Danka Kojadinović: Prema svecu i tropar

-Karl Markus Gaus-„nezaboravni“ gost prošlogodišnjeg Sajma knjiga

Danas, 21. Oktobra 2018. godine, na radost Beograda, Srbije i sveta, otvoren je 63-ći „Beogradski  međunarodni sajam knjiga“.

Ne toliko veliki kao onaj u Frankfurtu, niti frankofonski gizdav kao onaj u Kvebeku, Sajam knjiga stecište je izdavača, pisaca, prevodilaca, pedagoga i publike sa svih strana sveta. U živopisnoj atmosferi tu se obeležavaju  jubileji pisane reči, stvaralaca i institucija, treperi pred opaskama kritičara, kupuje  po povoljnijim cenama na svim štandovima-neko teološke i filozofske rasprave a neko „domaćičke romane“.

Ovo živo svedočanstvo vitalnosti štampane reči i lepog govora koji se u Srbiji vekovima neguju, slava je, najveći praznik, srpske književnosti . Valja i  da se podsetimo prethodnog Sajma , briljantne besede Mira Vuksanovića i Karla Markusa Gausa, predstavnika nemačkog govornog područja.

Zajednički nastup Nemačke, Švajcarske, Austrije i Lihtenštajna „Četiri zemlje, jedan jezik“, bio je za svaku pohvalu. Ujedinjeni u nemačkom jeziku zajednički su nastupili kako bi predstavili svoju zajedničku kulturu, što je istovremeno ukazalo na bolnu suprotnost tekućoj atomizaciji i otvorenoj krađi srpskog jezika i kulturnog nasleđa, koja se, protivno svim svetskim zakonima i konvencijama, odvija.

Bogate i odgovorne države i pored brojnih, čak međusobno teško razumljivih dijalekata,  svesne su da bi cepanje jezika dovelo do razaranja osnovne  kulturne, kohezione matrice.Tako ne postoje nikakvi švajcarski, austrijski ili lihtenštajnski jezici. Samo nemački jezik.Kao što ne postoje američki,australijski,novozelandski ili kanadski jezik-samo engleski.Vrlo logično i lingvistički utemeljeno.

Posle decenija ratova, milionskog stradanja srpskog naroda od nemačkih osvajanja i pogroma tokom Prvog i Drugog svetskog rata, poslednjih balkanskih ratova i nemačkog učešća u njima, očekivalo se da kulturna diplomatija da svoj doprinos jačanju odnosa srpske i nemačke kulture. Očekivalo se, s pravom, jer postoje duge veze između srpskog jezika i književnosti i nemačkog jezika što je prof.dr Gabrijela Šubert (Gabriella Schubert) upravnik Katedre za južnu slavistiku i jugoistočno-evropske studije na Univerzitetu „Fridrih Šiler“ u Jeni, istakla u svom naučnom radu radu „Kada se Gete sreo sa Vukom…/1/

„Značajnu ulogu u stvaranju pozitivne slike kod Nemaca o Srbima odigrao je Herman Vendel (Hermann Wendel), bivši poslanik u nemačkom Rajhstagu i publicista. On je prvi koji je na konkretnim i ozbiljnim podacima tumačio Nemcima jugoslovenski pokret za oslobođenje i ujedinjenje. On je napisao verovatno najlepše eseje o Srbima i srpskoj književnosti, predstavivši Srbina kao čoveka koji demokratski oseća i misli. I feldmaršal Makenzen (August von Mackensen),glavni komandant nemačkih trupa u Srbiji, 1918. kad je plovio kao pobeđeniratni zarobljenik niz Dunav prema Solunu, izjavio je: „Mi smo se tako malo poznavali… U srpskom narodu ima nešto i pesničko i junačko, vi morate živeti, a budući Nemci će da o vama pravednije sude.“

„…. prema balkanskim Slovenima, a posebno Srbima, sa žudnjom su se okrenula velika nemačka imena: pored Herdera i Getea još Jakob i Vilhelm Grim (posebno Jakob), Vilhelm fon Humbolt, Klemens Brentano (ClemensBrentano), Ludvig Uland (Ludwig Uhland), Jakob Burkhart (Jakob Burkhart), Leopold fon Ranke i mnogi drugi. Ovde su otkrili ono što je kod njih odavno palo u zaborav, a kod balkanskih naroda bilo u punom procvatu – živu pripovedačku zajednicu i kulturu poezije, koja je nemačkom primaocu delovala jednostavno i izvorno, a istovremeno strano, arhaično i zagonetno, u velikoj meri po književnom ukusu Nemaca tog vremena“

