fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Дејан Мијач: „Голубњача“ открила колико је Србија мала

Српски редитељ: Рат српских и војвођанских комуниста није ме се тицао. Нисам идеолошко говедо већ човек на ветрометини који трпи искушења

Фото М.Анђела
Фото М.Анђела

Дипломском представом „Јунона и паун“ почео је давних педесетих у Тузли професионални ангажман Дејана Мијача, а званично се завршио пре шест година „Вишњиком“ у Југословенском драмском. Ипак, културна јавност још се нада да би редитељски маг могао да прекрши реч. Јер, његове представе деценијама су „мера за меру“ позоришног трајања, био је и остао узор многим колегама, а „његова“ се и данас чује и слуша у театру.

Ако се и опростио од сцене, од уметничког живота није: од сутра ће председавати жиријем 22. Југословенског позоришног фестивала у Ужицу, недавно је (у издању Српског народног позоришта) изашла и прва монографија о Мијачевом стваралаштву (ауторке Даринке Николић), уосталом, велики редитељ и даље је редовни посетилац свих значајнијих премијера у главном граду.

* Новосађани су вам приредили монографију, у СНП сте као стални редитељ провели чак дванаест сезона…

– Да, био је то мој најдужи ангажман у каријери. Породица је живела у Београду, а ја сам одлазио на радне дужности у Нови Сад. Имао сам стан тамо и овде, и из ове перспективе све изгледа веома добро. Помаљају ми се само лепе слике, а оно што је било тешко и опоро сам и заборавио. Понеко ме подсети да није све било сјајно као у мом, сада изглађеном и упегланом сећању. Постојали су и тешки тренуци, везани не само за „Голубњачу“, коју сам, уосталом, урадио као гост кад сам се већ преселио у Београд. Зато сам и био „сумњив“, јер сам је изрежирао као београдски редитељ.

* „Случај“ представе „Голубњача“, рађене по тексту Јована Радуловића узбуркао је многе духове ондашње Југославије?

– Пре 35 година представе су имале много већи значај него што имају данас. Кад се појавила „Голубњача“, цитатима из представе вађеним ван контекста могло се нешто исконструисати. Али цела позоришна прича била је невероватно наивна. Ипак, можда је „Голубњача“ била лакмус папир за неке подземне страсти у израженом националистичком виду. По мом мишљењу, представа је била безазлена, али је послужила да се направи велика бука. Због ње сам незаслужено слављен и куђен – зависи која је страна учествовала у дискусији.

СЛОВЕНЦИ ПРОНАШЛИ КОСТИ У ЈАМИ
После извођења у Словенији, домаћини су организовали симпозијум на тему „Голубњаче“, а о томе је извештавало љубљанско „Дело“ у неколико наставака. Претходно, послали су и своје спелеологе у ту јаму изнад села Јове Радуловића, где су пронашли и снимили људске кости и направили стручни извештај. Према томе, не само да су наградили представу, већ су истражили како треба, све до краја – каже Мијач.

* Радња приче одвија се у Далматинској Загори?

– Реч је о шездесетим годинама прошлог века и малом, сиромашном селу у којем се око једног извора окупљају и разговарају мештани. Ту Други светски рат још није прошао, а оно што је Савез комуниста пропагирао као решено, заправо то није било, што се видело и у односима између српских и хрватских насеља.

* То је прича о српским јамама ископаним у прошлом рату?

– Између осталог. Али је, пре свега, прича о убогом, сиромашном дечаку без мајке, са оцем насилником који га туче. Дечак има из рата сакривену ручну бомбу и намеру да се разнесе зато што је у утроби осећао ужасно зло и проблем који није могао да реши. На крају се и убија. Е, то је прича о томе, а не о српском национализму и усташком фашизму. Иначе, „Голубњача“ носи име по јами у којој су покопани житељи тог села, жене и деца, жртве усташког злочина.

* Зашто је, из ваше данашње перспективе, представа изазвала толику буру и после два месеца скинута с новосадског репертоара?

– Зато што је била политичка прича. Војвођани су хтели да Ивану Стамболићу – тада председнику ГК Београда, с тенденцијом да преузме ЦК – ставе јак печат национализма и оптуже га за „импорт“ тих тежњи у, иначе, стабилну и срећну Војводину. Писац Јово Радуловић је у то време званично радио код Стамболића као лектор у Комитету, а заправо му је писао говоре. Па је, „као“, он „послан“ да напише овај текст, а ја сам му као редитељ омогућио извођење… Одједном сам схватио колико је ово што се зове Србија на нишану и колико је мала. Рат између војвођанских и српских комуниста, у сваком случају, није ме се тицао: нити сам припадао нити навијао за неку страну.

* „Голубњача“ је, ипак, неометано наставила свој позоришни живот у београдском Студентском културном центру и доживела је природан крај…

– Не бих могао рећи да је имала ни природан крај ни природан ток. Ушла је у жижу интересовања, СКЦ нам је понудио сцену и тамо је много извођена. У сваком заказаном термину играле су се по две представе.

