);

БАТАЈНИЦА, 18.04.1999.

Ракић Милица (1996);

ПАЛИЋ, 27.05.1999.

Алавања Јека (1929);

СУРДУЛИЦА, 31.05.1999

Поповић Славко (1939), Јањанин Богданка (1923), Вучковић Миланка (1934), Слијепчевић Милан (1909), Малешевић Даница (1931), Павковић Ђорђе (1954), Будисављевић Петар (1939), Напијало Драгић (1929), Жигић Раде (1947), Малобабић Босиљка (1946), Малобабић Милена (1979), Малобабић Раде (1980), Малобабић Миленко (1983);

и десетинама оних који у Ораховцу, Призрену, Приштини… нетрагом нестадоше.

Некада су имали завичај који се звао Kрајина. Вјеровали су да га не могу изгубити јер су били под заштитом УН-а. У прољеће и љето 1995. године Хрвати им, уз помоћ тих иситих заштитних снага, отеше завичај а њих прогнаше. Били су наивни што су вјеровали да “заштитне снаге” њих треба да штите.

У најдужој, икад забиљеженој, избјегличкој колони дођоше у нови завичај – Србију, вјерујући да су у матици својој потпуно безбедни. И опет се преварише.

У НАТО агресији на СРЈ, у прољеће 1999. године, у новом завичају, и животе изгубише. Убише их НАТО пројектили испаљени из великих висина и даљина. Њихови животи постадоше “колатерална штета” у мисији “спречавања хуманитарне катастрофе”. И овај пут су били наивни што су вјеровали да се “хуманитарно” односи на људско.

А они који су варали, наређивали или убијали старце и дјецу по избјегличким камповима, без обзира како мисију убијања звали и са чиме оправдавали, починили су најтежи злочин управо због тога што је људски живот јединствен, непоновљив и ненадокнадив. За почињени злочин починиоци и наредбодавци морају и одговарати у неком садашњем или будућем кривичном, политичком, историјском … процесу.

Божији суд свакако не могу избјећи.

Текст објављен у књизи “Хроника И – Прогнаних Kрајишника”, аутора Саве Штрбца (издавачи Удружење Срба из Хрватске, Српско културно друштво “Зора” Београд и ДИЦ “Веритас”), Београд 2005.

Извор: ДИЦ ВЕРИТАС

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: