Да ли би Срби могли у Приштини да причају о злочинима? Нећемо сазнати…

Фестивали у организацији затвореног круга људи који се мире, иако се никада нису ни свађали, промашена су ствар. Далеко од било каквог значаја и утицаја на друштво.

За „Мирдиту“ јуче није био баш добар дан. Почетак фестивала који се у Београду одржава четврту годину заредом, са декларативном амбицијом да „представи косовску културу“, пропраћен је инцидентом у Дому омладине. Њиме је накратко прекинуто извођење перформанса „Револт против насиља“.

Прекинули су га чланови Српског сабора Заветници, уз образложење да фестивал, а пре свега долазак бивше косовске председнице Атифете Јахјаге на представљање књиге о женама које су преживеле мучење током рата на Косову и Метохији, представља великоалбанску пропаганду усред Београда. У међувремену, Јахјага је долазак отказала.

Фестивал су организовале невладине организације Иницијатива младих за људска права и Грађанска иницијатива из Београда и Интегра из Приштине, у партнерству са тамошњим Фондом за отворено друштво. По писању медија, подржали су их Фонд браће Рокфелер, Фондација Чарлс Стјуарт Мот, Амбасада Швајцарске у Приштини, косовско Министарства културе и београдски Дом омладине.

Драган Поповић из Центра за практичну политику, који је од првих дана покретања фестивала 2014. године био укључен у његову организацију, за Спутњик каже да је тај инцидент — ако би се тако уопште и могао назвати — први откако се фестивал одржава у Београду.

„Није било никаквог насиља, ни вербалног, ни физичког. Али са друге стране јесте показатељ да се ситуација радикализује, јер до сада није било ни тога“, оценио је он.

То да је ситуација сада „мало заоштрена“, Поповић не сматра необичним јер мисли да је и политичка ситуација „врло, врло заоштрена“.

„Имали смо недавно и случај Рамуша Харадинаја и његово пуштање из притвора у Француској, имамо и запаљиве изјаве са обе стране, практично у континуитету, имамо медије који у Србији и на Косову не престају да шире мржњу, тако да ништа није неочекивано. Али упркос томе, добро је да то ипак не спречава дијалог, па макар био и овакав, где имате драстично супротстављена мишљења“, рекао је Поповић.

За разлику од Приштине која већ четврту годину има прилику да се овим фестивалом представи у Београду, Београд такву организовану прилику до сада није добио у Приштини.

На питање да ли постоји неки тако институционализован фестивал као што је „Мирдита“, а да се дешава у Приштини са овдашњим, српским уметницима, Поповић каже да, колико је њему познато, не постоји. Напоменуо је, додуше, да су у оквиру активности „Мирдите“ прошле године одржани Дани Бекима Фехмиуа у Приштини и Призрену. Емитовани су филмови у којима је глумио и представљена је његова књига мемоара преведена на албански језик.

На питање да ли би овдашњим невладиним организацијама које организују „Мирдиту“ у Београду, идеја за размишљање могла да буде да сличан фестивал са овдашњим виђењем културне и друштвене стварности организују у Приштини, Поповић је кратко одговорио: „Да, да, наравно.“

За директора приштинског Народног позоришта, измешетеног у Грачаницу, Ненада Тодоровића, сама идеја о повезивању српских и албанских уметника је сасвим у реду, али не овако како то сада изгледа, сведено на приштински фестивал у Београду.

До сада се дешавало да „Мирдита, добар дан“, представља само албанске ауторе са Косова, а да није заступљено српско позориште.

Са друге стране, као одговор у Приштини, у оквиру организације „Мирдите“, била је само ретроспектива филмова Бекима Фехмиуа који је пореклом Албанац из Призрена. Нејасно је шта се хоће тиме уколико се не направи један  врло прецизан и врло лепо, поштено организован концепт узајамног упознавања“, каже Тодоровић за Спутњик.

Овако како је сада, не би то, каже, назвао преваром, али сигурно да постоји једна политичка компонента континуираног концепта који се, како наводи, своди на то да Срби клекну и затраже неку врсту опроста како би могло да дође до помирења.

„А што се нас тиче, ми већ живимо у апартхејду 20 година на Косову. Мислим да је време да албански интелектуалци и уметници падну на колена пред нас који живимо у енклавама, да траже опроштај за тај апартхејд“, истиче Тодоровић за Спутњик.

За „поштено организован концепт узајамног упознавања“ потребно је, очигледно, више од обичне организације. Пре свега спремност на истинско суочавање са проблемима, а не само са западним донацијама.

Инцидент на отварању „Мирдите“ у Београду десио се истог дана када је на почетку предизборне кампање на Космету полиција у Грачаници спречила активисте „Српске листе“ да залепе плакате и поставе билборде које је на време платила и резервисала. Како би им тек било дозвољено нешто крупније. На пример, да усред Приштине Срби проговоре о злочинима.

Зато и не чуди што и даље нема београдске културне сцене у Приштини која би пред публику донела макар запитаност над културном и свеукупном друштвеном збиљом.

Без спремности на истинско суочавање са проблемима догађаји у организацији затвореног НВО круга људи, који се мире, иако се никада нису ни свађали, заправо су далеко од било каквог значаја и утицаја на друштво.

Аутор: Мира Канкараш Тркља

Извор: СПУТЊИК