Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Дарко Стефановић: КОСОВСКИ ЗАВЕТ И ЖАРКО ВИДОВИЋ

Датум објаве: недеља, 27 јуна, 2021
Величина слова: A- A+
Литургија је parexcellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет.   
Жарко Видовић (1921 – 2016.)

Ове године навршава се 100 година од рођења и 5 година од упокојења Жарка Видовића. Пријатељи проф. др Жарка Видовића и Српски научни центар тим поводом издали су књигу под називом Срби и Косовски завет у Новом веку. О каквој се књизи ради?

Иза Жарка Видовића остало је више десетина хиљада страница необјављених рукописа. Међу њима је и 2745 страница рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку. Његов рад на овој студији трајао је од 1977-1982. године. Из ове студије издвојили смо делове (наслов Срби и Косовски завет у Новом веку је наш) за које мислимо да ће бити на духовну корист, пре свега и свих, младим Србима.

Овом књигом најављујемо и скорашњи излазак из штампе целокупне студије у пет томова.

У овој књизи ми наилазимо на широк спектар асоцијација и инспирацију коју може да дâ само један такав ерудита као што је Жарко Видовић. Ту можете наћи размишљања о Његошу као трагичном јунаку Косовске мисли, размишљања о уметности, размишљања о нацији и трансценденцији. Јако је битно увидети она суптилна разликовања између епске свести која није способна да се носи са Злом у односу на префињена размишљања о трагедијској свести Његоша. Такође, можете наићи на утицај трију различитих европских култура на културу Срба у Новом веку.

У овој књизи ћете наићи на оригинална и аргументована размишљања о руском апсолутизму и његову некритичку рецепцију барока после реформи Петра Великог. Даље, у књизи ћемо видети улогу Војне крајине и Пећке патријаршије, две одлучујуће установе српског народа после губитка државности. Жарко Видовић ће нам објаснити шта је то трагедија и слобода. Наћи ћете, за разлику од наших површних мислилаца о Његошу, литургијско-заветни карактер Његошеве поеме Луча Микрокозма, драматику Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог, страхове и зебње усамљеног српског народа, затим повесну коб Сеоба и губитка српског идентитета у тзв. Новој Сервији на тлу царске Русије, конкретно Украјине.   

Шта је заправо Косовски завет?

Косовски завет је брига Цркве за народ који је остао без државе. Настао је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем Кнеза Лазара када је и почело нестајање државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завет је препознат и негован Црквом као завет Светог Цара Лазара, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године.

А сам завет, међу нама Србима, настао је позивом монаха, Светог Саве, на сабор, и одзивом народа на сабрање око цркве на Спасовдан у манастиру Жича 1221. као православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква.

Православни завет је постао Светосавски, а Свети Сава отац нације која није стварана  државом и политиком („Земаљским царством“), већ је литургијска творевина ограничена на парохије и епархије.

Чувари нације су манастири, монаси и монахиње са игуманима на челу. То је простор Небеског царства у коме влада свештена поезија, уметност и морал настао давањем речи у цркви пред Богом.

Завет је садржинска основа и смисао историјске свести Срба.

Разумевање завета је повезано са литургијским животом и трагедијским искуством схваћеним медитеранском културом и њеном највишом вредношћу – осећањем слободе и достојанства Личности човека као индивидиуе.         

У данашњем кључу окретање ка Небеском царству па чак и само његово помињање делују занесењачки и некорисно за овоземаљски живот. Како нам освешћивање датог нам завета омогућава да и овде на земљи живимо животе достојне људи?

Небеско царство, пре свега, није нека нереална утопија. Није то Град Сунца Томаза Кампанеле. Небеско царство је овде на Земљи, где су двоје или троје окупљени у име Христово. Литургија и литургијски живот јесу антиципација Небеског царства. И у самом Символу вере се каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, амин“.

Небеско царство није идејна илузија, већ борба за хришћански морал и честитост овде на Земљи. Зато смо и одговорни да чувамо друштво и да пазимо на еколошку чистоту Земље, јер ми нисмо миленаристи и манихејци да стварамо фантазије о неком другом свету. Управо то што сте рекли, хришћански је и Богу мило да на Земљи живимо животе достојне људи. Свест о значају људске личности нигде није тако изражена као у хришћанству. И модерни хришћански егзистенцијалисти данас се боре за освешћење човека да је личност. Читајмо само странице Албера Камија, Едуарда Мунијеа, Мелроа Понтија. Они директно својим персонализмом силазе са страница светоотачке мисли изражене на Седам васељенских сабора.

Када је ученик Светог Аве Јустина, познати композитор Енрико Јосиф, пун љубави рекао: „Срби су Небески народ“, мислио је на хришћанске вредности које је Господ Исус Христос у Беседи на Гори развио у својих девет блаженстава. Нема бољег рецепта за препород човечанства, а пре свега српског народа.    

Које је место Његоша, као песника, владике и поглавара у Косовском завету?

Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету. Његош је у њему видео кључ српске повести. Историја је континуитет заједнице, тј. одржања заједнице у њеном континуитету, упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни идентитет. Његош нам је најбоље објаснио шта се на крилима Луче може сазнати о нашем Косовском завету. Овај духовни идентитет је код Његоша маштовни, тајни, заветни, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, а смрт је прекид континуитета. Његош нам је показао да само у машти – као што Дантеа води Вергилије кроз Пакао – тако и Луча и машта у Његошу нам преко њега говори како стећи и чувати свој идентитет са покољењем које је живело 1389. године, или са покољењем из 1689, или с оним из 1804–1813, или из 1914–1918, или из 1941. Његош је Косовским заветом чувао идентитет и континуитет српске заједнице. Он нам је показао да само Поезија чува у себи тајну заветног поистовећења. Зато је и рекао: „Будалама да је вјеровати, поете су покољење лудо“.

Не варајмо се, Његош је највећи српски бард, а Бог га је послао заједно са Жарком Видовићем да нас подсети на овај заветни идентитет.      

Како је на просветитељство које је долазило са Запада гледао Жарко Видовић и које су кључне тачке нашег пада које нас одређују и данас?

Жарко Видовић је био човек снажне мисли, емоционалне интелигенције, али и прави историчар цивилизације који је знао да осети алијенацију од свега онога што је заједница и Црква. Он је одлично знао за кризу метафизике на Западу и њено кључно одређење, а то је укидање категорије Бога у историји. Онај однос Његоша према Доситеју Обрадовићу, о коме је Његош писао кнезу Милошу, јесу били идеја водиља којом је Жарко сагледавао оно што је просветитељство носило, а то је култ разума и култ чула. То и такво просветитељство није могло да се супротстави стравичној нечовечној цивилизацији XX столећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом. Показало се да је тзв. здрав разум слаб путовођ кроз лавиринт историје када затресу демонске и хтонске силе историје. Често је Жарко Видовић наводио Његошеву мисао: „Ја бих Доситеја поштовао да је свој душевни дар умио обратити на корист нашега народа. Али он то није умио и зато га презирем као човјека који није видио у чему је садржана срећа народна и шта народу може причинити несрећу. Презирем га као човјека који је некоме послужио као подло оруђе исмјевања над благочестијем“.

На просветитељски талас увођења великог броја школа, Његош је позитивно реаговао, али на методику просветитељске едукације није: „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. Управо је ово било уперено против Доситеја који је у богатом духовном и интелектуалном предању наше Цркве видео само неку „златну хаљину исцртану некими скорпиовидним фигурами“. Дакле, Жарков однос је био као и Његошев.

Данас, када код једног Добрице Ћосића читамо да треба своју просвету да заснујемо на Доситеју и на Вуку, занемарујемо богато наслеђе Гаврила Стефановића Венцловића, наших средњовековних књижевника, наше богато химнографско наслеђе, једног образованог инока Исаију, који је превео списе Светог Дионисија Ареопагита, који су написани неоплатонистичком терминологијом, тако да је данас немогуће стандардним књижевним језиком превести тај спис.

Жарко Видовић нас је упозоравао на редукцију тог просветитељског наслеђа, које суверено влада у нашој елитној средини, уколико владајућа полувековна идеологија – брозомора – није убила сву елиту српског народа.   

Зашто је свечаност, односно Божанска Литургија  и слављење живота-постојања на земљи – онда и кад нам је то постојање тако тешко, кад нам се чини да је све пропало и да је опште безнађе – пут ка спасењу и васкрсењу?

Божанска Литургија брани достојанство вере. Она је више од естетике обредољубаца. Још је Хомјаков говорио нама Србима да се веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу, као у протестантизму. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидљивим концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, каже Хомјаков: „Вера је виши друштвени принцип, јер само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима“. Литургија је par excellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет.   

Интервју водио: Ивица Кузмановић

Извор: Благодарје, бр. 16 (мај/јун 2021), стр. 17–20.

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top