Bilo je logično da se neki vrstan znalac srpske kulture, poput gospođe Šubert, pozove za počasnog gosta.Na žalost šansa je propuštena, što je veliki minus. Poslenike nemačke pisane reči na prošlogodišnjem Sajmu predstavio je Karl Markus Gaus, diplomirani filolog i istoričar iz Austrije.

Ostavljajući rezervu da njegov pozdravni govor u štampanim medijima možda nije najbolje preveden ni prenet, a nema ga u celini na video snimcima, i posle godinu dana lebdi osećanje da K.M. Gaus nije bio na visini zadatka.

Svoju pozdravnu besedu  započeo je pričom o Marku Arnautoviću, čuvenom srpsko-austrijskom fudbaleru, članu reprezentacije Austrije, koji se uzdržao radovanja nakon gola kojim je zatresao mrežu srpskog tima, s obrazloženjem da poštuje i protivnike i svoje srpsko poreklo.Fudbaleri i književnost često su disparatni pojmovi, ali umetničkoj Gausovoj duši lepo je poslužio ovaj primer multikuluralne tolerancije.

Drugi primer  austrijskog književnika bio je čist auto-gol, klasična materijalna greška (da ne izlazimo iz datog diskursa ). Gaus je naveo saradnju Vuka Stefanovića Karadžića i  „velikog hrvatskog pesnika“, Petra Preradovića, kako reče „jednog Srbina i jednog Hrvata“ .Tačno je da su se Vuk i Preradović družili i sarađivali u Beču , jedino što Preradović nije bio Hrvat, već Srbin, rođen 7/19. marta 1818. godine u selu Grabovnici, đurđevačke regimente u srpskoj pravoslavnoj porodici Jovana Preradovića, austrijskog graničarskog oficira, rodom iz Grubišnog Polja u Vojnoj krajini i majke Pelagije( rođ.) Grivičić, iz Đurđevca. Onog istog Grubišnog Polja u Zapadnoj Slavoniji u kome su ustaše uhapsile i na Velebitu i Pagu izvršile masakr  nad pet stotina Srba početkom Drugog svetskog rata o čemu je detalje izneo pok  dr Milan Bastašić u knjizi „Bilogora i Grubišno polje 1941.-1991.“.Onom istom Grubišnom polju u kome se broj Srba desetkovao, a K.M.Gaus o tome ,eto, nije obavešten.

Po Gausu, Vuk i Preradović težili su da „kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga u-modernu!“

Neobično je da Gaus, kao dete nemačkih izbeglica iz Vojvodine (1945.) , publicista i diplomirani istoričar, nije čuo za bogatu srpsku srednjevekovnu književnost opisanu u brojnim svetskim enciklopedijama. Mnoga od tih  dela prodata su u Beču baš od strane Vuka Karadžića, mnoga su pokradena tokom zločinačkog  haračenja austrougarskih trupa tokom Prvog svetskog rata, a riznica  Narodne biblioteke spaljena je nemačkim bombardovanjem 6.aprila 1941.Zločin bez presedana i večita sramota pred evropskim kulturnim nasleđem.

Pomenuvši neku njemu znanu jezičku policiju (!!?),  Gaus je podvukao da smo svi oblikovani uticajima različitih kultura kao i da je cilj jezika povezivanje, razumevanje i spoznaja sebe u rečima drugih ljudi, što se ne da pobiti. No, namerno ili nenamerno, previđa da je krađa jezika, a time i književnih dela napisanih na tom jeziku (bilo ćirilicom, latinicom, arapskim ili kineskim pismom), krađa identiteta jednog naroda, gaženje njegovih ljudskih prava garantovanih Poveljom UN, što se događa sa delima srpskih pisaca pisanih latinicom. Od jednog humaniste  očekuje se da ustane protiv lopovluka i nasilja nad  bilo kojim, pa i srpskim jezikom.

Ako mu je ta „sitnica od jezika“ i promakla, neobično je, što pišući o manjinama koje nestaju u Evropi, Gaus beleži nestanak Sefarda i divne Ladino kulture, a ne pominje masovna stradanja Srba u BiH i Hrvatskoj  od strane svojih sunarodnika  i logore Doboj, Arad, Nežider, Šopronjek, Nađmeđer, ili Veliki Međer, Dunajska Stredi, Šamorin, Jindrihovice u Prvom svetskom ratu, klanja po Sremu i Mačvi, pljačku Srbije. Zatim logore za civile, žene i decu, ratne zločine Nemaca , Arnauta,Bugara, pa Hrvata i muslimana (NDH) u Drugom svetskom ratu; te presudnu ulogu, finansiranje i logistiku, vojnu i diplomatsku podršku Nemačke i Zapada u atomizaciji Balkana devedesetih godina. Ne, on se fokusira na  njemu „podobne“ manjine.

Svoje storije bazira na obilascima gradova i  iznenađujuće šturoj literaturi, što ni sam ne skriva, bez navođenja preciznih podataka što se da podvesti pod „šlamperaj“( površno, aljkavo, neozbiljno..) očito u bibliografskim napomenama (str 223.-227.) jedine Gausove  knjige koju sam našla na prošlogodišnjem Sajmu,“Europljani u izumiranju“, nagrađenu nagradom za promovisanje savremene austrijske književnosti za 2010. „Albert Goldštajn“,  i podržanu od strane Sekcije za kulturu Austrijskog kancelara.

Da vidimo šta je to zaslužilo da bude nagrađeno i podržano od austrijskog kancelara.

Najavljen kao kao „veliki poznavalac književnosti srednje i istočne Evrope i uticajni književni kritičar na nemačkom govornom području“ počasni gost relativno je nepoznat u književnim krugovima Beograda  i pored 25 knjiga i putopisa koje je objavio i stekao brojne lokalne i evropske nagrade kao i materijalne potpore svoje vlade.

Neuporedivo je popularniji u Zagrebu, kao  ambasador dela Miroslava Krleže, zaljubljenik u lepote i ljude Zagreba kome je posvetio delo “Oči Zagreba“ , ponukan svojim jedenjem jagnjećih očiju, kao izraza velikog poštovanja njegovoj ličnosti od strane hrvatskih kolega i u ime trajno dobrih hrvatsko-austrijskih odnosa .

Posebnu naklonost tamošnje publike i izdavača stekao je  pokušajem demantovanja famozne „ korpe očiju na Pavelićevom stolu“ u romanu „ Kaput“(Kraj, gotovo…) K.Malapartea. Neobično je za jednog istoričara da je prevideo hiljade objavljenih fotografija ustaških zločina a i niz drugih  svedočenja zločina tokom NDH, pomenimo samo svedočenje  Frančeska Basotija magazinu Il Borgeze 1960. Radeći u Drugoj armiji i sarađujući sa prefekturom u Rijeci video je brojne zločine ustaša tokom NDH i  pregledao obimnu dokumentaciju.

Možda se Gaus  time kvalifikovao 2004. za nagradu  Rene Marčića/2/filozofa, teologa, dekana i rektora u Salcburgu, ali i  atašea za kulturu ,pri Generalnom konzulatu Pavelićeve NDH u Beču.

„Glas koncila“  u objavljenom članku Vladimira Lončarevića od 25.listopada 2017.  ističe da je Marčić, i pored ustaške biografije, bio uticajan u posleratnoj Austriji /3/

Tako  je 1998.  Gaus  dobio nagradu „Bruno Krajski“ – po eks-predsedniku Austrije, poznatom po značajnom doprinosu državi, ali i imenovanju četvorice bivših nacista za ministre u vladi Austrije što je izazvalo i sukob sa Simonom Vizentalom i buru u evropskoj javnosti.

Neverovatna slučajnost ili…?

Svakako je interesantno pročitati njegov lični doživljaj i susrete s makedonskim Aromunima (Cincarima), Sefardima Sarajeva, Lužičkim Srbima, Arberešima u Kalabriji, kočevskim Nemcima.Naravno, veliki otklon treba načiniti prema  tvrdnjama koje iznosi jer ih ne podupire naučno dokazanim izvorima.

Pišući o izuzetno dobrim odnosima sarajevskih Jevreja i Muslimana, Gaus ne navodi ko je te Jevreje tokom NDH slao u Jadovno, Jasenovac, Gradišku, Pag…Kako to,  da šetajući se Sarajevom, ne vidi da u šeher Sarajevu više ne žive desetine hiljada Srba. Kud su se deli ti Srbi?

Piše o avionima kojima su lokalne muslimanske vlasti dozvolile da isele Jevreje tokom rata, a „nije obavešten“ koliko su ratni kriminalci, poput Ćela, uzimali maraka da bi pustili, ako ne bi ubili,  srpsku ili decu iz mešovitih brakova, kroz tunel na Koševu. Onaj isti ispred koga se Holbruk onoliko slikao i kroz koji su povlašćenima stizale potrepštine- od hrane do koturova filmskih traka?

U poglavlju o nestanku Jevreja iz Sarajeva decidno tvrdi (str.15 „Europljani u izumiranju „) da je rat počeo 5 travnja (aprila) 1992.  ubistvom lepe studentkinje medicine, Suade Dilberović, bez navođenja izvora ove tvrdnje. Činjenice daju i druga viđenja.U nedavno (2018.) prikazanoj panel diskusiji TV Al Džazira, tri istoričara, pripadnika sva tri naroda, još uvek nisu postigla saglasnost  po tom pitanju.

Činjenica je da je mesec dana ranije,  1. marta 1992. drugog dana referenduma o nezavisnosti SR Bosne i Hercegovine, pripadnik Zelenih beretki Ramiz Delalić pucao  na srpsku svadbenu povorku na Baščaršiji i ubio mladoženjinog oca, Nikolu Gardovića.  Ubistvo starog svata ispred Stare crkve na Baščaršiji motivisalo je Srbe da  iste večeri podignu barikade po Sarajevu, a u razdoblju od 1. do 5. marta i u Šamcu, Derventi i Odžacima.

Sa sinom pokojnog Gardovića razgovarala sam pre desetak godina u Geteborgu gde je tada služio kao sveštenik u SPC. Do danas niko nije osuđen za taj zločin.

Možda najprecizniji datum otpočinjanja ratnih dejstava u BiH je 3.mart 1992. kada su hrvatsko — muslimanske paravojne snage iz okoline Bosanskog Broda, zajedno sa 108. brigadom ZNG iz Hrvatske, zauzele  Bosanski Brod i počele nasilje nad Srbima. Sukobi u Bosni i Hercegovini otpočeli su napadima Oružanih snaga Republike Hrvatske tokom marta 1992. godine,  na  teritoriju Bosne i Hercegovine kod Bosanskog Broda, Kupresa i u dolini Neretve. Hrvatske paravojne snage su 23. marta napale iz pravca Neuma artiljerijom i pešadijom selo Hrasno kada su poginula šestorica pripadnika rezervnog sastava JNA.

Podaci govore da je u Sijekovcu kod Bosanskog Broda, noću, između 26. i 27. marta, Vojska Republike Hrvatske prešla  reku Savu i uz sadejstvo muslimanskih paravojnih snaga počinila ratni zločin ubivši 6 civila.To su prve žrtve rata.

A možda je počelo i skidanjem s autobusa i maltretiranjem pravoslavnih hodočasnika za Ostrog nekoliko meseci ranije?

Bolna su stradanja svih na Balkanu.

Jednostrano tumačenjima sarajevske tragedije (naravno, po njemu , krivci su Srbi i JNA) uvijene u  interesantan osvrt o sarajevskim Sefardima dalje diskredituje počasnog gosta prošlogodišnjeg Sajma. Koliko su interesantni opisi pojedinaca, sagovornika i prolaznika,  austrijsko dovođenja službenika Carevine, Aškenaza, njihov prvi susret sa Sefardima, toliko su smešna njegova tumačenja da je Osmanska carevina bila dobra za Jevreje i Hrišćane jer se oni nisu borili kao sulatanovi ratnici . Valjda nije čuo za „danak u krvi“( devširma) , odvođenje, islamizovanje i obuku hrišćanske dece sa Balkana, ni za najpoznatije braću Sokoloviće!

