DAS IST ПРИНЦИП

Поред Калаjевог босанства, као начина да се ампутира део

српског националног корпуса, а да се Јужни Словени, са хибридном нациjом
и марионетском државицом на средини своjе духовне и географске
териториjе, траjно онеспособе за уjедињење у jединствену нациjу и
jединствену државу, Аустроугарска jе, као моћна царевина са озбиљном
стратегиjом и ништа мање озбиљном дипломатиjом, развиjала и
алтернативну, или, боље речено, ширу стратегиjу, коjа са идеjом
бошњаштва нипошто ниjе у колизиjи.

Реч jе о идеjи jугословенства по колонизаторскоj мери, коjе
подразумева неки, што jе могуће лабавиjи вид асоциjациjе што већег броjа
што мањих jужнословенских државица и што већег броjа што малоброjниjих
хибридних jужнословенских нациjа, где би узаjамна трвења онемогућавала
суштинско уjедињење и суштински напредак и коjа би представљала траjан
полигон за практиковање и унапређивање стратегиjе завади па владаj.

У, за Аустроугарску пожељноj вариjанти, таква заjедница jе, након
воjног поробљавања Србиjе, требало да се оформи у оквиру
францjозефовског царства.

У неповољноj вариjанти, коjа jе након аустроугарског пораза у Првом
светском рату ступила на снагу, улогу упокоjене Аустроугарске су, уместо
монархиjе коjа jе вековима представљала своjеврстан ватикански сервис,
преузели за балканску политику надлежни ресори Католичке цркве.

Каква jе, у односу на ову стратегиjу, била позициjа кога од
Католичкоj цркви блиских поборника jужнословенског jединства –
компликована jе тема коjа захтева посебну, и то вишетомну књигу.

Извесно jе, међутим, да jе jугословенству Принципа и његових
младобосанаца ово, лажно jугословенство, било страно колико и бечка
царска породица.

Као што jе извесно да jе историjу обе Југославиjе обележила битка
између ова два концепта – истинског, принциповског и лажног,
ватиканско-аустриjског jугословенства. С тим што jе у Другоj Југославиjи
ватиканско-хабзбуршки концепт био потпомогнут коминтерновском
стратегиjом борбе против доминациjе наjброjниjе, српске нациjе, коjа jе
за коначну последицу имала доминациjу других, несловенских нациjа под
коjом и данас сви Јужни Словени живе.

Пошто jе проjекат разбиjања самосталне jужнословенске државе окончан
деведесетих година прошлог века, наследници аустроугарских стратега
данас, годинама касниjе, потенциjалну идеjу jужнословенског организовања
на истинским основама, по старом рецепту, покушаваjу да онемогуће
креирањем ексjугословенске, илити регионалне сарадње, коjа би се, у
оквиру „бхсцг“ jезика и култура коjе не би имале национални, већ
териториjални карактер, одвиjала по њиховоj мери, а не по мери људи коjи
jужнословенски простор насељаваjу.

ПА ЈОДЛУЈУ ЛИ ЈОДЛУЈУ Однос према Гаврилу Принципу
се, у таквим условима, а поводом jубилеjа Сараjевског атентата,
испоставља као лакмус папир за препознавање истинских, илити
принциповских и лажних, илити аустроугарских, поборника jужнословенске
сарадње.

Истински немаjу дилему у вези са симболичким значаjем и трагичком величином и хероизмом Принциповог дела.

Лажни, међутим, проналазе безброj разлога да га релативизуjу или доведу у питање, по правилу сами себи ускачући у уста.

Једни, тако, тврде како jе Принцип био лудак и терориста, други у
непоштовању према овом хероjу иду jош даље, па га називаjу
„несрећником“.

А и jедни и други се слажу како jе скупо коштао Србиjу и српски народ.

Трећи, опет, према Принципу, барем декларативно, исказуjу извесне
симпатиjе, али га третираjу као незрелог и наивног клинца, искрено
наклоњеног jугословенскоj идеjи, али злоупотребљеног од „великосрпских
хегемониста“ и српске таjне службе, отеловљених у лику пуковника Аписа.

По првима и другима, дакле, Принцип jе скупо коштао Србиjу и Србе.

По трећима, Србиjа и Срби су скупо коштали Принципа.

Било би занимљиво суочити их, уз молбу да се договоре ко jе у праву.

Горку шалу на страну. Oнима коjи се баве рачуницом колико jе Принцип
коштао Србиjу и Србе довољно jе одговорити питањем: Колико jе римске
робове коштао Спартак, а колико су Чехе коштали атентатори на
нацистичког раjхспротектора Хаjдриха?

Милоша Обилића да не помињемо.

Тероризам? Значење овог термина пре стотину година и данас нипошто
ниjе исто. Не би било згорег да се, пре него што почне да износи овакве
квалификациjе, човек о тим разликама едукуjе барем у основним цртама.

Ко jе луд, а ко нормалан? Оставимо то психиjатрима, уз напомену да ни њима не треба веровати безусловно.

А да ли jе несрећник човек коjи jе имао храбрости да, подигавши руку
на моћну империjу, свесно жртвуjе сопствени млади живот, или су
несрећници они коjи сопствене животе траће као потплаћени памфлетисти
савремене империjе? – Одговор ниjе тешко дати.

Од оних коjи Србиjу и Србе проглашаваjу Принциповим жртвама, међутим, за анализу су забавниjи ставови оних коjи тврде супротно.

Чак и ако занемаримо чињеницу да jе Принцип био Србин и ако
апстрахуjемо расправу о контроверзноj личности пуковника Аписа, чак и
ако прихватимо могућност да jе он – као што ниjе – био главни
организатор атентата, опет се поставља питање – Па шта онда?

Свођење Принципа и другова на бесловесна бића коjима jе неко други манипулисао и увредљиво jе и неуверљиво.

Теза како jе Принцип био Југословен, а како су га Срби злоупотребили,
бесмислена jе не само зато што jе Принцип био и Србин и Југословен него
и зато што jе истинска jугословенска идеjа – а идеjа младобосанаца jе
без сумње била таква – неодвоjива од српства, што смо у овоj књизи,
надам се, уверљиво илустровали.

Или су, по српским аустроугарским Југословенима, и велики хрватски
песници Матош и Уjевић, коjи су, као што произлази из њихових текстова
наведених у овоj књизи, делили Принципов став, такође били великосрби!?

Мерено аршинима српских аустрофила, и jесу.

И – да парафразирамо Уjевићеву мисао цитирану у овоj књизи – као што
jе Београд почетком двадесетог века био не само српскиjи него и
хрватскиjи од Загреба, тако су Матош и Уjевић, не само хрватскиjи од
хрватских србомрзачких шовиниста него и српскиjи од српске себемрзачке
„елите“.

Доследни нацистичком мантрању о пожељним и непожељним културним
моделима, они коjи Принципа бране од народа коjем припада и за коjи jе
жртвовао живот његов гест везуjу за српску традициjу тираноубиства,
истичући како младић, потекао у руралноj српскоj средини, ниjе могао да
смисли ништа паметниjе него да убиjе!?

Надам се да подаци наведени у поглављу ове књиге, коjе носи наслов
Духовни преци, jасно показуjу да су, у Принциповом времену, атентати
били масовни у „великом свету“, како на Истоку, тако и на Западу, и како
их, ни у наjзлонамерниjем тумачењу, ниjе могуће свести на ствар српског
фолклора.

А чак и да ниjе тако, поставља се питање: Шта jе Принцип, ако jе већ,
као што кажу његови лицемерни бранитељи, био с правом очаjан због
аустроугарског ропства у коjем jе живео − а да ниjе „робовао“ српскоj
традициjи тираноубиства –уопште могао да уради?

Да оснуjе невладину организациjу коjа би се борила за ограничавање експлоатациjе босанских шума?

Да ожени остарелу удовицу неког аустроугарског дипломате, с њом отпутуjе у какву егзотичну земљу и на миру пише поезиjу?

Да се кандидуjе за градоначелника Сараjева?

Или, можда, да отвори налог на Твитеру?

Озбиљна расправа са поменутим интелектуалцима лишена jе смисла.

И то не само зато што jе, у већини случаjева, реч о необразованим и плиткоумним људима.

Чак и када они коjи износе такве ставове нису необразовани – jер
плиткоумни свакако jесу – и чак и када би се они коjи образовани нису –
као што, извесно, и неће – потрудили да стекну за такву расправу
неопходна знања, то, опет, ништа не мења и не би мењало на ствари.

Јер, њихови ставови нису последица интелектуалног промишљања, него
потребе да се приклоне ставовима оних коjи тренутно владаjу светом, што
из лукративних разлога, што из потребе слабих духом да се заклоне иза
ауторитета.

А jедини ауторитет коjи су духом слаби способни да препознаjу jесте ауторитет силе.

Па jодлуjу ли jодлуjу.

МУКЕ СА МЕХМЕДБАШИЋЕМ Лакмус папир за препознавање
апсурдности антипринциповских тумачења Сараjевског атентата и његовог
значења у ужем, специфично бошњачком контексту, опет, представља личност
Мухамеда Мехмедбашића, jедног од атентатора.

У временима у коjима jе за тадашње муслиманске, а данашње бошњачке
креаторе националне свести учешће у „Младоj Босни“ било пожељно –
временима, дакле, каква су била она у коjима jе Сафет Исовић певао
Гаврилу Принципу у част – чињеница да jе реч о човеку потеклом у
муслиманскоj породици истицана jе са поносом.

У временима у коjима ствари другачиjе стоjе, као што jе ово,
Мехмедбашић за поборнике бошњачког пригодног аустрофилства постаjе Србин
с коjим Калаjева нациjа нема ништа.

Истина jе, Мехмедбашић са Калаjевим босанством и ниjе желео да има ништа, будући да га jе из дубине душе презирао.

Али, осећање припадности српском националном корпусу, спремност на
отпор окупатору и презир према босанству као колониjалноj подвали, с
Мехмедбашићем jе делио цвет муслиманске младежи, па га ниjе могуће
третирати као изолован феномен.

С друге стране, чињеница да jе Мехмедбашић био српски ратни хероj и
да jе у Солунском процесу осуђен као припадник „Црне руке“, у Принципу
наклоњеним временима jе гурана под тепих како би се хероjски гест овог
потомка столачких муслимана учинио што jе могуће мање српским.

У Принципу ненаклоњеним временима, као што jе ово, Мехмедбашићева
веза са омраженим Аписом се, међутим, потенцира, као крунски доказ да jе
реч о агресивном Србину, с коjим доброхотни Бошњани немаjу и неће да
имаjу ама баш ништа.

Уочи стогодишњице Сараjевског атентата, jедан бошњачки интелектуалац
jе, тако, изнео тезу како jе управо Мехмедбашићу, иначе, по њему,
муслиманском изроду и четнику првог реда, било намењено да убиjе
Фердинанда, е да би се за атентат оптужили муслимани, и да би они, а не
Срби, постали жртве аустроугарске одмазде.

Ваљда, суочивши са неодрживошћу сопствене конструкциjе,
интелектуалац, ипак, самом себи поставља питање како jе онда дошло до
тога да атентатор буде Србин Принцип, а не Мехмедбашић, коjи jе, такође,
био Србин, и коjи, као такав, по интелектуалцу, са муслиманима ниjе
имао никакве везе, само би то Аустроугарима било тешко обjаснити.

Одговор коjи нуди jе веома занимљив. Бошњачка катастрофа, коjа jе,
као и свака бошњачка катастрофа, била планирана, где друго него у
Београду, каже, избегнута jе тако што jе Фердинандова колона неочекивано
променила маршруту.

Да, али, опет се – чак и то jе поменутом интелектуалцу jасно –
поставља питање зашто jе онда, ако jе план био да се за атентат оптуже
муслимани, пуцао Принцип, када муслиман нити jе био, нити су га као
таквог Аустроугари могли препознати.

Е, па, зато, каже он, што дечака, какав jе био Принцип, „великосрпски
стратези“ о своjим мрачним плановима нису обавештавали. Он ниjе знао да
пиштољ ниjе добио како би из њега пуцао, него да се, уместо Влаха из
народне изреке, неки други не досете.

Ко су ти други коjи нису смели да се досете – ниjе наjjасниjе.

Мехмедбашић?

Зашто би од њега таjни план био скриван, када jе и сам био великосрбин, одлучан да на муслимане свали аустроугарски гнев?

Аустроугари?

Зашто jе њима било потребнно махати Принциповим пиштољем, коjи ниjе
требало да опали, када би стратегиjа навођења окупатора на погрешан траг
била много успешниjа уколико ниjедан Србин, осим Мехмедбашића, да
запуца не би могао?

Свестан да одговор не може да понуди, интелектуалац ово питање и не помиње.

И тако, по његовоj теориjи, испада како jе Принцип, млад и наиван
какав jе био, своjим хицима, и не знаjући, муслимане спасао од страшне
судбине коjу су им наменили великосрби, какав jе, на пример, био Мухамед
Мехмедбашић.

Да ли jе сличност теориjе овог бошњачког интелектуалца са теориjама
српских Југословена и – да не занемаримо родну равноправност –
Југословенки аустроугарског типа, случаjна или не, и ако jе одговор не, у
коjоj мери не, остављам читаоцу да сам закључи.

ФРИЦ, ТЈ. КРЛЕЖА Будући да већина савремених српских
Принципових оспораватеља гаjи идолопоклонички однос према хрватском
књижевнику Мирославу Крлежи Фрицу, неспорно значаjноj интелектуалноj
фигури, коjа се током дуге и плодне кариjере, међутим, залагала за све и
свашта, са самом собом у различитим периодима живота и рада долазећи у
недопустиве контрадикциjе, а да jе оно због чега им jе оваj аутор драг
управо оно што му не служи на част, вреди им, овим поводом, указати на
цитате у коjим са идолом долазе у неприjатну колизиjу.

У своjоj раноj фази, Крлежа jе био искрени Југословен, да би, у
наредноj, jугословенство отишло у други план пред комунистичком
острашћеношћу.

У следећоj фази jе, исправно, устао против комунистичког догматизма,
али му се, када су догмати дошли на власт, из кукавичлука приклонио и
постао сива еминенциjа ждановљевске културне политике.

Један од наjрадикалниjих заокрета у биографиjи овог човека ипак
представља напуштање аутентичне jугословенске идеjе и приклањање идеjи
аустроугарског jугословенства, као пута ка формално самосталноj, од
ексаустроугарског лобиjа зависноj хрватскоj државици.

Српским крлежиjанцима, коjи се залажу за афирмациjу jужнословенског
простора по аустроугарскоj мери, што подразумева претварање српске
културе и српске нациjе у „србиjанску“, а Србиjе у jедну у низу
безначаjних банана државица, па Крлежу, природно, славе имаjући у виду
његову последњу фазу, чудно ће звучати следећи Фрицов цитат из 1927.
године:

„Принципов чин субjективно jе револуционарно дjело, адекватно
jунаштвима руских социjал револуционара терориста. Линиjа тог
расположења и тих тежња младеначки наивних срдаца високо jе узвишена
изнад оне памфлетистичке атмосфере у коjоj су настоjали да задаве оваj,
нема сумње, jаки докуменат воље и смионости.“

Детаље Фрицове подршке пуковнику Апису овом приликом нећемо наводити
како српске крлежиjанце не бисмо излагали претераним интелектуалним
напорима.

