Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

Велебит, велелепна планина, која раздваја Лику од Јадранског мора. Пуна животињског и биљног свијета, препуна јама, превише крви, превише смрти. Смрти која се десила 1941. године у којој је за само 132 дана убијено 40.000 Срба и Јевреја.

Зар постоји животиња која може убити мало дијете или немоћног човјека, немоћну жену, мајку, баку?
Да се иживљава, наслађује мукама, вади очи и из утробе нерођено дијете, силује, набија на нож, пије крв тог напаћеног цовјека?

Постоји!
Постоји звијер, звијер која се не каје за своја недјела.

Одлазећи на Јадовно, да се поклонимо невиним жртвама и да им запалимо свијеће, на граничном прелазу нас дочекује тортура.
Претресају нас, провоцирају, снимају, ваде нам заставе да којим случајем не пише нешто на њима.

Али није им успјело. Остали смо мирни, поносни.
На самом парастосу, око нас хрватска полиција, опет сликају, снимају. Али нека и они виде како се на достојанствен начин поклања жртвама, и пјева опело у сав глас.

Велебит се тресао.

Ходајући према јами под Гргиним бријегом, спуштене главе, у једној руци ми Барјак са двоглавим орлом, молим се Богу за све нас, за нас живе и за мртве који су дали живот за слободу. Крваву слободу.
Молим се Богу да генерације које долазе морају знати гдје су нам дједови, стричеви, гдје су сва она угашена огњишта.

Да знају да су завршили у јамама, под хумкама, по ријекама. Расути по читавој Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској.
Земља нам је натопљена крвљу. Невиних.

Не смијемо заборавити:
Доњу Градину,
Јасеновац,
Госпић,
Јадовно,
Паг,
Шарговац,
Мотике,
Крагујевац,
Јастребарско,
Пребиловце!!!

Не заборавимо сва стратишта током Другог свјетског рата!

Срби, не заборавите, јер су нас заборавили!

Аутор: Сандра Благић