fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Деса Ђурић (79), мајка херој Републике Српске

Послије готово 25 година откако је нестао, 27. маја 1995. године, на Озрену, у офанзиви муџахедина и такозване Армије БиХ, напокон, свој гроб и смирај у родним Kокорима, код Прњавора, пронашли су посмртни остаци тада двадесетогодишњег Ненада (Милована) Ђурића (1975), припадника Прњаворске лаке бригаде Војске Републике Српске.

Херој мајка, Деса Ђурић (79), дочекала је да у земљу положи и свог трећег сина. А, Српску су бранили сви њени синови: Перо (1970), Небојша (1973) и Ненад (1975).

Требало је и треба то издржати, трагедију за трагедијом. Губитак за губитком. Четири заредом.

Још прије рата, 1981. године, изненада, Деса је остала без животног сапутника Милована. Са овог свијета отишао је у 42. години, а на Десина плећа пало је подизање четворо малодобне ђеце, још у основној школи. Уз њих, подизала је и нови дом, с вјером и надом у срећније дане.

А, када су грунули топови и када је проговорило оружје, када је запријетила муслиманско-хрватска крвава коалиција, а војска Хрватске прешла Саву, у Сјековцу направила покољ и окупирала сусједну Дервенту, сви мушки у породици Ђурић, стали су на браник отаџбине. Сви Десини синови.

Тако је Перу, Ненада и Небојшу, са истовременом надом и зебњом, испараћала и са фронта ишчекивала најстарија од четверо ђеце, сестра Мира (1966).

Прва тужна вијест стигла је већ 29. августа 1992. године, да је у одбрани Дервенте тешко рањен 22-годишњи Перо. Подлегао је на ВМЦ Бањалука, истога дана. Указом предсједника Републике Српске, од 12. септембра 2017. године, посмртно је одликован Медаљом заслуга за народ.

Нови ударац услиједио је на измаку рата, 27. маја 1995. године, са вијешћу да је међу 50-так несталих бранилаца коридора са Озрена до опкољене Возуће, и њен најмлађи син Ненад. Одмах се пронијела страшна вијест да је жив доспио у руке крвожедних муџахедина.

Имао је тек 20 година.

Небојши препукло срце за браћом

Готово свакосатно, свих ових година, надала се Деса неком чуду. Посљедњих година срце јој је куцало за то да Ненаду барем за гроб зна. Да буде сахрањен и упокојен уз своју браћу.

Јер, у међувремену, 24. априла 2011. године, Небојшино срце је препукло од туге за погинулим Пером и несталим Ненадом. На путу за болницу знакове живота престао је да даје у Хрваћанима, а у Kлиничком центру у Бањалуци и званично су као узрок смрти констатовали – срчани удар. Живио је са породицом у заједничком домаћинству са мајком Десом, а иза њега су остали супруга Лела, и млађане кћерке Виданка и Маја.


Препознала га по сату и џемперу

“Хвала Богу да сам дочекала бар да мој Ненад буде сахрањен и да почива са својом браћом“, тјеши се Деса.

Лично се упутила у Бањалуку да га идентификује. Најмлађу, и трећу из мајчиних њедара отргнуту јабуку, препознала је по сату и плавом џемперу.

И то је требало преживјети.

Али неком чудном снагом, каже, смогла је она то и због себе из због прерано растављене браће, који га горе у кокорском гробљу, у “вјечном сну ишчекују“.

“Препознале су га ове очи мајкине, које га вјечно жељне остадоше. Препознадоше и осјетише оно што ми од њега остаде и ове руке, које га никад довољно не измиловаше. А, овим очима и рукама плела је мајка тај џемпер, своме Неши, да ми се у рову, док нас брани, не прехлади. Ни слутила мајка није да га плете да би га једног дана уз помоћ њега препознала“, казује болну исповјест мајка Деса.

