Да ли је издаја наша судбина?

Покушаћу да на основу нагомиланог вековног искуства одговорим на ово питање позиваjући се на кључне догађаjе и дилеме пред нашом државом, али и карактерологиjу самог српског народа.

Одмах треба рећи да издаjа ниjе само наша специфична особина. Писана историjа људске цивилизациjе пуна jе таквих примера почев од Јуде Искариотског и Исуса Назарећанина, Авеља и Каина, Брута и Цезара . . .

О издаjи су писали многи, а ради подсећања ћемо цитирати само неке:

– стари мудри Римљани су о томе рекли “Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt” што у преводу са латинског jезика значи “издаjници су мрски и онима коjима служе” (Албин Вилхар, “Латински цитати”).

– у Међународном лексикону цитата (International Thesaurus of Quotations”, Penguin Books, London) налазимо шта jе о издаjи записао велики шпански књижевник Мигуел Сервантес у свом “Дон Кихоту”. Он каже “да се издаjа награђуjе, али су издаjници презрени”.

– Вилиjем Шекспир у “Отелу” каже: “Он не мрзи Дездемону, него у Дездемони издаjицу”.

– Џон Харингтон о издаjи пише: “Издаjа никад не успева. Зашто? Ако успе, нико се не усуђуjе да jе назове издаjом”.

(Sir John Harington, “Of Treason”, Epigrams, 1615.)

– у Речнику српско-хрватског књижевног и народног jезика у издању САНУ под одредницом издаjа налазимо да “народ сматра за наjвећу издаjу кад неко изиђе из борбе жив, а свога старешину пусти да погине”.

– велики Његош у “Горском виjенцу” каже “великаши грдне кукавице, постадоше рода издаjице”.

– а веб саjту www.draganbabic.com, коjим се користио у свом другом идентитету Др Радован Караџић, може се прочитати и да “онаj коjи прода рода свога, нека две раке ископа”.

Староримски државник и филозоф Марко Тулиjе у своjим делима о издаjи пише: “Нациjа може да преживи будале, па и оне наjамбициозниjе. Али, издаjу изнутра, никако. Неприjатељ пред вратима мање jе страшан, jер jе познат и он носио своjу заставу отворено. Док се издаjник креће слободно међу онима унутар градских капиjа, његов лукави шапат шири се свим улицама и чуjе се чак и у кулоарима Сената. Такав издаjник нам се не поjављуjе као издаjник. Он прича гласом коjи jе жртвама близак и приjатан. Његово лице и начин одевања слични су њиховом и он оживљава ону поквареност коjа лежи дубоко у срцу сваког човека. Издаjник разара душу нациjе. Он ради скривено и незнано у ноћноj тмини, подриваjући темеље града. Он шири заразу у телу политике све док она његовоj болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издаjник jе куга”.

О издаjи у Срба

У српскоj епскоj поезиjи посвећеноj Косовском боjу говори се о томе како jе упркос клетви на вечери пред одсудну битку, Вук Бранковић сутрадан издао кнеза Лазара. Иако о томе нема поузданих података, то jе све до данас постао синоним наjвеће издаjе у српскоj историjи. Међутим, историjски документи су забележили jедан други стварни догађаj. Наиме, српски велможа Константин Деjановић, коjи jе владао простором између Ћустендила у данашњоj Бугарскоj, Струмице и Куманова у данашњоj Македониjи, не само да се ниjе придружио кнезу Лазару, већ jе богато на свом двору угостио турску воjску на челу са Муратом и његовим синовима Баjазитом и Јакубом.

Када се после слома Првог српског устанка Карађорђе Петровић из Русиjе вратио у Србиjу, коjом jе као турски вазал владао Милош Обреновић, он jе одмах отишао у Велику Плану свом куму Вуjици Вулићевићу, веруjући да jе ту наjсигурниjи. Уместо да му обезбеди састанак са Милошем, кум га по његовом налогу мучки убиjа на спавању у Радовањском лугу 13. jула исте године. Ово jе jош веће проклетсво, jер се кумство код Срба поштуjе и преноси са колена на колено и третира као наjближе сродство. Круна овог издаjства jе слање главе вожда Карађорђа у Истанбул као доказ вазалне оданости Порти. Због гриже савести jе касниjе ту подигнута црква Покаjница, али то ниjе избрисало ову издаjу и проклетство Обреновића.

Чин издаjе jе било и приступање тзв. Троjном пакту, коjи су у име владе потписали Цветковић и Мачек са Рибентропом и грофом Ћаном, односно Хитлером и Мусолиниjем у марту 1941. године. То jе резултирало великим демонстрациjама у Београду под слоганом “боље рат него пакт”. Србиjу су окупирали Немци, а њом су формално управљали домаћи квислинзи. Малолетни краљ Петар II Карађорђевић jе са дворском камарилом побегао преко Каира у Лондон и одатле уз помоћ Уjедињеног Краљевства изигравао власт.

Српски комунисти су се после Другог светског рата трудили да докажу да су наjверниjи следбеници идеjа марксизма, лењинизма и стаљинизма. Многи су то платили главом или дугогодишњом робиjом на Голом отоку, српскоj вариjанти Гулага. Само захваљуjући њиховоj ревности забрањен jе повратак Срба протераних са Косова и Метохиjе у своjе домове и на своjа имања, што jе допринело промени етничке структуре становништва на терену. Они се нису противили ни сељењу индустриjских капацитета из Србиjе у Словениjу и Хрватску уз образложење да jе то због очекиваног напада снага Варшавског уговора на нашу земљу после резолуциjе Информбироа. Ти капацитети су тамо траjно и остали, а Србиjа им jе служила као сировинска основа.

аНАТОмиjа издаjе после 2000. године

Чуjу се мишљења да jе издаjа у данашњоj Србиjи, у одсуству других, постала готово jедина национална стратегиjа. То се очитуjе у свим областима друштвеног живота. Испоставе Новог светског поретка у виду тзв. невладиних организациjа тврде да jе издаjа превазиђен поjам, да он више не постоjи, да издаjнике измишљаjу противници демократиjе. По њима jе сасвим нормално да се иде код неприjатеља док он сеjе бомбе и смрт, да се захтева jаче бомбардовање и да се то не карактерише као издаjа него као политика у интересу народа и у духу времена.

Све jе почело киднаповањем Слободана Милошевића и његовом испоруком Хашком трибуналу. Јуда jе издао Исуса Христа за 30 сребрњака, а Н.Н. извршилац из ДОС-а jе за своj труд примио 5 милиона америчких долара. Додуше, Јуду jе ипак гризла савест, па jе после Исусове смрти вратио награду и обесио се. Наш, за разлику од њега, нема тих брига. Он већ децениjу ужива у плодовима свога „рада“.

Ратни авиони НАТО пакта су се после 78 дана бомбардовања Србиjе и пошто су на њу истоварили демократиjу повукли у своjе базе, али су на терну оставили своjу ДОС пешадиjу са 18 бригада и безброj чета у облику НВО. Одмах jе кренуо „победнички“ пир. Наjпре су повучене тужбе против шефова држава чланица НАТО, коjе су нас бомбардовале уз образложење да су то наши приjатељи и да jе Косово демократско питање и да ће оно уз њихову помоћ бити решено.

Прва се на удару нашла Воjска. Ту се jавно и отворено испуњава начело НАТО стратегиjе да “политички пораз jедне нациjе ниjе коначан када неприjатељски воjници окупираjу њену териториjу, већ када неприjатељски функционери окупираjу институциjе друштва и над њима остваре контролу”. У “помоћ” држави притичу Сорошев Фонд за отворено душтво, касниjе преименован у Фонд за политичку изузетност, Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за хуманитарно право, Центар за културну деконтаминациjу, Југословенски комитет за људска права, Европски покрет за Србиjу, Жене у црном и безброj сличних антисрпски профилисаних организациjа.

Разбиjање српске воjске са тезом да jе земља сиромашна да издржава тако велики воjни систем и да jоj не прете спољни безбедносни изазови почиње преузимањем тзв. НАТО стандарда развиjених за новокомпоноване земље из састава бившег СССР-а и Источне Европе. Правим српским патриотима, браниоцима Србиjе, jе понуђена опциjа “прилагоди се или иди” намењена губитницима, уместо да им се да статус ратних ветерана коjи су се борили за очување и спас српства на просторима бивше Југославиjе и Косова и Метохиjе. Тако jе официр коjи jе оборио невидљиви амерички авион Stelt завршио као пекар, уместо да му се додели наjвеће воjно признање! У акциjи „Призма“ спроведеноj 2005. године из воjске jе отпуштено 9300 старешина, коjи као бескућници тумараjу по подрумима широм земље Србиjе. Над многима висе потернице хрватске неоусташке државе за наводне злочине у тзв. лиjепоj њиховоj.

У међувремену jе Србиjа приступила Партнерству за мир (читаj партнерству за рат). Без одлуке парламента потписан jе уговор о слободном пролазу НАТО снага преко териториjе Србиjе, а касниjе се потписуjе и споразум о размени обавештаjних података између Србиjе и НАТО.

Како другачиjе него издаjом назвати одустаjање од тужбе наше државе против 19 земаља НАТО за надокнаду стварне штете од преко 100 милиjарди долара проузроковане уништењем привредних и инфраструктурних обjеката широм земље, коjу су “експерти” коjи се криjу иза шифре “Г–17” после 5. октобра 2000. године умањили на 35 милиjарди долара.

И повлачење противтужбе према Босни и Херцеговини можда би се могло окарактерисати као издаjа имаjући у виду пресуду коjу jе по њеноj тужби према С.Р. Југославиjи, односно Србиjи као држави сукцесору, донео Међународни суд правде у Хагу?

Како се другачиjе може назвати одлука да се из српских затвора пусте сви шиптарски терористи а за узврат не добиjе ниjедан Србин, жив или мртав, из њихових логора? Шта тек рећи о извињењима званичноj Хрватскоj, коjа они нису ни тражили, усваjање резолуциjе о геноциду и клањање муслиманским жртвама у Сребреници, а да се то исто не учини и српским у Кравици и другим сличним “дипломатским” гафовима просрпског председника Републике?

После оштрих реакциjа неких патриотских странака и организациjа, а посебно Руске Федерациjе, владаjућа гарнитура одлучуjе да издаjу легализуjе усваjањем Закона о сарадњи са Хашким трибуналом. Од тада почиње отворена хаjка на Србе са jавних и таjних потерница. Више се не зна ни ко, ни где, ни како хапси те људе. У дневном листу “Политика” обjављен jе 14. априла 2008. године чланак у коме се наводи да jе у процесима пред Трибуналом у Хагу и код специjалних судова за ратне злочине у Србиjи, Хрватскоj и Босни и Херцеговини укупно донето пресуда за 699 Срба, 26 Хрвата, 8 тзв. Бошњака, 3 Албанаца, тj. шиптара и jедног Македонца. Познато jе да се пред судовима у Хрватскоj воде поступци по таjним потерницама против jош око 1.500 Срба из Републике Српске Краjине.

Интересантно jе да jе и Тужилаштво за ратне злочине у Београду од свог оснивања 2005. године процесуирало укупно 150 лица, од чега 112 Срба, 37 Албанаца и jедног Хрвата.