За почетак jе довољно и ово.

Уз напомену како не би било лоше када би се – као што, извесно, неће – Фрицовим опусом детаљниjе позабавили.

Ако ни због чега другог, оно зато што би неразумевањем овог човека и његовог дела престали да нас гњаве.

ДУХОВНИ РОБОВИ На краjу филма Валтер брани Сараjево,
култног остварења Хаjрудина Шибе Крвавца, jедан немачки официр, са
оближњег Требевића загледан у град из наслова, другом официру изражава
незадовољство што ниjе успео да ухвати комунистичког илегалца Владимира
Перића Валтера.

Као оправдање неуспеха, колега му нуди не баш утешно обjашњење.

Руком показуjе према граду и каже:

„Das ist Valter.“

Наравно, у случаjу ове реплике, по коjоj jе назван први албум култног
сараjевског бенда Забрањено пушење, реч jе о уметничкоj слободи.

У Другом светском рату, Сараjево никако ниjе могло да се поистовети
са тим борцем против окупатора, о чему jе било речи у првом поглављу ове
књиге.

Управо као што никада ниjе могло да се поистовети са Гаврилом
Принципом, упркос покушаjу Сафета Исовића, коjи се верности младом
jунаку из Босне, чим jе престала да буде лукративна, и сам одрекао.

За разлику од Исовића и масе сродних заблуделих jужнословенских душа,
коjе су се Принципом бусале у прса када се исплатило, а чим би то
бусање постало нерентабилно, почињале да га блате на сва уста, од
Принциповог времена па до данас, међутим, у свим jужнословенским
народима су постоjали и постоjе људи коjи су са овим великаном делили и
деле оданост идеjи слободе, без обзира да ли jе таква идеjа опасна или
политички некоректна.

Од Принципових претходника и узора, Жераjића, Гаћиновића и
Митриновића и стариjих бораца, Мустафе Голубића и Ристе Милићевића,
преко Принципових другова ,Данила Илића, Вељка Грабежа, Недељка
Чабриновића, Мухамеда Мехмедбашића, Симе Миљуша, Ђулаге Буковца, Ризвана
Сефе… Од Принципове стариjе песничке браће, Антуна Густава Матоша и
Августина Тина Уjевића, преко Боре Јевтића и Иве Андрића, са сродним
великанима какав jе, на пример, био Милош Црњански, креће духовна и
морална вертикала, коjа преко, на пример, jедног Меше Селимовића, стиже
до садашњег времена и људи коjи, што директно што индиректно, носе
принциповску лучу слободе.

Од Милене Марковић, Емира Кустурице, Мухарема Баздуља… коjи Принципу
одаjу пошту па до, рецимо, Бранимира Штулића, чиjе дело у многим
аспектима представља инкарнациjу принциповског духа…

И, наравно, до храбре Ведране Рудан, коjа, на своj начин, jесте Принцип наших дана.

По храбрости са Принципом мало ко може да се мери, па ни већина
поменутих нису хероjи. Али, људи коjи држе до сопственог достоjанства и
достоjанства своjих ближњих – jесу.

И за њих, уз многе друге слободоумне људе, коjи су остали непоменути,
без позивања на Крвавчеву уметничку слободу, може да се каже:

Das ist Princip.

А они други могу да наставе са jодловањем и да се надаjу како ће
jужнословенски простор заувек остати „бхсцг“ колониjа, у коjоj ће они
бити протектори „духа“.

Чак и ако, по несрећи, буде тако, ти протектори ће опет бити што су и сада.

Нико и ништа.

Јер су, издавши Принципов завет, издали себе.

И постали – духовни робови.

А од духовног, теже ропство не постоjи.

Пише: Владимир Кецмановић

Извор: Печат