Да Срби нису гинули за Далмацију, данас бисмо гладовали

Хрватски историчар Горан Шарић подсјећа на оно што у Хрватској прећуткују и о чему не говоре, држећи се стереотипа о Србима као вјечитим непријатељима – Срби су два пута спасили хрватску обалу.

Текст хрватског историчара Горана Шарића у којем подсјећа јавност да су Срби 1918. године и у Другом свјетском рату својим животима два пута плаћали слободу Далмације, односно хрватске обале, изазвао је различите коментаре у региону.

Шарић, који је и католички теолог, наводи да је Лондонским уговором од 25. априла 1915. године Италији обећана готово цијела источна обала Јадрана, а Србија је требало да добије остатак далматинске обале, Славонију и БиХ.

Тада је одлука о томе хоће ли Хрватска припасти Мађарској или ући у неку смањену Аустроугарску остављена за крај рата.

Међутим, српским војницима тај уговор није много значио, па су 1918. године ослободили цијелу Далмацију и дошли све до Ријеке.

У Ријеку су тада стигли и Американци, Британци и Французи, али и 700 српских војника. Од пуковника Војина Максимовића тражено је да се повуче 20 километара, али су српски војници само прешли мост, остали у источном дијелу града и тако га сачували од пада у италијанске руке.

Србија подјелу Хрватске није дозволила, написао је Шарић на „Фејсбуку“.

Потврде ових чињеница, иначе, могу се наћи и у сачуваним хрватским новинама из тог периода.

Године 1945, на самом крају Другог свјетског рата, водила се једна од најжешћих битака Нијемаца и Италијана са партизанима – битка за Ријеку. Добро утврђена, на брежуљцима, Ријека је била готово неосвојива.

У крвавом сукобу погинуло је више од 6.000 војника 4. армије, чију су окосницу чинили српски партизани – 8. кордунашка, 7. банијска и 29. херцеговачка дивизија.

Четврта армија ослободила је цијелу Истру, све до Трста. Због великих губитака својих војника, командант 4. армије Петар Драпшин се убио, наводи Шарић.

Он подсјећа да Хрватска од туризма заради више од 13 милијарди евра годишње. Туризам чини готово трећину хрватског бруто домаћег производа. Да српска војска два пута није ослобађала Јадран од Италијана не би било ни 13 милијарди евра годишње од туризма, па би Хрватска била гладна.

„Данас се тога више нико не сјећа. Данас Србе бацају са риве. Можда се ни ја не бих сјетио, можда бих и ја био у искушењу да неког Србина гурнем у море да два дана након дивљачког напада на српске ватерполисте у Сплиту предсједник европског парламента Антонио Тајани, Италијан, није изјавио да су Истра и Далмација италијанске.

Цијела Хрватска била је згрожена том изјавом, али нико се није запитао – зашто Истра и Далмација више нису италијанске?“, написао је Шарић.

Његов текст хрватски националисти су дочекали игнорисањем или низом негаторских коментара испод текста који су објавили махом либералнији хрватски портали.

У Србији је Шарићев текст дочекан као потврда истине коју сви знају, али је у Хрватској негирају или прећуткују деценијама.

Свакодневно писање о негативним појавама у односима Хрвата и Срба, превасходно у хрватским медијима, али и у другим широм бивше Југославије, довело је до ситуације да младе генерације не знају ништа о српском учешћу у спасавању територија које данас чине модерну Хрватску.

Хрватски медији, нарочито бројни десни портали, свакодневно се баве ревидирањем историје и прањем биографија усташа и Независне Државе Хрватске.

Истовремено, већ пар година на Хрватској телевизији „у бункеру“ чека серијал о усташком логору Јасеновац и НДХ, који је наручен и снимљен, али га хрватска јавност још није видјела.

Извор: СРНА