Zločine i austrijske logore u Prvom svetskom ratu, genocid, preskače.

Pominjući Drugi svetski rat i previđajući Pavelićevu okupaciju cele BiH, Srema  kaže da su hrvatske i muslimanske ustaše htele da istrebe Srbe u BiH i na Drini , te da je Kruščica bila jedini koncentracioni logor na bosanskom tlu. Znači, ne vidi celinu NDH i sisteme logora već samo Bosnu! Gaus nije upoznat ni sa stradanjem po gradovima, varošima, jamama NDH.

Da nije tragično, bilo bi smešno.

Da bi još začinio priču, dodaje na str 31. da tokom ustaškog genocida nad Srbima i Jevrejima, upadaju srpski četnici, ne da zaštite Jevreje, već da počine genocid nad Muslimanima!!!!Ovde, je valjda kreščendo Gausove fikcije, laicizma i zle namere. Ne samo da nikada nije čuo da je JVUO bila multinacionalna, već da su u njenim redovima bili mnogi Jevreji i Muslimani (dr Ismet Popovac, sudija Mujo Pašić, Fehim Musakadić, Alija S.Konjhodžić, muslimanski četnici iz Konjičke župe,Bjelimića, 150 muslimana iz Uloškog bataljona i na stotine drugih).

U redovima JVUO bilo je i Jevreja, o kojima je svedočanstvo ostavio gospodin Aleksandar Lebl, publicista iz Beograda.

Naravno, Gaus ne pominje germansku ulogu u sva tri rata, naročito poslednjem, građanskom ratu u BiH  niti stotine stratišta, logora i zatvora u kojima su stradali srpski civili.

O Aromunima,Kočevskim Nemcima, Lužičkim Srbima, nekom drugom prilikom. Suviše je zamorno čitati Gausova razmišljanja i brinuti o padu kvaliteta akademskog obrazovanja i objektivnosti u Austriji.

Lepo je što je načeo temu.

Sasvim budalasto je što je neko, takav „ volumen“, doveo da bude počasni gost jedne od najlepših manifestacija kulture na Balkanu i što je obrukao nemački jezik i kulturu. Prema svecu i tropar.

Ovog momenta,  dok završavam ove opaske, raduje me saznanje da stotine autobusa pune mladih  hrle Sajmu knjiga.

Da čitaju i da sami razmišljaju, neguju milenijume srpske i evropske kulture.

Priredila: Danka Kojadinović

/1/   / Č L A N C I  I R A S P R A V E UDC 930.85(497.11:430)„18. Gabrijela Šubert, profesor, rođena je u Budimpešti. Etnolog, balkanolog, folklorista, profesor na Katedri za južnu slavistiku i Studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu „Fridrih Šiler“ u Jeni, član Collegium Europaeum Jenense, inostrani član SANU od 2006. godine. Studije slavistike i balkanologije završila je na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, doktorirala je 198, a do 1995. radila u Balkanološkom institutu. Kao gostujući profesor predavala je 1992. u Budimpešti. Dopisni je član Mađarske akademije nauka (1992). Dobitnik je medalje „Đuro Daničić“ Filološkog fakulteta u Beogradu (2003). Bavi se narodnom književnošću, nemačko- južnoslovenskim književnim i kulturnim vezama, kulturnom semiotikom, kontaktivnom lingvistikom, savremenom južnoslovenskom pripovetkom. Autorka je knjige Srbi i Nemci. Tradicije zajedništva protiv predrasuda (Serbien und Deutsche…), Jena, 2003, te brojnih naučnih radova, između ostalih „Vukovo komentarisanje narodnih poslovica“, „Odnos između žene i muškarca u srpskim narodnim pesmama o kosovskom boju“ i dr.

/2/filozofa, teologa, dekana i rektora u Salcburgu, ali i  atašea za kulturu pri Generalnom konzulatu Pavelićeve NDH u Beču.

 https://www.gmx.at/magazine/politik/rene-marcic-preis-faschistische-vergangenheit-namensgebers-32204182https://www.oecv.at/biolex/Detail/13100315

/3/ https://www.glas-koncila.hr/hrvatska-perjanica-europskoga-novinarstva-stjepan-tomicic-hrvatske-straze-do-orf-a