Да ли су покољи (Срба) „богоугодна дела“?

ПОВОДОМ НЕДАВНИХ СКРНАВЉЕЊА СРПСКИХ ЦРКАВА У ХРВАТСКОЈ

Идеологија усташтва, на којој је почивала Независна Држава Хрватска, темељи се на највишим вредностима Римокатоличке цркве. На тој идеологији и на тим вредностима стварана је етнички чиста римокатоличка држава, каква је данас Република Хрватска. Већина данашњих Хрвата римокатолика уверена је да је њихова држава створена по божјој вољи чијем стварању су се радовали Исус Крист (Исус Христос) и Блажена девица Марија (Богородица)

Загребачки надбискуп, доктор филозофије и теологије, блажени Алојзије Степинац, који, поред осталог, одређује српско-хрватске односе већ деценијама је светац хрватских римокатолика, преостаје да његово светитељство буде потврђено и у Ватикану. Он је, како је недавно изјавио хрватски кардинал Јосип Бозанић, оријентир у деловању Римокатоличке цркве у Хрватској. Због великих хришћанских дела која је учинио учествујући у стварању и опстајању Независне Државе Хрватске чији је главни симбол Јасеновац, Степинац је, тако верују хрватски римокатолици и њихово свештенство, придружен најближем кругу Исусових следбеника,  што му је обезбедило место на небесима, близу Исусовог престола.

Такво уверење хрватских римокатолика потврђују и најновији догађаји у Хрватској када је оскрнављено више православних цркава. На српској цркви Светих Апостола у Сињу недавно је написан графит са усташким поздравом „За дом спремни“ и усташким знаком изнад кога је нацртан крст (криж) чиме је овај знак сврстан у ред Исусових симбола. С уверењем да су скрнављење, паљење и разарање српских православних цркава хришћански подвизи којима се радују небеса, проваљена су врата у пет православних цркава у дрнишком крају.

ДЕЛА „ПРЕУЗВИШЕНОГ” ПЕСНИКА

Хрвати имају још једног свеца који је, због заслуга за настанак, и трајање Павелићеве Хрватске, заслужио место поред Исусовог престола, и престола Блажене девице Марије (Богородице). Тај светац је, да му наведемо име са свим титулама, Пречасни, преузвишени господин др Иван Еванђелиста Шарић, надбискуп врхбосански и метрополита Босанско-херцеговачке црквене покрајине. Шарић је, иначе, био заклети усташа, пријатељ Анте Павелића коме је, будући да је био песник, испевао оду. У његовим недрима „испилила“ се Црна легија Јуре Францетића, која је на простору Врхбосанске надбискупије, али и широм Независне Државе Хрватске, по Шарићевом благослову, без милости убијала Србе и Јевреје. Крајем Другог светског рата Шарић је побегао у Шпанију где је и умро, а његове земне остатке пре неку годину пренео је садашњи врхбосански кардинал Винко Пуљић и сахранио у центру Сарајева, у Цркви Светога Јосипа на Марин Двору. Његов гроб стално посећују римокатолици и клањају му се као свецу и славе његова дела.

Сва светост двојице римокатоличких светаца, изниклих из хрватског корена, Степинца и Шарића, потиче из „јуначке мишице“ трећег Хрвата, поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића који је за већину хрватских римокатолика један од највећих националних јунака. Он је из државе коју су му поклонили нацисти и фашисти, као прави Исусов ратник, немилице требио јеретике, српске православне шизматике и Јевреје, као и Цигане који су исповедали хришћанску веру. Његова војска газила је до завршетка Стаљинградске битке шизматичку и комунистичку Русију. У време постојања Независне Државе Хрватске, не само што је Павелића подржавао готово целокупни римокатолички клер него и цео државни апарат његове државе, официри, војници, полицајци, чиновници, већина просветних радника и лекара. Сви су они, како се и данас мисли у Хрватској, били узорни хришћани који су се борили за највише вредности Римокатоличке цркве. Идеологија усташтва, на којој је почивала Независна Држава Хрватска, темељи се на највишим вредностима Римокатоличке цркве. На тој идеологији и на тим вредностима стварана је етнички чиста римокатоличка држава, каква је данас Република Хрватска. Већина данашњих Хрвата римокатолика уверена је да је њихова држава створена по божјој вољи чијем стварању су се радовали Исус Крист (Исус Христос) и Блажена девица Марија (Богородица). Ово су основни разлози што римокатолици Хрвати данас славе Степинца, Шарића и Павелића. Основни градитељи и чувари њиховог култа су хрватски кардинали, надбискупи, бискупи и бројно хрватско свештенство данашње Римокатоличке цркве у Хрвата уз подршку Ватикана.

ХРВАТСКЕ ПАТРИОТЕ-УЗОРНИ РИМОКАТОЛИЦИ

За већину данашњих римокатолика Хрвата, цео државни апарат Независне Државе Хрватске, сви Павелићеви министри, официри, чиновници и војници нису само хрватске патриоте, него су то и узорни римокатолици, Исусови војници, крсташи двадесетога века, како их је представљала и како их и данас представља Римокатоличка црква. Они су национални хероји који су у погодном историјском тренутку обавили своју хришћанску и патриотску дужност, истребили са римокатоличке земље јеретике какви су били православни Срби, Јевреји и Цигани. Тиме су, следећи вековну праксу Римокатоличке цркве, искорењујући шизматике који су живели међу римокатолицима, чинили богоугодна дела, чиме су заслужили да се поштују њихови подвизи и на овом и на оном свету. Већина данашњих Хрвата, за које су Степинац и Шарић свети људи, а Павелић хришћански јунак, зна да су у време Независне Државе Хрватске Срби, Јевреји и Цигани истребљени на најсуровије начине, али чиме је, како се сматра, чишћена божја њива на којој су могли успевати само правоверни хришћани, Хрвати римокатолици.

Римокатоличка црква у Хрвата међу својим верницима шири уверење да су Хрвати божји народ који су под посебном Госпином (Богородичнином) заштитом, и да су све оне јаме у које су бацани поклани Срби, злочини у Јасеновцу, Јадовну и другим логорима била дела којима се Господин на небесима радовао, јер су са лица земље збрисани грешници који су упорно одбијали да се присаједине једино исправној римокатоличкој вери.

Већина хрватских римокатолика, која се клања својим свецима Алојзију Степинцу и Ивану Шарићу и који су уверени да је Анте Павелић велики хришћански јунак, сматра да су усташе, домобрани и други оружници Независне Државе Хрватске били крсташи двадесетога века, Исусова војска којој је сам Исус у руке дао мач да кажњава невернике и испуњава своју хришћанску дужност.

Већина хрватских римокатолика уверена је да су усташе, као и цела оружана сила Независне Државе Хрватске, биле Исусова војска која је, затирући невернике, палећи неверничке домове, пљачкајући неверничку имовину, чинила дела којима се Исус радовао. Они су уверени да се тим делима радовала њихова краљица Госпа (Богородица) и сви свеци које поштује Римокатоличка црква. Сви ти покољи су, у крајњем случају, била велика хришћанска дела. Такве поруке, које су стизале одозго, са неба, чули су и својим верницима преносили свештеници Римокатоличке цркве у Хрвата, од којих је већина чинила злочине, окрвавила руке српском, јеврејском и циганском крвљу. Они су поручивали хрватским војницима који су чинили злочине да ће им све то бити опроштено.

