DA LI SU MLADI U ZABLUDI? – Nove generacije tvrde da su i Draža i Tito bili dobri momci

Ubrzo nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije pojavila su se dva pokreta otpora protiv okupatora. Prvi je bio četnički, na čelu sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem, a drugi komunistički (partizanski), na čelu sa Josipom Brozom Titom. (…)

Strategija Mihailovića ogledala se u tome da ne bi trebalo preduzimati velike oružane akcije protiv Nemaca. Trebalo je da se radi u najvećoj tajnosti, prikuplja oružje, čekaju pobede saveznika na frontovima i tek onda krene u veće akcije. Pokret se zalagao i za obnovu jugoslovenske monarhije…
Komunisti na čelu sa Josipom Brozom su se zalagali za izvođenje revolucije, stvaranje komunističke federalne republike po ugledu na SSSR, kao i za opštu oružanu borbu protiv okupatora bez obzira na posledice i ljudske žrtve. Zahvaljujući ovakvim stavovima, partizanski pokret otpora je bio mnogo energičniji, komunisti su bili bolje organizovani sa jakom centralnom komandom na čelu, što im je dodatno obezbedilo prednost…”
Ovo je deo o Drugom svetskom ratu u našoj zemlji iz jednog od udžbenika istorije za osmi razred osnovne škole. Pored ovoga, đaci uče o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, puču i aprilskom bombardovanju, kako su Hrvati cvećem dočekali Nemce kao oslobodioce i uspostavili genocidnu NDH, o Užičkoj republici, bitkama na Neretvi i Sutjesci, zasedanjima Avnoja, oslobođenju i Holokaustu. Uče i zbog čega je izbio Drugi rat, o pobedi antifašista, ljudskim i materijalnim gubicima…
Ovo gradivo savladava se sve sa časovima namenjenim ponavljanju, oko mesec dana u završnom razredu osmoletke i trećem i četvrtom srednje. Za đake je verovatno i to previše, a za profesore premalo. Ali, pravo pitanje je koliko mladi posle toga imaju pravu predstavu o najvećem ratu u istoriji čovečanstva, o njegovim posledicama, i posebno o ulozi naše zemlje u slomu fašizma. I imaju li jasne vrednosne stavove šta je dobro, a šta loše, i za koje ideje bi se i danas vredelo boriti. Ako ih imaju, kako bi se onda mogla “opravdati” povremena istupanja sa kukastim krstovima na fasadama, tetovažama ili majicama, ili “rimski pozdrav” dignutom rukom među novosadskim đacima i mladim fudbalerima!?
– Naša deca su u konfuziji ili zato što nemaju dovoljno saznanja ili, i kad ih imaju, zato što im nije sasvim jasno šta se u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije dešavalo – kaže sociolog politike Ljubiša Despotović.
On je kao predavač primetio da studenti razlikuju fašizam i antifašizam, ali ne i fašizam i nacizam. Smatra da problem leži u malom broju časova savremene istorije u srednjoj školi, ali i generalnoj nezainteresovanosti i podeljenosti političke elite.
– Umesto da budemo ponosni što smo imali dva antifašistička pokreta, to je stalno izvor nesloge i nerazumevanja. Deca su, kad je u pitanju odnos prema prošlosti i naciji, više pod uticajem kućnog vaspitanja nego što znanje baziraju na istorijskoj nauci, koja se nije izborila za pravi tretman. Zato nove generacije relativizuju naš doprinos savezničkoj pobedi i ogromne žrtve. Posle Rusa, srazmerno broju stanovnika, izgubili smo najviše ljudi.
Iz takvog neznanja proizilazi i paradoks da pojedinci, u želji da se radikalno iskažu a pozivajući se na srpstvo, veličaju upravo srpske neprijatelje, zaboravljajući da su arijevci Srbe tretirali kao nižu rasu.
Po rečima Ane Đorđević, profesora istorije u beogradskoj OŠ “Ćirilo i Metodije”, osmaci već dolaze u školu sa nekim predznanjem o Drugom svetskom ratu. Znaju osnovne pojmove i najpoznatije istorijske ličnosti (Hitlera, Tita, Dražu), uglavnom sa TV. Čuli su za Jasenovac i Aušvic, za stradanje Jevreja, za četnike i partizane. U jednom razredu bude po pet-šest učenika koji su gledali seriju “Ravna gora”. Neki su pogledali i poneki partizanski film, ali njih je malo. Na internetu, međutim, ne posećuju stranice koje imaju bilo kakve veze sa istorijom. Isključivo ih zanimaju društvene mreže.
– Generalno dosta dobro usvajaju znanja o fašizmu i antifašizmu, i shvataju da je fašizam loš i zbog čega. Šokiraju ih ogromne ljudske žrtve i istrebljenja Jevreja, Srba i Roma u logorima. Mada nema mnogo časova za ovo gradivo, dovoljno je da razviju osećaj za dobro i loše. Kao đaci, mi smo učili da su četnici bili kolaboracionisti. Posle devedesetih udžbenici su promenjeni i danas uče o dva antifašistička pokreta, koja su imala različitu ideologiju, zbog čega je i izbio građanski rat. Ali oni nisu ni za jednu, ni za drugu stranu.
Po mišljenju ove profesorke, polako su počele da dolaze generacije koje nisu “opterećene” prošlošću kao prethodne. Izuzetak su deca iz porodica izbeglih iz Hrvatske ili raseljenih sa Kosmeta.
Slična je situacija i u srednjoj školi. Gimnazijalci, ako su “prirodnjaci”, uče Drugi svetski rat u trećem, a ako su “društvenjaci” u četvrtom razredu.
– Savremenu epohu mnogo bolje poznaju nego neke druge – kaže Dragana Mišić, profesor istorije u Šestoj beogradskoj gimnaziji.
– Čak imaju i izgrađene vrednosne stavove, jer su na korak od punoletstva i političkog aktivizma. Neki su simpatizeri levog, drugi desnog centra, zavisno od porodičnog uticaja, ali i od toga da li je nastavnik istorije levičar ili desničar. Kako dolaze nove generacije, sve je manje polemika oko četnika i partizana. Čak mi se čini da su blagonakloniji prema Mihailovićevom pokretu. Većina, ipak, samo uči za ocenu.
Gimnazijalci su svesni zla koje je za sobom ostavio fašizam, ali koliko ih se to i intimno dotiče prilična je nepoznanica. Ono što najviše smeta prof. Mišić to je činjenica da ne može decu da odvede na stratišta, bar u Beogradu, i pokaže im gde su ljudi zbog ideja, nacije ili vere gubili glavu. Na Starom sajmištu još nema, dugo obećavanog, memorijalnog centra, a ni banjički logor nije propisno obeležen.
– Država mora adekvatnim obeležavanjem nacionalnih i drugih praznika da da značaj istorijskim događajima i datumima, jer samo tako oni mogu da ostanu zabeleženi u kolektivnom sećanju. Nema deteta koje ne zna ko je bio Sveti Sava, ali zato većina ne zna zbog čega na Dan državnosti ne idu u školu – kaže Mišić.
Pravo rešenje bile bi, po Despotoviću, proslave Dana pobede kao što je to organizovao Putin u Moskvi. Ali i igrano-dokumentarni programi u stilu Bi-Bi-Sija, smatra Aleksandar Marinković, savetnik za istoriju u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Po njegovom mišljenju, to je najbolji način da se unapredi istorijsko znanje, a da postoji interesovanje pokazuje velika popularnost Istorijskog kanala (Histori čenel) na kablovskoj mreži:
– Sa poslednjom reformom obrazovanja u gradivo su uvedeni sadržaji koji se odnose na to kako rat utiče na svakodnevni život, koje su njegove najstrašnije posledice, šta su iza sebe ostavila nova oružja, posebno atomska bomba, šta su bili logori smrti i genocid. Više se ne uče samo bitke, već i uloga pojedinca u ratu i doprinos naše zemlje pobedi nad fašizmom. Cilj učenja istorije je humanističko obrazovanje učenika i usvajanje takvih vrednosti kao što je antifašizam, a što se tiče manjka broja časova, možda bi rešenje bilo da se deo gradiva prebaci u niže razrede i oslobodi veći prostor za savremenu istoriju.
ODRŽAN SABOR NA RAVNOJ GORI
Tradicionalni Sabor na Ravnoj gori, kojim je obleženo 73 godine od početka borbe Jugoslovenske vojske i Ravnogorskog pokreta sa nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije, održan je juče na toj planini.
Sabor su 24. put organizovali Srpski pokret obnove, Republička asocijacija za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta i Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini 1941-1945. godine, čiji predstavnici su položili cveće na spomenik generalu Dragoljubu Mihailoviću.

MAREK HANEREK, IZ INSTITUTA ZA NACIONALNO SEĆANjE U VARŠAVI OSUDILI STOTINAK LjUDI
U Poljskoj su svi, uključujući i đake, svesni žrtava koje su zemlja i narod trpeli zbog fašizma, i izraženo je antifašističko osećanje. Dobro je obrazovanje o Drugom svetskom ratu i svi znaju za logore, kaže za Novosti Marek Hanerek, iz Instituta za nacionalno sećanje u Varšavi, koji je gost beogradske izložbe “U ime naroda”, u Istorijskom muzeju Srbije.
– Mi 9. maj obeležavamo kao Dan pobede nad fašizmom, ali i kao dan početka nove, sovjetske okupacije – kaže Hanerek.
Njegov institut ima četiri departmana, od kojih je jedan Komisija za istraživanje zločina u periodu 1939-1989.
– Ova komisija ima tužioce, koji istražuju ratne i zločine protiv čovečnosti Nemaca, Sovjeta, ali i poljskih komunista. Za 14 godina otvorili su 10.000 predmeta, a najmanje stotinak ljudi je osuđeno. Doduše, najveći broj nije završio u zatvoru, zbog svojih godina i bolesti – kaže Hanerek.
Što se tiče nemačkih zločinaca, oni su ili već osuđeni za vreme komunizma ili su mrtvi. Pred sudom su se uglavnom našli Poljaci, ali ne i Rusi, koje bi Institut rado video na optuženičkoj klupi, posebno zbog masovnih egzekucija u Katinskoj šumi, gde je ubijeno oko 20.000 ljudi.
– Znamo da su neki od počinilaca živi i tražili smo pomoć Moskve da budu procesuirani, ali nismo naišli na razumevanje. Voleli bismo da odgovaraju i svi počinioci zločina u Augusuf šumi, gde je, kako je nastupala Crvena armija da bi oslobodila put Staljinu ka Teheranu, čišćen teren. Oko 700 ljudi, od kojih su neki pripadali antifašističkoj, ali i antikomunističkoj podzemnoj “Kućnoj” armiji (Houm armi), kidnapovani i nestali, ali nestali su i ljudi koji su se zatekli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Institut vodi projekt identifikacije žrtava iz masovnih grobnica i ekshumacije, a posebno je zanimljivo što ima i Biro za lustraciju, od kog svi koji žele da budu na javnim funkcijama moraju da dobiju potvrdu da nisu sarađivali sa službom bezbednosti. Ako jesu i odgovorni su za stradanja ljudi, sud donosi odluku o zabrani vršenja javne funkcije.
Biro za arhiviranje dokumentacije specijalnih nemačkih, sovjetskih i poljskih službi čuva čak 90.000 kilometara istorijske građe!

NAJGORE ZNANjE MLADIH OD 28
Marinković podseća na poslednje istraživanje, od pre četiri godine, o tome koliko građani, a posebno mladi, poznaju istoriju, čiji je naručilac bio Beogradski centar za ljudska prava. Tada je najveće neznanje primećeno kod generacije između 18 i 28 godina, koja bi trebalo da ima najsvežija znanja iz škole. Čak 72 odsto priznalo je da ih ne interesuje istorija, a 81 odsto da je ne zna. Trećina ispitanika nije znala šta se desilo 27. marta 1941, manje od trećine znalo je tačan datum oslobođenja Beograda, 47 odsto i dalje percipira četnike kao saradnike okupatora, a 66 odsto tvrdi da su vršili teror nad civilnim stanovništvom. Procenat onih koji znaju za Dimitrija Ljotića jednocifren je, a 28 odsto građana smatra da su za pobedu najzaslužniji partizani.

Izvor: Intermagazin