Овде jе, истине ради, потребно направити паралелу са Нирнбершким процесом против вођа нацистичке Немачке после Другог светског рата. Тамо jе 12 челних људи политичког и воjног врха осуђено на смрт, њих 4 на укупно 65 година затвора, а 3 на доживотну робиjу, док су троjица ослобођена оптужби. Једном ниjе ни суђено због лошег здравственог стања, а jедан jе извршио самоубиство. Нико од процесуираних ниjе осуђен за злочин геноцида, упркос чињеници да jе извршен до тада невиђени погром над Јевреjима, Ромима и Словенима.

У Хашком трибуналу jе већ донето неколико пресуда Србима у коjима су они осуђени за злочин геноцида и етничко чишћење. За то време наши “евроатлантисти” упорно понављаjу да jе улазак Србиjе у Европску Униjу и НАТО jедина алтернатива. Уместо да поништи договоре, коjе jе постигао чиновник Министарства иностраних послова Борко Стефановић са представницом сецесиониста са Косова и њиховим спонзорима из Европске униjе као неуставне, наша Влада и Председник подижу „преговоре“ на наjвиши политичли ниво.

Др Радмила Милентиjевић, професор на америчком универзитету, jедно време члан српске владе, запитала се у jедном интервjуу: “Шта jе Србиjа добила када jе пред Вашингтоном почела да пузи? Презир. Запад ништа мање Србиjу не мрзи, само jе сада jош више презире!” То ме подсетило на изjаву jедног од твораца Новог светског поретка Хенриjа Кисинџера: “Бити неприjатељ Сjедињених Америчких Држава jе опасно, али бити њихов приjатељ jе кобно”.

Посебно поглавље у новокомпонованоj историjи представља релативизовање отпора и борбе против нацистичке окупациjе у време Другог светског рата. Законом донетим у Скупштини легализовано jе квислинштво представљањем четника наjвећим борцима против немачких и италиjанских окупатора, без обзира на чињеницу да су се они пред краj рата повлачили са немачком воjском са грчког фронта под командом генерала фон Лера заjедно са усташама, недићевцима, љотићевцима и фолксдоjчерима ка Аустриjи. Готово сви народни хероjи су “изгубили” називе улица у српским градовима, бисте су им
порушене или претопљене као старо гвожђе, а исту судбину су доживеле и улице руских генерала, коjи су учествовали у ослобађању Београда 1944. године. Са таквим теретом, обjашњаваjу нам, не можемо ући у евро-атлантске интеграциjе. Али смо зато у Новом Саду добили улицу Џона Ленона, оснивача рок групе Битлс, а у Житишту подигли споменик боксеру Рокиjу, имагинарном филмском лику, кога у наставцима тумачи Силвестер Сталоне. Једва чекам да се испред новог телевизиjског торња на Авали постави табла захвалности Хавиjеру Солани, оном истом коjи jе наредио да се он 1999. године сруши под теретом НАТО бомби.

Култура jе такође реформисана према НАТО стандардима. Пробаjте да од Министарства културе добиjете средства за финансирање филма, телевизиjске сериjе или издавање књиге на колико-толико обjективне националне теме, поготово о догађаjима из наjновиjе историjе: разбиjања Југославиjе и одбране од НАТО агресиjе. То би у добром делу распршило унапред прихваћену слику и “истину“ створену у студиjима глобалних телевизиjа попут CNN, BBC и Euro News. Али, ако се ради о Србима као лошим момцима, псима рата и криминалцима, довољно jе да покуцате на врата било коjе амбасаде земаља чланица НАТО у Београду и мреже њихових испостава у виду организациjа тзв. цивилног сектора. Они ће за вас излобирати чак и неку престижну домаћу или инострану награду на филмским или телевизиjским фестивалима. Али зато наш Јавни сервис (некадашња ТВ Бастиља) упорно одбиjа да jавности прикаже филм „Тежина ланаца“ Бориса Малагурског.

Tако смо, путуjући кроз историjу и литературу, од негдашњег третирања издаjника као наjвећег зла за народ и државу стигли до наjбоље плаћеног занимања у проевропскоj Србиjи: заштићени сведок, или сведок сарадник. На цени су кооперативни Срби, спремни да националну припадност замене за белу Шенген листу, а веру за вечеру. Опрости им Боже, и ако знаjу шта раде!

Издаjа jе увек била поjединачни акт, али jе изгледа у данашњоj Србиjи подигнута на ниво државне политике. Куда смо се запутили и где ћемо стићи тако идући, само Бог зна, али се боjим да смо и њега издали, или нас jе он сам оставио.

Има ли излаза?

После свега се поставља питање има ли излаза? Пред истом дилемом се пред избиjање Првог светског рата после ултиматума Србиjи од стране Аустро-угарске монархиjе нашао Никола Пашић. Наиме, чланови његовог кабинета су га запитали: “Господине председниче, имамо ли излаза?”, на шта им jе мудри Баjа одговорио: “Има, али ми нећемо да излазимо”, обjашњаваjући им да се проблем не решава тако што се остави у соби и изађе на врата, већ се са њим бори и побеђуjе. На своj начин их jе храбрио говорећи им „Не боjте се, добро бити неће“ и „Спаса нам нема, пропасти не можемо“.

У савременом свету у време успостављања глобалног система Новог светског поретка развиjене су три могуће стратегиjе отпора:

– стратегиjа супротстављања,

– стратегиjа балансирања и одвраћања и

– стратегиjа прилагођавања и попуштања.

Прва стратегиjа jе резервисана за земље коjе располажу jаким воjним ресурсима, укључуjући нуклеарне потенциjале, попут Ирана, Северне Кореjе и Белорусиjе. У последње време се ствара снажно упориште антиглобализма у Јужноj Америци на челу са Венецуелом, коjа се захваљуjући свом богатству у нафти и гасу развила у економског лидера континента заjедно са Бразилом и Чилеом. Без њихове помоћи народ Кубе сигурно не би издржао готово полувековне санкциjе САД-а.

Друга стратегиjа jе привилегиjа две наjмоћниjе земље изван глобалистiчког круга: Руске Федерациjе и Народне републике Кине. Данас jе већ успостављен формални савез држава под називом Брикс, скраћеница почетних слова њихових имена: Бразил, Русиjа, Индиjа, Кина и Јужна Африка. У њима jе сконцентрисана огромна привредна и воjна снага, а чине скоро две трећине укупног светског становништва.

Трећоj стратегиjи прибегаваjу економски и воjно слабе земље. Стратегиjом добровољног попуштања користиле су се многе државе настале распадом бившег СССР-а и Југославиjе. Оне су пале под утицаj САД и Европске униjе, jер су им ове помагале финансиjски тражећи од њих политичке уступке на принципима штапа и шаргарепе. Наметнута стратегиjа попуштања и прилагођавања се користи у многим земљама Африке, Азиjе и Јужне Америке. Реч jе о економски сиромашним земљама са важним геостратешким положаjем и минералним богатством. Наша земља jе случаj комбинациjе све три вариjанте ове стратегиjе.

Академик Матиjа Бећковић у своjоj књизи „Косово наjскупља српска реч“ у издању „Гласа цркве“, Ваљево, 1989. године, између осталог, каже: „Кад бисмо то Косово изгубили, само бисмо доказали да смо потомци оних коjи су тамо издали jош 1389. године. И jош горе, изгубити на косову ниjе исто што и изгубити Косово“.

Лазарева клетва на Газиместану пред полазак у боj на Косову би требало да одзвања у свести оних наших политичара коjи данас одлучуjу о будућности Косова и Метохиjе, jер се на њему наjjасниjе види „ко jе вера, а ко jе невера“.

Академик Љубомир Тадић jе 1986. године обjавио књигу са упитним насловом „Да ли jе национализам наша судбина?“. Шта ви мислите, да ли jе издаjа наша национална судбина?

Извор: НСПМ