„ПРЕЛИВАЊЕ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ”

Тако ће се божанска светост коју су му већ доделили хрватски римокатолици и Црква у Хрвата, а коју намерава да му потврди и Ватикан, прелити са надбискупа Степинца и на фра Звонка Брекала који је у логору Јасеновац „обнашао“ дужност сатника, духовника Обрамбеног здруга Јасеновац за шта је добио високо одликовање „Реда круне краља Звонимира, трећег ступња са храстовим гранчицама“. Тај слуга божји Степинчеве цркве, пријатељ Макса Лубурића, побратим Ивице Матковића, који је носио усташку униформу, уз свакодневна клања којима је присуствовао, али у којима је и сам учествовао, није запостављао ни свештеничке дужности. Једна вишенаменска просторија у управној згради јасеновачког логора, како је 1946. године сведочио Загрепчанин Милко Рифер, имала је мали покретни олтар. Била је то столарска радионица у којој су 1943. године за логораше римокатоличке вероисповести приређиване позоришне представе, а ту је и фра Звонко Брекало служио мисе. Из олтара те богомоље фра Брекало је упућивао молитву Исусу Кристу. Они који су се у том тренутку затекли у овој просторији гледали су га „у чистој бијелој чипкастој хаљи, са пребаченим златом извезеним плаштом, украшеним златним иницијалима INRI, под знаком крижа, како уздигнутих плавих очију бијелом, меканом руком благосиља своје кршћанско стадо“. А онда је, како сведочи Рифер, одржао проповед „Љубите ближњега свога као самога себе“. У заносу тумачећи Исусове речи, Брекало, како каже Мило Рифер, „на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства говори пред логорашима – који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових пријатеља и сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњем и о томе како је бог свугдје и на сваком мјесту, па и ту у логору гдје је преклано и премлаћено на стотине хиљада људи и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви“.

Рифер сведочи да је фра Звонко Брекало био алкохоличар, да се до бесвести напијао. У надахнућу вере коју је исповедао имао је обичај проваљивати у усташку болницу, затим улазити „у собе гдје су лежале тешко болесне логорашице из Старе Градишке и захтјевати од њих жарке љубавне загрљаје“.

Један од „светионика“ Степинчеве цркве у време постојања Независне Државе Хрватске био је и фратар др Срећко Перић, рођен у Црном Лугу код Босанског Грахова. Школован је и у Хрватском заводу Светога Јеронима у Риму, а једно време био је и војни свештеник у Нишу, у Војсци Краљевине Југославије. Пред Други светски рат водио је Класичну исусовачку гимназију у Високом. У лето 1941. године вратио се у завичај у ливањски крај, где је активно учествовао у организовању покоља ливањских Срба. У јулу 1941. године, после мисе коју је служио у самостану Горица код Ливна, испред олтара, он је практично дао знак да почну покољи Срба, обративши се верницима: „Браћо, Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Кад овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.“ Ливањске усташе напуниле су јаме Србима, али нису успели да ухвате и закољу фра Срећкову сестру Машу која је била удата за Србина Бранка Михајловића Шушановића у ливањско село Сајковиће, с којим је дочекала крај рата и изродила пород.

Под Степинчев светачки плашт стао је да с њим дели светачку светлост и фратар Силвије Франковић из Бугојна, а и његова духовна деца, бугојански кољачи, усташе, са којима се сретао по бугојанским кафанама: сатник Божо Крижанац, Перица Кутлеша, Иво Јерле, Бранко Куштро. Сви су они били узорни римокатолици, убеђени да чине богоугодна дела кољући у Бугојну и околини Србе и Јевреје. Кољач Иво Јерле, седећи за истим столом са фра Силвијем Франковићем у једној бугојанској кафани, показивао је ножеве који су му вирили испод капута, којима је клао оне што не исповедају римокатоличку веру. Обратио се фра Силвију показујући свој крвави алат: „Велечасни, кад ћеш нас исповједити?“ Фра Силвије му је одговорио: „За вас је још рано да се исповједате, кад све урадите, онда дођите па ћу вас исповједити.“ Једном приликом тога лета 1941. године фра Силвију Франковићу, миљенику надбискупа Ивана Шарића, дошао је на исповест котарски предстојник, учитељ Бранко Куштро, који се исповедио да је заклао 14 људи. Фра Силвије му је онако хришћански одговорио: „Кад намириш на 40, онда ћу те исповједити и све ћу ти опростити.“

ПОНАВЉАЊЕ ЗЛОЧИНА И ОБЕЛЕЖЈА

Сви ти злочинци који су носили униформе војске Независне Државе Хрватске (ако се изузме известан број муслимана) били су фанатични верници Римокатоличке цркве. Око врата су носили ланчиће са крижевима, читали крунице и у рукама носили бројанице. Свој основни задатак, убијање Срба, извршавали су са осећањем да чине велика хришћанска дела којима се радују Исус и његова мајка Госпа Марија која ће им обезбедити место у рају. Иста обележја, крижеве и крунице, гледали су Срби, заточени у логорима и затворима Туђманове Хрватске у време верско-грађанског рата 1991–1995. године. Носили су их и затворски чувари, нису их скидали ни у време мучења Срба.

Да су за римокатолике који су живели и који и данас живе на просторима на којима се некада простирала Независна Држава Хрватска погроми над Србима били само чин римокатоличке верности Исусу, потврђују и чињенице да се од Другог светског рата до данас ниједан високодостојанственик Римокатоличке цркве није поклонио ни на једном стратишту на коме су у Исусово име убијани Срби и Јевреји. Нико од њих није јавно затражио од Бога опроштај за почињене злочине које су чинили верници Римокатоличке цркве, међу којима су били и бројни свештеници.

Често су после успостављања Независне Државе Хрватске, а посебно у лето 1941. године, истребљивани Срби и у селима у којима је живело мешовито православно и римокатоличко становништво. Злочине над Србима углавном су чиниле комшије римокатоличке вере. Комшије су их позивале да се окупе на једном месту у селу одакле ће их наводно испратити на рад у Немачку, или иселити у Србију. Одатле су их спроводили до оближњих јама у које су бацали њихова тела. При повратку у села комшије римокатолици делили су српску имовину. Није забележен пример да су се потомци Хрвата римокатолика, чији су очеви и дедови извршили злочине над својим комшијама Србима, јавно покајали, да су дошли над јаме, поклонили се над јамама и од Исуса и Марије затражили опроштај.

Прошло је више од седам деценија од тих догађаја а није забележен ниједан пример да је над неку од тих јама дошао бар један римокатолички свештеник и римокатолички верник да се покаје за грехе својих предака. А кајање је једна од темељних хришћанских врлина. Кајања није било због уверења да није било греха. Упоредо с овим ставом међу хрватским римокатоличким интелектуалцима развио се покрет порицања злочина, стално се појављују нове и нове књиге, чланци, телевизијске емисије у којима се доказује да тих злочина није било, да је то само српски мит, српска измишљотина.

ПОЧЕЛО ЈЕ У СОЛОМОНОВОМ ХРАМУ У ЈЕРУСАЛИМУ

Злочини које су римокатолици починили над православним Србима у Независној Држави Хрватској, али и у Верско-грађанском рату од 1991. до 1995. године у Туђмановој Републици Хрватској нису били усамљен историјски случај. Овакви злочини над онима који не исповедају римокатоличку веру, а који су се римокатолицима нашли на путу, догађали су се током целе историје Римокатоличке цркве.

Од „светог мача“ Римокатоличке цркве страдали су Јевреји и муслимани у Првом крсташком рату који је припремио папа Урбан II. Тада је света папина војска, крсташи, након четрдесетодневне опсаде освојила Јерусалим и 15. јула 1099. године провалила у синагогу где се склонио мноштво Јевреја и муслимана. Они који нису успели да уђу у богомољу сакупили су се око њених зидова. Али крсташи, све сами римокатолици, што сведоче бројни очевици, нису имали милости. Један од очевидаца, Фулхерије, овако је описао злочин: „Око десет хиљада људи је било обезглављено у овом храму. Да сте се налазили тамо, ноге би вам до чланака биле у крви покланих. Нико није остављен у животу. Нису поштедели чак ни жене и децу.“ О овом покољу оставио је сведочење и Виљем Тирски: „Није само поглед на свуда расута, обезглављена тела и одсечене удове, био тај који је изазвао ужас код оних који би то све гледали. Још страшније је било гледати саме победнике са којих се цедила крв од главе до пете – застрашујући призор који је испуњавао језом све оне који су их сусретали.“ Очевидац, римокатолички свештеник Раимонд д’Агиле био је одушевљен овим страшним сценама: „Количина крви која је била проливена тога дана је невероватна… Међутим, све ово је било безначајно у поређењу са оним што се догодило у Соломоновом храму. Шта се тамо догодило? Ако кажем истину, она ће превазићи вашу моћ веровања. Зато је довољно да наведем бар то, да су у Соломоновом храму и у његовом предворју наши људи јахали у крви која им је достизала до колена и до узда. Заиста био је то праведан и диван Божији суд да се ово место напуни крвљу неверника… Град је био пун лешева и крви“ (Харис К. Скарлакидис, Свети Огањ, Атина, 2011, стр. 105–109).

Исту крволочност су показали француски римокатолици у Вартоломејској ноћи између 24. и 25. августа 1572. године над својим сународницима хугенотима. Ножеви француских римокатолика пресецали су гркљане француских хугенота, припадника протестантског покрета, који не само да није признавао папу него је  своју веру заснивао на порицању папе и његове светости. О тим злочинима римокатолика много је писано. Навешћемо кратак цитат из једне енциклопедијске одреднице о Св. Вартоломеју (Вартоломејској ноћи): „Масакр је почео 24. августа (1572), али се веома брзо ширио; пошто су побијене вође хугенота, на ред су дошли остали хугеноти који су зверски побијени и побацани у Сену, а њихови домови и радње уништени. Чак и после краљеве наредбе, издате 25. августа, да се прекине са убијањем, злочини су се наставили по Руану, Лиону, Буржу, Орлеану и Бордоу. До октобра исте године више од 3.000 хугенота побијено је у самом Паризу, а вероватно на десетине хиљада у унутрашњости Француске“ (Енциклопедија британика, сажето издање, Београд, 2005).

На исти начин током Другог светског рата, на подстицај Ватикана и пољског бискупа Јалжиковског, створена је у Западној Украјини и Западној Белорусији такозвана Армија Крајове. Њени борци били су Пољаци римокатолици, који су се, уз подршку Немаца, борили да се на западним деловима Украјине и Белорусије побију православни свештеници, истреби православни народ, а тај простор припоји Пољској. Армија Крајове понашала се исто онако као што су се понашале усташе у Независној Држави Хрватској, починивши ужасне злочине: „У парохији Турејск Шчучинског рејона био је мучењем усмрћен свештеник Иван Аљахнович заједно са мајком. Аркрајовци (Пољаци, борци Армије Крајове) су им одрезали уши, носеве, извадили очи, мајци су одрезали дојке, а ране су пекли ватром. Нови свештеник, отац Виталиј, постављен на ову парохију, био је зверски мучен до смрти трећег дана по доласку у Турејск“ (Н. И. Јермолович, С. В. Жумар, Необјављени рат, деловање римокатоличко-пољске илегале у Белорусији 1939–1953. године, Шабац, 2003, стр. 61).

ЦРНА ЛЕГИЈА КАО ИСУСОВА ВОЈСКА

У „недрима“ надбискупа и метрополите др Ивана Еванђелисте Шарића, свеца Римокатоличке цркве, зачела се Црна легија Јуре Францетића, основана у лето 1941. године у Сарајеву. Њени војници носили су црне униформе, а црна је била боја исусоваца, најзначајнијег реда римокатоличких свештеника. Истина у овој војсци било је нешто и муслимана који су прихватили усташку идеологију. Представљајући се као војска Исуса Криста, они су одиграли значајну улогу у покушају стварања Исусове, римокатоличке Независне Државе Хрватске, чинећи богоугодна дела затирући Србе и Јевреје. Већина данашњих Хрвата, римокатолика са поштовањем говори о јунаштвима војника Црне легије. Култ ове јединице посебно се негује у Врхбосанској (Сарајевској) надбискупији.

По злочинима, које је чинила над Србима, тешко је Црној легији наћи такмаца. Њени војници, осокољени благословима надбискупа др Ивана Еванђелиста Шарића, пре него што би их заклали, секли су српским трудницама стомаке и из њих вадили нерођену децу, а рођену српску децу, која су им доспевала у руке, углавном су убијали тако што су их једни бацали увис, а други дочекивали на бајонете. Тако је ова војна јединица Римокатоличке цркве чистила простор Независне Државе Хрватске од неверних српских шизматика, спаливши на хиљаде српских села и побивши десетине хиљада Срба. Римокатолици који данас живе на просторима Независне Државе Хрватске и данас славе њихова дела, славе их у песмама. Над гробовима војника Црне легије, погинулих у борбама са југословенским антифашистима, подигнути су споменици и злочинци, над чијим су се злочинима згражавали чак и Хитлерови нацисти, славе се као хероји. Истовремено су Хрвати римокатолици, уз подршку Римокатоличке цркве, порушили споменике српским жртвама, и југословенским антифашистима, подигнутим после Другог светског рата.

СТЕПИНАЦ И ДРУГА СРБИЈА

Има српских историчара и интелектуалаца (немали број)  чијим је књигама, које се баве Другим светским ратом и Павелићевом хрватском државом, задовољна  хрватска политичка и интелектуална јавност која одавно слави Алојзија Степинца као свеца. У Хрватској се већ деценијама затиру трагови Срба, чиме се пориче српско постојање, па и страдање у Независној Држави Хрватској. Драстично се умањује број страдалих у Јасеновцу који је, наводно, био радни логор у коме су највише страдали Хрвати. Од Јасеновца су Срби, како се деценијама говори у хрватској интелектуалној јавности, захваљујући измишљањима и клеветама, створили јасеновачки мит. Тако се тврди да је страдање Светог Вукашина Јасеновачког лаж коју је створила Српска православна црква. Ово, могло би се рећи опште мишљење поклоника и поштовалаца свеца Алојзија Степинца изнето је и у чланку Иве Рендића Миочевића „Осврт на канонизацију Светога Новомученика Вукашина Јасеновачког и блаженог Алојзија Степинца“, који смо прочитали на порталу „Хрватског тједника“ средином августа претпрошле године. Тај чланак, пропраћен мноштвом коментара и подршки, пренели су и преносе бројни хрватски портали.

Поред лажи о Јасеновцу и Вукашину из Јасеновца, Иво Рендић Миочевић тврди да је цела српска историја лаж. Лаж је и то да Српска православна црква није током Другог светског рата сарађивала са нацистима, крије се да је ћутала док су у то време пуњени затвореницима логори у Србији. Да би поткрепио ту тврдњу Иво Рендић Миочевић узима за сведока књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941–1944“ Оливере Милосављевић.

Свој рад Иво Рендић Миочевић завршава похвалом „часних слиједника“ друге Србије: „На крају ове тужне расправе ваља бар споменути часне слиједнике ’друге’ Србије који се од Светозара Марковића до сувремених аналитичара (Радомир Константиновић, Латинка Перовић, Бојан Алексов, Оливера Милосављевић, Небојша Попов, Бранка Прпа, Радмила Радић, Љубинка Трговчевић, Олга Зиројевић, свећеник Павле Рак и многи други) боре против заблуда у своме народу раскринкавајући српску хисторију као велику лаж (Соња Бисерко). Најбољи примјер је зборник ’Српска страна рата’ који је 1996. уредио Небојша Попов (друго издање 2002). У зборнику више аутора разоткрива националистичко озрачје у Србији осамдесетих година и српске гријехе, посебно интелектуалне елите и СПЦ-а у потицању рата на крају комунистичке Југославије.

’Друга’ Србија упозорава вође Срба у Хрватској да коначно признају властите гријехе. Међутим, тога признања нема него се у традиционалној манири србобранштине Срби увијек приказују невинима, а Хрвати су криви за све недаће које је заправо произвела великосрпска идеја у дугоме трајању.“

Аутор: Јово Бајић

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Зашто Степинац никада не може постати светац | Јадовно 1941.

Степинац на погрешној страни историје | Јадовно 1941.

Сrбољуб Живановић: Злочинац Алојзије Степинац и …