* Чиме тумачите толико интересовање?

– Спином. Народ је хтео да види о чему се ту ради, а мени је стало до тога да се увере да се не ради о ономе о чему новине пишу. Међутим, ехо је био свакојак и оно што је било узбуркано је тај мутљаг Другог светског рата који се поново покренуо. Заборавио сам све те ствари из мог детињства и био потпуно забезекнут шта људи причају. Наравно, да сам знао да ће се све то десити, не бих ни радио ову представу.

* Где су били ваши мотиви кад сте се прихватили режије?

– Налазили су се у следећем: нити је наше детињство било тако идеално као што су причали, са летовањима и камповањима на мору, нити је прошлост из Другог светског рата била тако светла као што су нам рецитовали на концертима и прославама.

* „Голубњачу“ су, ипак, једино разумели, па и наградили, Словенци на фестивалу „Алпе-

-Адрија“…

– У оно време политичари из целе Југославије, осим Словеније, направили су халабуку а да нису ни гледали представу. Ови су се, пак, као и увек, показали као веома озбиљан народ. Позвали су нас на гостовање, одиграли смо три представе у Новој Горици и Љубљани пред препуним гледалиштем. Извођењу су присуствовали и људи из политичког и друштвеног естаблишмента.

* Да ли су због ове представе вама често приписивали и поставку популарне „Колубарске битке“ у ЈДП, коју је режирао Арса Јовановић?

– Злонамерни и плиткоумни повезују то као низ мојих активности, па им је јако згодно да ме дефинитивно „упакују“ на неку страну.

* Добили сте осам награда Стеријиног позорја, а многи не знају да сте у ваљевском позоришту почели као глумац у „Покондиреној тикви“?

– Играо сам песника Ружичића и са мојих 16-17 година ништа нисам разумео шта тај човек прича. Али, ту сам се „заразио“ позориштем, а „Покондиреној тикви“ вратио се као редитељ много година касније. И први пут је разумео. Иначе, Стерију сам заволео јер је био „на моју руку“, самотњак као и ја. Радио је много, нису му много тај допринос ценили, тек се доцније видело шта је урадио. Углавном меланхоличан, добро оријентисан у нимало једноставној политичкој ситуацији свог времена. И у томе је био усамљен и посебан.

У ГЛЕДАЛИШТУ

* Како се осећате угледалишту? – Занимљиво ми је. Нисам сасвим у току. Поново сам у оној истој фази кад ми се нешто свиђа а да не знам зашто. Последњи пут сам то осетио док сам на Битефу гледао Лоренцијеву „Илијаду“.

* Говорите о њему као личности. Веома радо сте и постављали његове комаде. Какво је његово дело?

– Такво да надмашује наша сазнања о њему. Када се удубите, видите колико је значајан мислилац свога доба. Умро је релативно млад, са само педесет година.

* Више сте га ценили од Нушића?

– Више сам га волео, а подједнако ценио. Нушић је велики комедиограф, и ја сам са великим задовољством режирао његову „Госпођу министарку“ и „Сумњиво лице“. Чак је као представа у целини освојила и награду на Стеријином позорју.

* После свих ових година, како бисте описали своју редитељску поетику?

– С једне стране, свака представа била је неки мој лични одговор на мучнину коју сам осећао у сусрету с временом, с друге, нека врста демантија и превазилажења претходне представе.

* Да ли сте према њима понекад били критични, проналазили им недостатке?

– Грешке су углавном производ заблуда и оптерећења предрасудама. Срећом, представе су ми отварале видике и откривале понеке истине. Тако сам се, на известан начин, чистио и оријентисао у свом сазнајном простору.

* Која је представа, за вас лично, била посебно катарзична?

– Највише су поучне биле оне у којима сам највише грешио.

* „Вишњик“ сте одабрали за опроштај с редитељским радом. Зашто баш тај комад?

– Рекао сам, направићу две представе, и то као мој омаж Новом Саду и СНП (Булгаковљеву комедију „Зојкин стан“) и ЈДП (Чеховљев „Вишњик“). Мислим да обе имају печат мог личног растанка. Нису врхунске, али су имале ноту у којој није било ничег носталгичног. Као после доброг летовања и дугих вечерњих дружења, када кажемо: „Е, за ову прилику је готово. Видећемо се неком другом…“

* Да ли сте икада посумњали?

– Вера је, између осталог, и испит сумње. И одолевање. Нисам ја идеолошко говедо већ човек на ветрометини који стално трпи искушења.

* Постоји ли неко позоришно искушење због којег бисте се вратили на сцену?

– Ако човек не може својом вољом да уради нешто, онда ће природа да му одузме и ту вољу. И онда неће одлучивати он него његова немоћ.

Аутор: Вукица Стругар

Извор: НОВОСТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: