Краљевина СХС настала је као плод најтежег и најкобнијег рата који је Србија водила у својој целокупној историји.
Од самог почетка рата српска влада и политичке елите узеле су за циљ уједињење свих Југословена у једну демократску државу под скиптром династије Карађорђевића. Био је то логичан циљ. Идеолошки и политички, српске елите одгајане су на западноевропским традицијама које су прописивале да једну нацију чини народ који говори истим језиком. Све до 1910. у Србији није објављен уџбеник који у националном погледу раздваја Србе и и Хрвате. Српско-бугарски сукоб око Македоније показао је генерацијама српских политичара како је јединство боље од „ситничавог“ спора око границе. Коначно, прагматични разлози мотивисали су српске политичаре да не отворе питање граница будеће српске државе у условима у којима су Словени чинили чак 50% аустроугарских војника који су 1914. и 1915. нападали Србију. Србији је требала подршка тих људи а не додатни мотив да против ње ратују.
У Србији 1914. није било опозиције југословенској држави, многи су је сматрали српском земљом, али није јој било значајнијег противљења. Рат је Србији донео тешку судбину а њеном народу страшне патње. У уједињење 1918. Србија је ушла без четвртине становништва и половине мушкараца, са тек сваким петим мобилисаним војником још увек у униформи… Наравно да је била значајно слабија него 1914., ипак после великих заплета уједињење је извршено онако како је желела српска влада.
Србија је, све и да је хтела, тешко могла избећи стварање Краљевине СХС 1918. године. Страх победничке Антанте од комунистичке револуције и реванша Немачке учинио је неминовиним стварање унитарних и великих националних држава око Немачке и њених потенцијалних савезница (таква је била Чехословачка, Пољска, Румунија, Краљевина СХС)…
Историјски Југославија се показла као грешка и коб српског народа. Ипак, њу је било тешко избећи. Гледано из данашње перспективе није проблем био у циљу, већ у непостојању алтернативе: да су српске елите спремале проширену Србију као алтернативу, или да су створиле српске бановине у Босни и Хрватској током уставних промена двадесетих и тридесетих година… Да су после 1990. доминантном циљу о одбрани суверенитета додали и борбу за, рецимо, српски кантон на Косову или српска културна права у Црној Гори… Да нису били јединствени у немоћи око Косова, заједничке државе са Црном Гором, безусловном приступању ЕУ, свакако би као држава имали већи успех.
—
Предсеник Напредног клуба др Чедомир Антић за београдски Блиц, 10.02.2016.