Демонски церек џелата

Усташе су за време офанзиве на Козару, у Јасеновац и друге логоре НДХ одвеле десетине хиљада Срба. До сада је пописано 33.398 побијених. Нема пера које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца

Средином 1942. Титова војска је на Козари доживела један од највећих пораза у целокупном Другом светском рату. Потпомогнуте Немцима, усташе су само у једном селу на Козари заклале 450 цивила, „углавном жена и дјеце“. Једног дана масакрирали су 500 рањених партизана, а партизани су ликвидирали 283 заробљених усташа.

Усташе су за време офанзиве на Козару, у Јасеновац и друге логоре НДХ одвеле десетине хиљада Козарчана, међу којима је било и неколико хиљада деце. До сада је поименично пописано 33.398 побијених козарачких Срба страдалих у овој усташкој операцији, која је трајала 35 дана.

На ову трагедију утицала је и чињеница да партизанске команде Баније и Славоније, одакле се око 30.000 усташа и Немаца, са авионима и тенковима, устремило према Козари, о томе уопште нису обавестиле крајишке партизане.

У казненој експедицији на Козару учествовао је и нацистички обавештајни официр Курт Валдхајм, кога ће Павелић због заслуга у овој операцији одликовати Сребреном колајном краља Звонимира. Титов режим ће Валдхајма после рата прогласити ратним злочинцем, а 1968. ће га одликовати Орденом југословенске заставе с лентом!

У лето 1942. Тито је знао многе појединости о масовним усташким злочинима над Србима у НДХ, јер су избеглице из околине Дувна у јулу те године детаљно информисале главног пропагандисту Владимира Дедијера о масовним злочинима усташа над Србима. Поред осталог, и о томе како су усташе у Кавурми код Дувна бациле у једну дубоку јаму 40 завезаних Срба, у Пушћицу 20, Реџеповки између 300 и 400, у Прологу у Ливањском пољу 473 Србина.

– Ни пас из тих села није остао – извештавале су избеглице из околине Дувна.

После једномесечне инспекције у западној Босни, Титу је о злочинима усташа тих дана реферисао и Милован Ђилас:

– Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак, куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака.

– Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса – колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак – да ли тог дјетета? – управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање.

– И остали лешеви били су унакажени.

– Кренуо сам даље. На раскршћу двадесет пет до тридесет лешева, бијаху ту двије мајке с дјецом, с дојенчадима.

– Један седамдесетогодишњи старац лута по кући испретураних ствари и изломљеног посуђа. У соби два мртва сина и жена. Млађи син лежи насред собе, просута мозга.

– И тако редом од куће до куће. Живих нема да сахране мртве.

– У цијелом бићу код мене, а сигурно и код свих: не вриједи живјети на овом свијету док има људи који раде таква нечовјештва.

Септембра 1942, ако не и раније, Тито и његови најближи сарадници знали су практично све и о томе шта се дешава у Јасеновцу.

О томе су их нашироко обавестили лидер хрватских комуниста Андрија Хебранг и његов сарадник Младен Ивековић, које су усташе септембра 1942, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за ослобађање двојице усташких функционера.

Ивековић је описао неке од најпотреснијих сцена у Јасеновцу:

– Нема пера које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца.

– Мјесеца јуна и јула у Јасеновцу су се обављале масовне ликвидације жидовских жена и дјеце. Транспорти су долазили из логора у Ђакову и Старој Градишки. Вагони са жртвама стајали су на прузи пред логором често пута више дана. Била је страшна жега, жене и дјеца умирали су у вагонима без воде и без хране. Запомагање и плач дјеце „Воде, воде“, „Убијте нас!“, знале су викати очајне мајке и жене. Одговор је била усташка псовка.

ДОБРИ ОКУПАТОРИ

Попут приче како су несрећна козарачка деца у Јасеновцу, уместо „Живио Павелић“, демонстративно викала „Живио Стаљин“, Тито се после совјетског диктатора на сличан начин, почетком 1942, додворавао и шефу Коминтерне Георгију Димитрову: – До сада су се бугарски [окупаторски] војници добро понашали према становништву Србије, а Бугари су већ од пролећа 1941. вешали Србе на окупираним територијама, забранили им употребу српске ћирилице, денационилизовали Србе, терајући их да постану Бугари.

– Гледао сам како из вагона уносе љешнице дјеце; гледао сам изнемогле и избезумљене мајке и немоћну преживјелу дјецу како под ударцима усташке тољаге посрћу на путу за Градину, у смрт.

– Свако вече доносили су гробари пред магазине хаљине, рубље, ципеле и друге ствари жена и дјеце који су убијени маљем по глави.

– Како је ужасан и језовит био концерт који су Цигани једне недјеље мјесеца јуна [1942] приредили заточеницима и себи! Управа логора је Цигане и друге заточенике нагонила да приређују концерте…

– Концерт је одржан у доба кад је клање Цигана било у пуном јеку. У логору су се још кретале заплашене и ужаснуте групице Цигана, а међу посљедњима и један цигански збор пјевача и свирача. Пјевали су дуже, пјевали су са сузама у очима, пјевали су свима нама и небу у безумној нади да ће их пјесма њихова спасти од смрти.

– Како су се демонски церекали усташки џелати, који су се вјероватно већ наслађивали како ће циганске лубање пуцати под ударцима крвавог маља!… Другог дана одведени су на кланицу.

Један од најокрутнијих јасеновачких кољача био је фратар Католичке цркве Мирослав Филиповић, коме је Павелићев повереник за све логоре у НДХ Вјекослав Лубурић, због „мајсторства“ у клању логораша, 1942. доделио и друго презиме – „Мајсторовић“.

Загребачки Јеврејин, који је у Јасеновцу провео 44 месеца, сведочио је о једном од најмонструознијих злочина фра Сотоне, како су у Јасеновцу звали фра Филиповића Мајсторовића:

– Свећеничко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком шеширу, са насладом је посматрало жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикључио Љубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама да ће бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечијој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезумљене, нуде своје животе тражећи милост за малишане.

– Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе, три пута је промашио, док је четврти пут, уз шалу и смијех, дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке су се бацале по земљи чупајући косе, а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три двоножне звијери су међусобно давале новац, јер изгледа да су се кладиле тко ће прије натакнути дијете на бодеж.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (4): Два ордена за покрштавање Срба

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида