Dalmatinski Jasenovac

“Kad si pisao o Luki trebao si mene da pitaš. Ja danas ne bih bio živ da Luka nije preuzeo deo moje torture, rekao mi je ovaj odvažni čovek, nakon Lukine sahrane.

Piše: Mišo Vujović

U Morinju je otkrivena spomen ploča na zgradi u kojoj su boravili hrvatski bojovnici. U tom zatvoru niko nije ubijen, niko teško povređen, a za jedan (ne)dokazani šamar zarobljenom hrvatskom borcu, Kotoranin Ivo Menzalin dobio je od države Crne Gore četiri ipo godine strogog zatvora. Nečuveno. Sramno pranje odgovornosti glavnih vinovnika rata za mir i ratnih jastrebova sa čijim blagoslovom su mobilisani rezervisti na Dubrovačkom ratištu. Ratove vode političari dok su oficiri i vojska izvršioci njihovih ciljeva.

Apsurdno je presudu Ivu Menzalinu sa bilo čime porediti kao i tekst na spomen ploči i nebuloze o velikosrpskoj agresiji. Umesto analize sramnog govora dvojice ministara SDP-a koji su deceniju ipo vladali sa ratnim jastrebovima DPS-a, osvrnuću se, kroz sudbinu Nikšićanina Luke Adžića i ostalih na jedan od najbrutalnijih logora za Srbe u luci Lora u Splitu.

Mučenik Luka

Gledao me dugo svojim krupnim, hladnim zelenim očima. U tom pogledu čoveka na pragu tridesete, život je utihnuo , gotovo zamro. U dubini njegovih zenica oslikavala se tama, kao morsko dno u kome nema živih bića.

To nije bio onaj stari Luka veseo i razdragan, širok ko Durmitor, jak, hrabar, neustrašiv, pun energije i duha. Preko puta mene sedeo je otupeli čovek, umrtvljenih čula, potpuno svestan curenja svog životnog peščanika. Ni jednog trenutka nije pokazao nemir, strah još manje. Jednostavno iz njega je izbijala mramorna studen.

Svako pitanje od onog konvencionalnog :

“Kako si?”, izgledalo mi je apsurdno i besmisleno. Vezale su nas godine detinjstva, mladosti, porodično prijateljstvo, opredelenja, poreklo.

Bili smo toliko bliski da sam predosetio Lukinu smrt.

Osećao nemir u želucu i grudima. Otišao sam ranije kući gde me već čekala vest, da je moj dobri Luka otputovao. Samo sedam meseci od razmene. Ubiše ga živog, pomislio sam dok sam se spremao da krenem za Nikšić.

Naš susret nakon njegovog boravka u splitskoj Lori i danas simbolu zla, patnje i stradanja, bio je dirljiv. Krajnjim naporom uspevao sam da emocije održim na površini, što naravno ne uspevam dok pišem ove redove o prijatelju i svim njegovim sapatnicima, među kojima su zverski umoreni ljudi mog detinjstva, prijatelji i poznanici- Nikšićani, Ratko Mališa Simović, Dušan Duka Barović, Ranko Vujović, Luka Gazivoda. Ista sudbina zadesila je i Miloša Perunovića, Neđeljka Jankovića Dragomana Doknića, Pavla Popovića, Borivoja Zirojevića, Miljana Šušića, Dragana Jakovljevića, Radomira Vulića, Radivoja Petkovića. Od te nikšićko-šavničke grupe, Loru je jedino preživeo Luka. Nažalost na kratko.

On je na trenutak utrčao u slobodu svestan da će tortura koju je pregrmeo ubrzo uzeti svoj danak. Znao je da nosi smrt u sebi. Očito da mu je bilo sasvim sve jedno kada će ona stići. Čovek, ponosan, otmen i dostojanstven ubijen je Lori. Ostala je ljuštura. Čitajući izjave njegovih sapatnika tek nakon toliko godina postalo mi je jasno zašto tog septembarskog prepodneva devedeset druge Luka ličio na senku nekada snažnog i ponosnog čoveka. U Lori je ostao onaj uspravni i nepokorni Luka Milanov i Stanin. Prećutao je da su mu stražari obrijali bradu i naterali ga da je celu pojede. Nije pominjao poniženja svojih drugova. Osećao sam da se lomi, da na trenutak želi da nešto kaže, da bi namah zaćutao. Katunski ponos ga je lomio. Rođen u Nikšiću dičio se ulicom Novaka Ramova u kojoj je živeo i svojim poreklom iz Markovine, odakle je bio Novak Ramov, neprevaziđeni crnogorski junak. Sin znamenitog oca Rama i čuvenih stričeva popa Luke i popa Mila Jovovića.

“Da sipam po jednu, Radomirovu iz Markovine”, ponudio sam uzimajući flašu iz bifea.

“ Nisam popio ništa skoro četiri meseca. Ne osećam ni potrebu, ali sipaj brate. Ja tako i tako nemam više šta da izgubim. Ako nijesi video hodajući leš sad ga vidiš”, govorio je iz dubine stomaka, kao iz grobnice, hladno i jednolično. Te crne misli stapale su se sa njegovim podočnjacima, modro- tamnim.

Pokušao sam da ga malo razdrmam, podsećajući na druženje u Kokinoj kafani.

“Konobar! Donesi četiri. Ne! Osam. Dvanaest piva, jebem ti svaku novu godinu pri ovoj kad se braća okupe”, razdragano je naručivao piće Luka.

“Znaš brate, nastavio je beživotnim tonom, nemoj da očekuješ da tebi nešto više kažem, nego što sam rekao ostalim novinarima. To je četrdeset posto onoga što smo preživeli. Tek sada mi je jasno zašto golootočani nikada nisu govorili o Golom otoku. Ne iz straha od nekih represija, već iz poniženja. Teško je kroz priču ponovo preživljavati takvo ubijanje ljudskog dostojanstva. To nisu ljudi, to su zveri kakvih nema u prirodi. Vukovi kad su najgladniji nemaju toliku dozu krvoločnosti kao ustaše. To je neopisivo, kakve sve gadosti iz ljudskog uma mogu da se rode. To je zlo koje se nosi u genima. Sačuvaj me Bože, kuge i Hrvata, nije slučajno ostalo zapisano na katedrali u Magdemburgu”, stresao se otpivši gutljaj domaće loze, gledajući me tupo kao da smo se tek upoznali.

“Ja sam čim su me opkolili izvadio iz bombe osigurač spreman da je stavim u nedra. Vukla me je neka nevidljiva sila. Na um mi je došao đed Luka, poginuo na Skadru u Balkanskom ratu, kog nikada nisam upoznao, ali sam često slušao oca kako govori – Da mi je naći njegove kosti kao da bih ga digao iz mrtvih .-

Smrti se nisam uplašio, ali to saznanje, da mi nikada neće naći posmrtne ostatke, kako kažu neće se znati groba ni mramora, nateralo me da vratim osigurač u bombu i da se predam. Mada sam se nebrojeno puta gorko kajao tokom boravka u Lori. Prethodno je par saboraca prilikom pokušaja povlačenja, poginulo u mojoj neposrednoj blizini. Ostao sam sam opkoljen od dvadesetak ustaša”.

Izlazeći iz zaklona sa podignutim rukama Luku zasipa artiljerija JNA sa kote 15.

“Ja sam ležao na jednoj kamenoj ploči, bez mogućnosti da se pomerima a kamoli da nađem dobar zaklon. Ustaše su se posakrivale po okolnim škripopvima. Oko mene su padale naše granate, zasipalo me vrelo kamenje koje su one drobile. U jednom trenutku pokušao sam da se pomerim, ali je jedan od ustaša dreknuo iz obližnjeg zaklona:

– Samo se pomakni, izrešetaćemo ti tu četničku glavu.-

Kada je utihnula artiljerijska paljba, ustaše su me vezale, udarajući me rukama, nogama, kundacima, bacajući me na zemlju i gazeći čizmama. Vođa grupe je radio vezom pozvao zapovednika da mu uhvati muštuluk. Takva radost i podvriskivanje nije svojstvena ni kanibalima u Africi. – Vodimo ti jednog “Čedomira” – uz grohotan smeh je toki vokijem govorio grlati crnomanjasti ustaša, s’ ogromnim stomakom preko opasača.

-Koliko mu je godina. Dopirao je promukli glas iz motorole.

– Dvadeset osam, – odgovorio je zadrigli, udarajući me kundakom u bubrege.U tom trenutku se sa druge strane začulo krkljanje koje prerasta u histerični smeh, nalik na divlje urlikanje:

– Takve obožavam, mlad je i jak. Moći će dugo da izdrži, dovodite ga ’amo što prije-, glasilo je gromoglasno naređenje zapovednika Barišića, kako sam kasnije saznao da se zove.

– Dobro mi došao Čedo -, dočekao me je zapovednik Barišić, proždirući me zamućenim krvavo pijanim očima.

– Zlo ti u dom Čedo, danas i zadovijek. Evo sudnje ure! Što se ko čovek ne ubi malo prije no dozvoli da te ova isfrustrirana gamad ustaška kolju, ponižavaju i mrcvare. Što onu nesrećnu bombu ne baci pod sobom, kukavče? Makar ko čovek da pogineš. Ovako neka ti je Bog upomoć da što prije dušu ispuštiš, – pomislio sam na trenutak, ali već u sledećem momentu zapljuštali su udarci sa svake strane. Kao brdo da se srušilo na mene. Sledeće čega se sećam je buđenje kantom hladne vode.

Obesili su me za noge na čengele kao ošurenu svinju pred kasapljenjem.

Masa je već navijala. Čitavo selo je izašlo da me dočeka. Ko Tita. Bio sam očito vanserijski ulov. Ponašali su se kao da su uhvatili međeda u šumi.

Neke žene, ubrađene u šarene marame grakću kreštavim glasovima:

– Kolji četnika ! Vadi mu oči, deri kožu, kidaj uši

Žena ZVER autor antiratnog štiva „crni kaput“

“U gradaciji morbidnosti žene prevazilaze muškarce. One su još surovije. U Lori su prednjačila Tanja Dujić, supruga Tomislava Dujića upravnika i glavnog dželata. Tanja je dolazila često, uniformisana i obuvena u duboke čizme. Prikopčavala nam je struju na ušima, tukla nas rukama i nogama. Izvodila vani, bacala hleb kao kučićima. Terala da lajemo, tukla po genitalijama. Zatvarala nakon prebijanja u kućicu za pse.

– Oćeš da nešto jebeš Čedo, dreknula bi. Zatim nas terala da raširimo noge, udarajući nas po genitalijama, gole dok se ne osvestimo-, svedočio je Vukan Kovač iz Trebinja.

Omiljena “igra” njenog muža Tomislava zvala se traženje četnika. Izveo je Tripka skinuo ga golog, navukao plastičnu rukavicu do lakata i zavlačio ruku u anus, cepajući mu unutrašnje organe, uz zarazno cerekanje da traži u njegovoj utrobi četnike Šešelja i Miloševića”, zgražavajući se navodi Luka. Braću Bojoviće su terali da oralno zadovoljavaju jedan drugog.

Literarno prepakivanje istine

Noć, vlažna jeftičava, jesenja. Mačke se tuku po dvorištu. Kopam po internetu. Tražim ženu monstruma iz Lore. Ko je Tanja Duić, sada Belobrajdić. Nalazim njen FB profil. Tanja Domazet Belobrajdić, spisateljica iz Vukovara, NVO aktivista, borac protiv skidanja tabli sa dvojezičnim natpisima. Fan Đorđa Balaševića. Fina dama, autor novog romana “Žena moga muža”.

Nalazim ispovest sina i supruge pilota Mićića, koga je takođe zlostavljala ova monstrum žena. Prisećam se pilotovih reči:

“Kad si pisao o Luki trebao si mene da pitaš. Ja danas ne bih bio živ da Luka nije preuzeo deo moje torture, rekao mi je ovaj odvažni čovek, nakon Lukine sahrane.

“Teraju nas da na rukama i nogama kao pse da trčimo i lajemo po krugu. Ja posustajem padam, čuvari pritrčavaju tuku. Luka legne pored mene i kaže im prkosno: – Pustite ga vidite li da mu je nestalo goriva-, oni se prebacuju na njega, odvode ga na mučenje, uveče dovlače unakaženog. Pitam zašto ih je provocirao.

– Ja sam mlađi i u kondiciji, a piloti nam trebaju više od pešadije, s bolnom grimasom nalik na osmeh jedva bi izgovorio Luka”.

Mučiteljka iz Lore se posle rata razvela i vratila u Vukovar gde je objavila roman “Crni kaput”, na čijoj naslovnoj strani je par crnih čizama. Verovatno istih onih koje je nosila kao pripadnik 72 bojne Vojne policije i koje su dobro upamtili mnogi zatvorenici u Lori. Radnja romana je smeštena, gde bi drugo već u ambijent koji autorka izvrsno poznaje i gde se snalazi kao riba u vodi. Umesto nje dželet je Srbin Savo žrtva Hrvat Ante, navodni zatočenik četnika. Nalazim na fejsbuku objavu neumornog Jovana Markuša sa tekstom Borisa Dežulovića nekadašnjeg urednika Feral tribjuna, jednog od retkih hrvatskih novinara koji se bavio zločinom u Lori.

“ U šokantnom obratu, nezabilježenom u suvremenoj hrvatskoj antiratnoj književnosti, vukovarska spisateljica Tanja Belobrajdić, autorica nagrađenog romana o stradanjima Vukovaraca u Domovinskom ratu, i gospođa Duić, pripadnica 72. bojne Vojne policije koja je mučila zatvorenike u Lori – ista su osoba“, navodi Dežulović, upoređujući odlomak iz knjige sa izjavom jednog od preživelih svedoka iz Dosijea „Lora“.

„Savo je stajao ispred mene raskrečenih nogu. ‘Evo meni moga ustaše!’, pokazivao je ostalima prstom na mene. ‘De si Ante, jebem te u ime usrano!’, raspalio me šakom po glavi prvi koji je dotrčao. Zateturao sam i pao na koljena. Nečija noga se podigla da me udari u lice, no nije dobro odmjerio pa mi je zahvatio petom uho. Izvalio sam se na leđa i spustio ruke da zaštitim prepone i stomak. Savo je stao ispred mene. ‘Šta je, maca popapala jezik? Ajde da vidimo, de je ta jezičina? Sad ćemo da je štucujemo malo!’, govorio je i imaginarnim škarama koje je napravio od tri prsta pokazivao kako će mi odsjeći jezik. Vidio je moj izbezumljeni pogled, pa je slikovito nekoliko puta stisnuo šaku u zamišljenom ritmu mog šupka. ‘Šta je bre, šupak radi, a?!’ Prava je istina bila da uopće nije radio. Smrznuo se od straha.“

„Strujom su najviše mučili zatvorenike Anđelko i njegov drug s kojim je stalno bio, a naročito je to volio činiti zapovjednik, Tomislav Duić. U toj vrsti mučenja posebno je uživala njegova žena, koja je dolazila u uniformi hrvatske vojne policije. Jednom prilikom me je izvela u krug, bacila mrvu kruha i tražila da licem rujem po betonu i tražim to zrno. To je trajalo oko sat i po, dok tu mrvu nisam našao, a ona me neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim dijelovima tijela. Pored toga, uobičavala je zatvorenicima nuditi seks, nakon čega bi nas natjerala da raširimo noge, pa snažno udarala po polnim organima.“

Za razliku od Ante, Srbin kojega vojničkim čizmama mlati stanovita gospođa Duić, pripadnica 72. bojne Vojne policije zaista postoji: to je svjedok 259/94-6, čiji je iskaz dio obimnog sudskog spisa u već famoznom slučaju Lora.

Stvarni lik je – autorica, vukovarska spisateljica Tanja Belobrajdić, autorica nagrađenog romana o stradanjima Vukovaraca u Domovinskom ratu, i gospođa Duić, pripadnica 72. bojne Vojne policije koja je mučila zatvorenike u Lori – ista su osoba,“ kategoričan Bartulović, ali do danas hrvatasko pravosuđe nije procesuiralo Tanju Belobrajdić, naprotiv njen drugi roman „Žena moga muža“, o perverzijama bračnog trougla, ne treba sumljati da je i on deo autorkine autobiografije, doživljava veliku medijsku podršku.

Tanja Belobrajdić je čak tužila neke hrvatske medije zbog duševnog bola koji joj je nanet iznošnjem detalja o njenom angažmanu u Lori.

Rukavice Ante Gudića

“Ali oni me toliko i ne brinu, zadojeni su mržnjom, a mi mazohizmom. Kada bi sada neko doveo bilo kog od tih mučitelja, ja bih ga pustio. To što su oni radili to zdrav čovek nije u stanju da im vrati. Za takve ne postoji kazna osim Božje”, bez emocija je govorio kao da prepričava neki banalan događaj. Surovošću se isticao Ante Gudić. On bi dok zmo u šetnji jednu rukavicu ostavio na zid i zatim nas pitao ko mu je ukrao rukavicu. Rukavica je bila uvertira u novo batinanje i torturu. Anđelko Botić je takođe bio jedan od najokorelijih dželata.

Grč na njegovom licu pojavljuje se kada je pomenuo “naše ustaše”.

“ Nisam te razumeo, pojasni”, insistirao sam.

“Bilo je naših plaćenika, sa ovih prostora u ustaškim redovima”.

“ Ko su? Znaš li imena?”, pitao sam uveren da će gnev iz njega izbaciti sav košmar i traume koje je nosio.

“ Neke znam. Iz čestitih su porodica. Trebali njihove najbliže da razapnem. Da im stavim žutu traku oko ruke? Zar su krivi roditelji što im se potkrao neki gen mutant? Što su rodili nesoja!? Mnoge velike porodice su se izrodile. Svako ima svoje izrode.

Žena sa Kupresa svedok 333/94-21 govoreći o sostvenom zlostavljanju i primoravanju da prisustvuje mučenju muža, svedoči o torturi nad četvoricom Nikšićana 13. aprila 1992. godine :

„Tako su ih pretukli da je jedan od njih sutradan umro. Sledećeg dana su nam vezali oči i ubacili nas u jedan kombi u kom se već nalazio mrtvački sanduk bez poklopca. Opipala sam unutrašnjost sanduka i osetila da se u njemu nalazi još uvek toplo telo tog nesrećnog Crnogorca“.

Ovu priču potvrđuje i svedok 333/95-21 takođe sa Kupresa koja navodi da je od batina podlegao Luka Gazivoda a kasnije i Duka Barović kome su prethodno odsekli uši.

Svedok 164/95-2 potvrđujući navode o zverskom mučenju zarobljenih Crnogoraca izjavljuje da su Luku Adžića naterali da pojede sopstvenu bradu koju su prethodno obrijali.

Svedok 445/94-33 svedoči : „Dobro se sećam jedne prilike kada smo šetali po krugu, mada smo uvek morali da gledamo u zemlju, uspeo sam da spazim trojicu Crnogoraca od kojih je jednome, pred mojim očima, vojnik odsekao uvo, a drugom iskopao oko. Oni su bili potpuno deformisani, krvavi i nikakvi, čuo sam kasnije da je te večeri jedan od trojice podlegao“.

Svedok 259/94-6:

„Jedno veče upravnik Lore Tomo Dujuć, koji je imao pik na mene, izveo me je iz ćelije i odveo u drugu prostoriju. Tamo sam zatekao pet muškaraca obučenih u uniforme JNA. Po govoru sam shvatio da su Crnogorci. Ovi ljudi su bili polomljeni i izmrcvareni, što je na mene ostavilo težak utisak da taj prizor nikada neću zaboraviti. Koliko se sećam nekima su bile odsečene uši. Ležali su po podu, neki su se naslonili na zid u poluležećem položaju. Jedan od mučitelja je zabio nož i odsekao jezik jednom od tih nesrećnika. Zatim su krenuli da kolju. Poređali su tri noža i tražili su od jednog da izabere nož kojim će biti zaklan. Ovaj zarobljenik kome su već muke bile dojadile energično je pokazao na jedan od noževa, što je dodatno razbesnilo dželata. Više je ličio na zver nego na čoveka. Munjevitom brzinom je prišao Crnogorcu i jednim zamahom odvojio mu glavu od trupa. Beživotno telo se prevrnulo a glava ostala u vazduhu. Dok je ustaša držao glavu oči zaklanog su bile otvorene, a takođe i usta. Ona su se u takvom stanju otvarala i zatvarala nekoliko puta. Od ovog prizora i zlikovci su se uplašili. Kada je posle izvesnog vremena onaj koji je držao glavu došao sebi, iz sve snage je glavu tresnuo o zid, tako da se ona jednostavno rastavila i video sam mozak kako treperi.

Ovo je samo deo torture i zločina novog i prećutanog Jasenovca zvanog Lora.

Izvor: IN4S