Дан када је Косово горело

„Билбил пиле, не поj рано, не буди ми господара”, певала jе на гвозденом воjничком кревету старица Наталиjа Крстић. Читав живот она jе певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла jе из Богословиjе у коjоj jе горео Душан Недељковић, и крила се по граду док jе неки воjни транспортер ниjе довезао у камп немачког Кфора.

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко jе био и остао стварни господар Призрена?

Граду три jезика, граду три културе, граду ориjенталног господства нанет jе смртни ударац. Хришћанство ни у jедном нашем граду ниjе имало такву симбиозу с урбаношћу, ниjедан наш град ниjе имао толико дугу историjу односа с православљем.

Ни jедан jедини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалиjа ниjе остао нетакнут, ширина тог ударца фатално jе погодила све: од простих земљорадника до наjважниjих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминациjе урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематериjалне баштине, гробаља, убиjања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у своjоj историjи Српска православна црква, у тако кратком времену ниjе претрпела тежи ударац.

Стотине и стотине икона страдало jе у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралноj Цркви Светог Ђорђа, нестали су заjедно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреjе. Све што jе било у одговорности немачког Кфора потпуно jе уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”jе своjе воjнике назвао зечевима с Косова.

„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве, то jе jедан нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништаваjу наjвеће светиње православне уметности”, рекао jе Грегориjу Џонсону, команданту jужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он jе обећавао да ће стати на пут злу и додао да jе у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинаjем, ратним ОВК командантом и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестаjали животи и градови. Ни у овоj области не постоjи прецизна евиденциjа шта jе све нестало и уништено.

Руља коjа jе попалила српско повратничко село Бело Поље код Пећи, чиjег jе предводника хицима из пиштоља усмртила jедна америчка полицаjка, скренула jе од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстаче. Парадоксално jе да су, касниjе, „хероjу” коjи jе убиjен, покушали да подигну спомен-обележjе, и то на месту погибиjе, између села и цркве коjу су спалили и гробља коjе су уништили.

Погром 17. марта 2004. године jе, готово потпуно, успостављање консензуса између мафиjашко-племенских структура (подинституциjа), владе, председника општина, полициjе (званичних институциjа) и моћних западних амбасада и таjних служби (надинституциjа). Он jе одустаjање од свих стандарда и, коначно, тренутак одлуке да међународна заjедница у пуном капацитету призна независност Косова. Западне демократиjе и њихови наjважниjи експоненти на терену одлучиле су да признаjу етнократиjу и тако, парадоксално, и код Срба и код Албанаца учврсте идеjу да се злочин исплати и да jе награђен. После свега на згаришта се вратила Српска православна црква: подигла зидове, ставила кров, обновила живопис, поставила свештенике и колико-толико почела обнову живота и заштиту од зла и нестаjања. Несрећа jе што jе зло добило своjу институционалну форму и потврду, па jе само питање времена, када ће се окренути и против оних коjи га сада подржаваjу, учествуjу у њему и живе од њега.

Људске жртве

У великим сукобима у Косовскоj Митровици убиjена jе Јана Тучев, а на тераси свог стана од снаjперског хица погинуо jе Боривоjе Спасоjевић. У запаљеноj призренскоj Богословиjи страдао jе Драган Недељковић. У селу Драjковце, убиjени су Добривоjе Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убиjен jе Бобан Перић, док jе Славољуб Дабић претучен до смрти.

У Косовскоj Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен jе и тешко претучен Југослав Савић, коjи jе неколико дана касниjе, од последица пребиjања, преминуо у врањскоj болници.

Све што jе служило Србима у Косову Пољу уништено jе, а из своjе куће извучен jе Златибор Траjковић и наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега jе преминуо. У Липљану jе страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Према подацима Оебса, убиjено jе 19, а расељено 4.500 људи од коjих се огромна већина ниjе вратила у своjе домове, а велики броj jе живео у контеjнерским насељима у краjње нехуманим условима;спаљено jе 39 цркава и манастира;спаљене су и срушене 934 куће – станове по градовима нико до сада ниjе рачунао, нити се њихов броj зна; тучено и малтретирано око 900 особа. Организаторе правда ниjе ни дотакла, неким извршиоцима jе суђено и добили су, према закључцима Оебса, непримерено мале казне.

Аутор: Живоjин Ракочевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане виjести:

МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ УЗ БЛАГОСЛОВ МЕЂУНАРОДНИХ „МИРОВЊАКА“

Исповест: Ликвидирали ми супруга и свекра, а сада хоће да униште моj живот и живот моjе деце!

Позив за обележавање годишњице мартовског погрома у Грачаници

ПОЗИВ ДА БУДЕ СПРИЈЕЧЕН 17. МАРТ

Косово – Јадовно 1941.