Дане Ластавица – чувар истине о страдању српског народа Лике

 Дане Ластавица –  чувар истине о страдању српског народа Лике, у знак сјећања на 90-годишњицу рођења Дане Ластавице.

Дане Ластавица је рођен 16.04.1928. године у селу Крш (Градина) у тадашњој општини Косињ, која је административно била у срезу Перушић. У породици Раде и Јеке Ластавице родили су се синови Милан и Дане, кћерке Мара, Милка, Деса, Милица, Ката и Радојка.

Отац Раде је био напредан човјек за то вријеме. Био је члан школског одбора у народној школи на Градини, који је заједно са осталим члановима и познатим учитељом Михаилом Дорогутином – Русом, настојао унапредити рад основне школе на Градини и привући у школске клупе што више дјеце а нарочитио дјевојчице.

Знао је да је образовање младих једини начин изласка из сиромаштва и заосталости, који је био изражен у косињском крају, а и слично је било у цијелој Лици.

Као напредан и угледан човјек Раде Ластавица је био унапред одређен за погубљење од стране хрватских оружаних формација НДХ. Дана 21.11.1941.године у близини њихове куће усташе га убијају клањем. Истовремено на том мјесту убијају и комшију Стевана Момчиловића.

Све је то са удаљености од дванаест метара завучен у рупу од јазавца гледао његов син – дјечак Дане. Тај стравични призор никада није заборавио.

Током рата боравио је у Косињу, другим мјестима Лике, на Банији и Кордуну. Послије рата је наставио школовање – завршио је средњу школу  и дипломирао  правне науке  у звању дипломираног управног правника. Службовао је  на разним дужностима а већином у органима управе Косиња, Перушића и Госпића.

Та служба му је омогућила да сазна податке о жртвама српског народа из Другог свјетског рата.

Стравична судбина српског народа у општини Перушић се послије рата није смјела ни помињати. Због бољшевичког тумачења братства и јединства, морале су се заборавити недужне цивилне српске  жртве од којих је трећина убијена клањем и спаљивањем.

Дане је као и већина крајишких младића заволио лов и природу.

Том хобију је остао вјеран цијели живот а каснијим својим радом у ловачким организацијама, дао је велики допринос унапређењу ловства у Косињу, Лици и Хрватској.

Почетком педесетих година прошлог вијека, налазио се у неком друштву у лову. Тада му је пришао један познаник хрватске националности и рекао му: „Види, у ову јаму су бачени Узелци“. Дане  га је изненађено упитао: „Који Узелци?“. „Сви Узелци“ одговорио је овај честити човјек.

Тада је пао договор да се нађу и да му овај све исприча. „Да, све ћу ти казати, само моје име и презиме не смије се записати“ молио је овај свједок злочина. Дане му је обећао да то неће урадити и никада није одао извор свједочења. Тај догађај је био пресудан да се Дане почне бавити истраживањем ратних злочина према српском народу на подручју општина Перушић и Госпић.

Осим тада расположиве документације имао је помоћ многих свједока злочина, који су несебично давали податке о конкретним догађајима. Било је и случајева да се у Горњем Косињу састану припадници различитих оружаних формација и у међусобним коректним разговорима, дођу до разјашњења многих трагичних судбина, првенствено цивила са подручја Косиња.

У проучавању многих докумената и слушајући исказе сведока Дане је сазнавао страшан бол жртава и њихове муке које су подносили док су се са животима растајали.

Посебно су биле страшне муке дјеце која су на звјерски начин убијане. То је њему давало додатни мотив и осјећај дужности да попише жртве, начине убијања и губилишта, тежишно на простору општина Перушић и Госпић.

Данин рад на попису српских жртава, губилишта и начину страдања у општини Перушић, није остао „незапажен“ међу госпићким политичким моћницима, којима та истина није одговарала.

Два пута је у својој каријери добијао отказе у служби а дана 04.11.1984. године наилази на промјењену закључану браву своје канцеларије. Тада одлази у превремену пензију а тај поступак начелника СУП-а Госпић, иначе сина некадашњег усташког подофицира, никада није заборавио.

Дане је био неуморан иницијатор и организатор многих окупљања народа Косиња за обиљежавање пригодних антифашистичких јубилеја. Најчешће се то оджавало 27.  јула када се славио Дан устанка народа Хрватске.

Заједно са неколико ентузијаста поводом обиљежавања четрдесете годишњице формирања 4. личког партизанског батаљона „Матија Губец“ а поводом 27. 07. 1982. – Дана устанка у Хрватској, организује свечани скуп бораца косињског и перушићког краја, на којем присуствује легендарни лички партизански командант генерал Ђоко Јованић са још неколико личких генерала и високих официра.

Тај догађај је организован у Млакви (Коса) на простору ловачког друштва „Орао“ – Косињ, а свим учесницима тог скупа остало је у сјећању обраћање перушићког партизанског борца хрватске националности Миле Рукавине – Прце.

Његове рјечи упозорења о надолазећим догађајима у Хрватској многи присутни су са чуђењем, невјерицом а неки и са подсмјехом примили а сви су их се сјетили почетком деведесетих година.

Крајем осамдесетих година, нарочито послије пензионисања, Дане је активан у борачким и ловачким удружењима свога завичаја. Заједно са члановима СУБНОР-а Косињ 1987. године организује спелеолошко истраживање јаме „Код св.Ане“ и „Код опћине“ у Горњем Косињу у којима се од 1941. године налазе српске цивилне жртве.

То истраживање је рађено за потребе Студије за заштиту околине у склопу пројекта изградње нове хидроелектране Косињ, чиме би тај простор са неколико јама-гробница са посмртним остацима жртава  био потопљен новим акумулацијским језером.

Почетком деведесетих година долази до судбоносних политичких промјена у Хрватској. Оне рјечи што је Дане читао у пресудама усташким злочинцима, а наводно су биле узрок убијања и прогона српског народа, сада постају свакодневница.

Поново су Срби у Хрватској постали „великосрпски агресор“ и „србочетнички“  злочинци. Иначе заборављене српске жртве из Другог свјетског рата су биле „оправдане“ а новопронађене гробнице припадника хрватских оружаних снага су биле „свете“ и једине за жаљење.

Медијска игра са жртвама служила је више за даљњу сатанизацију српског народа, него за хумано истраживање јама-горобница, ексхумацију и сахрањивање свих жртава из јама у складу са хришћанским обичајима и цивилизацијским стандардима.

У таквој ситуацији Дане са још неким члановима борачке организације у Косињу, организује  06.08.1990. године комеморацију за 286 српских цивилних жртава спаљених  у кући Јове Глумичића на Коси у Млакви 06.08.1941. године. Спремали су се да одају почаст и за 208 жртава у јами св.

Ана на Шушњу, али су добили упозорење да им се тамо спрема непријатни  „дочек“  од локалног становништва, па су са разлогом одустали.

Дане је као и остали српски народ очекивао да ће се хрватско-српски национални проблем у Хрватској рјешити мирним путем, иако су први оружани инциденти почетком  1991. године, указивали на почетак крвавог грађанског рата.

Дана 04.04.1991. године један Данин комшија хрватске националности из Госпића му долази у кућу и упозорава га да му је живот угрожен. Прво је спаковао дио докумената и евиденција о жртвама а онда нужне личне ствари. Одлази у родну кућу на Градини а сутрадан за Нови Сад.

Кућа у Госпићу му је запаљена 29.08.1991. године од стране комшија. У таванском простору те куће је нажалост изгорила велика и значајна документација о концетрационом логору Госпић, као и пописи и судбине припадника хрватских оружаних снага из среза Перушић. То је дио документације коју је Дане спасио од уништења 1966. године.

Његову родну кућу у Кршу (Градина) спалило је пет хрватских војника дана 12.11. 1994. године. Имовина Дане Ластавице је нестала у огњу новостворене хрватске државе, али је зато жеља за материјализацијом трагичне судбине његовог српског народа постала још већа и снажнија.

Дане је и прије деведесетих година објављивао многе стручне радове  у различитим зборницима, првенствено из области ратних злочина над српским цивилниим становништвом у току Другог свјетског рата.

Своја капитална  сазнања, поткрепљена документима и изјавама свједока објавио је у следећим књигама:

•   „Српска младост среза Перушић (Лика) жртве геноцида 1941-1945.“, издата у Београду 2001. године,
•   „Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?“, издата у Београду 2002. године,
• „Бездане јаме НДХ ждерњаче српског народа 1941-…?“, издата у Београду 2008. године,
•   „Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концетрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945, а Србима и 1991-…?“, издата у Новом Саду  2011. године,
•  „И у родном Смиљану Тесле Николе побијени Срби вјере православне 1941-…?“ издата у Новом Саду 2014. године.

Нажалост, остале су необјављени већ написани материјали за следеће књиге:  „Срби и Хрвати Косињског батаљона  „Матија Губец“ у борби за слободу 1942“  и „Хронологија догађаја у срезу Перушић 1941-1945“.

Да су ове књиге објављене, били би комплетирани подаци о војним формацијама и вођењу оружане борбе  у Другом свјетском рату на подручју некадашњег среза Перушић. Нажалост, њихово евентуално објављивање је неизвјесно.

Дане је својом супругом Милком мирно и лијепо живио у Сремским Карловцима. Прерани одлазак кћерке Јелене са овог свијета никада није преболио. Повремени долазак сина Жарка из иностраннства и присутност унуке Драгане давали су му снаге и воље за рад и борбу са надолазећим болестима.

Умро је у Новом Саду 08.06.2016. године.

Дане је својим радом за живота направио себи и српским жртвама вјечни споменик, а он је постао чувар истине о страдању српског народа.

Осим српских жртава Дане је записао и мјеста страдања припадника савезничких (америчких и британских) ваздухопловних снага.

Колико се год неки квазиисторичари трудили да негирају постојање злочина над српским народом у Другом свјетском рату на подручју Перушића, педантни попис жртава, губилишта, начин страдања и изјаве свједока злочина и починиоца злочина су препрека свакој манипулацији са овим жртвама у будућности. Истовремено су ова истраживања солидна основа за истраживања српских и хрватских истраживача догађаја на овом простору.

Дане се у својим истраживањима водио правничком струком а не мржњом према хрватском народу. Посебно је дао допринос истраживању заједничке антифашистичке борбе Срба и Хрвата са перушићког подручја у Другом свјетском рату.

Вјеровао је у заједнички мирни суживот српског и хрватског народа на том подручју, за што се и залагао у различитим удружењима, друштвима и у личним контактима са народом тога краја.

Дане Ластавице се сјећамо као веселог и вредног човјека, заљубљеника у ловство, врсног истраживача ратних злочина на подручју Лике и једног од  руководиоца  из Секретеријата унутрашњих послова Госпић.

Нека му је вјечна слава и хвала за све што је учинио за свој српски род и своју Лику!

Аутор: Ђорђе Пражић

Извор: Госпић.рс

Везане вијести:

Дане Ластавица: ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ И …

КОРИЈЕНИ НЕТРПЕЉИВОСТИ ХРВАТА ПРЕМА СРБИМА – У …

Усташе деценијама спремале геноцид | Јадовно 1941.

Убиство америчких ваздухопловаца у Косињском Баковцу (Лика …

Страва иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу …

Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у …