Ненад Ђурић је уз највише војне почасти сахрањен на прњаворском мјесном гробљу Kокори. Тик уз браћу Перу и Небојшу.

Мајка Деса, прије него што су га положили у земљу, имала је и посљедњу жељу.


Посљедња жеља

“Kао и сваке мајке, жеља ми је била да ми жив дође кући. Kада већ нисам била те среће, једина нада и жеља су ми били да дођем до његовог тијела и да га упокојим међу његовом браћом. Сада сам срећна да у тој неизмјерној несрећи, Ненад почива између свог Пере и Небојше. Ту му је мајка, као најмлађем, и оставила мјесто. Најстарији Перо је до свог оца, а ту је и мјесто за мене. Посљедња ми је жеља била и та, када су га у ковчегу допремили кући, да бар једну ноћ, уочи сахране, у њој преноћи. Заслужио је… Јер, и он је ту своју и нашу кућу градио. Надао се и говорио да ћемо у њој доста радости проживјети, чим се рат заврши. Али, ето, није имао среће. Више је ноћевао у озренским и другим рововима, него у њој“, дијели детаље своје чемерне судбине, за наш портал, мајка херој Републике Српске, Деса Ђурић.


Утјеха и дашак живота – седморо потомака

Деса је остала да и остатак живота проживи на породичном огњишту у Kокорима. При руци јој је унука Виданка са својом породицом.

Најстарија, кћерка Мира је посјети са својима кад год је прилика по доласку из Аустрије, гђе ради и живи. Kаже да су јој пажња и љубав четири унуке и три праунучића (од Мирине и Небојшине ђеце) удахнули дашак живота у гајењу успомена на оне најмилије који нису више међу њима.

Kојег су то кова срце и душа мајке хероја?

Ни ова мајка херој, Деса Ђурић, нема правих ријечи да да прави одговор на исконско питање – каквог је то кова и колико издржљиво мајчинско срце које настави да куца и за „само“ једним, а камо ли више чеда положених у земљу?

Додатно нам отвара, и онако чемерну душу, да су она и супруг Милован, давно, прије рата, убрзо по рођењу најстарије Мире, изгубили и тек рођеног синчића. Нису стигли ни да га крсте, ни да му име дају. Изненадна смрт је била бржа.

“То ваљда једино сам Бог зна од чега смо, кад нам је такву судбину и жалост намијенио. Свако носи свој крст! А, ето, моја је срећа, моја утјеха је, и да сам дочекала дан да ми се Ненад упокоји међу браћом. Да му за гроб знам, да и њега сузом залијем“, каже болом и губитком скрхана али, срећом, још духом крепка мајка Деса.

Уз успомене и потомке, додаје, неопходну помоћ има и у редовном кориштењу лијекова.


Иницијатива за одликовање мајке хероја

Начелник прњаворске општине, Дарко Томаш, ових дана објелоданио је да ће се, поводом Дана општине, Деси Ђурић додијелити највише општинско признање. Ријеч је о Повељи заслужног грађанина општине Прњавор са златним грбом општине, прецизирао је Томаш.

Церемонију дођеле признања, као и саму прославу Дана општине, 24. марта, засад, одгодио је корона вирус.

Истовремено, како сазнаје наш портал, Борачка организација Прњавор је покренула иницијативу одликовања Десе Ђурић орденом предсједника Републике Српске.

“Да, покренули смо иницијативу да мајка Деса буде одликована и указом предсједника Републике Српске. Мајке хероја, која је све своје дала за Српску. Три своја сина, а они своје животе. Надамо се, и увјерени смо, да ће предсједник Републике Српске уважити овај наш приједлог, орденом, заиста вриједним хероја мајке Српске, каква је наша мајка Деса Ђурић“, потврдио је, за наш портал, Богољуб Санчанин, предсједник Борачке организације Прњавор.

Извор: /mojasrpska.info/

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

Оставите одговор на Miomir Maticic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: