Чувај се испружене руке Иве Јосиповића

Ми немамо чега да се стидимо.Таква jе природа наших злочина. Прогнаници имаjу териториjалне претензиjе. Желе да се врате на своjа огњишта. Срби нису пружали отпор када су у колонама напуштали Хрватску. То значи да су добровољно отишли у изгнанство.

Александар Баљак

Изjава председника Хрватске Иве Јосиповића на свечаности поводом 17-годишњице Олуjе како треба пружити руку српском народу и поменути и његове жртве изазвала jе различите коментаре и оцене. Ово његово слављеничко обраћање се тумачи и промовише као потпуно нова политика према Србима у Хрватскоj, али у нашоj jавности преовладава мишљење да се ради о настављању старе и добро познате хрватске националне политике коjа се сада спроводи софистицираниjим и углађениjим методама. Очигледно jе да Хрватска неће одустати од своjих основних полазишта: да jе била изложена великосрпскоj агресиjи, да jе водила одбрамбени –домовински рат, а да су почињени злочини над Србима и њихов изгон само део колетаралне штете савршено изведене воjно-редарствене акциjе у одбрани хрватске неовисности.

Али Иво Јосиповић jе отишао корак даље у хипокризиjи коjа се користи у приступу великоj трагедиjи коjоj су били изложени Срби у Хрватскоj и њиховом бруталном етничком чишћењу. На тоj свечаности он jе изjавио: “С jедне стране то ће значити да jе целокупно хрватско становништво, па и српска мањина, прихватила Олуjу као победу Хрватске, као победу демократиjе и коначно прихватила Хрватску као своjу домовину. То наравно укључуjе и нашу обавезу да разумемо да су и наши суграђани српске националности, многи без своjе кривице, били жртве рата. Треба и њихову жртву ценити и поштовати“.

Оваj део изjаве Иве Јосиповића коjи се односио на српске жртве дочекан jе на овом обележавању обљетнице домовинске захвалности звиждуцима и негодовањима, али она jасно показуjе каква jе садашња хрватска позициjа у суочавању са прошлошћу. Из ове изjаве се jасно може препознати шта jе суштина те потпуно нове политике према Србима у Хрватскоj од коjих се сада очекуjе да прихвате Олуjу као победу демократиjе jер jедино тако могу коначно прихватити Хрватску као своjу домовину. Од Срба се и овом приликом очекуjе да покажу и докажу своj политички и национални мазохизам и да своjе протеривање и велико страдање прихвате као део победе у ослободилачком рату за одбрану од великосрпске агресиjе. Очигледно jе да за Иву Јосиповића у Хрватскоj постоjи само jедан политички народ – хрватски, а Срби тек мораjу да докажу да су достоjни да буду део хрватске државности тако што ће своjе стадање и изгон положити на олтар хрватске домовине. Али Срби су вековима живели на териториjама коjе сада чине хрватску државу и то не као незвани гости, да би сада морали тек заслужити велику милост да буду признати као равноправни грађани Хрватске.

Алекса Ивић, знаменити српски историчар, обjавио jе у часопису Дело 1907. године своjу студиjу „Сеоба Срба у Хрватску и Славониjу“ у коjоj се на веома фундиран и научно утемељен начин показуjе како су Срби краjем шестснаестог века насељавали празне просторе будуће Воjне краjине.

Позивање Иве Јосиповића на поштовање и српских жртава jе празна и пригодна реторика jер jе општепозната чињеница да jе занемарљиви броj злочина почињених над Србима процесуиран у Хрватскоj. Да ли jе део потпуно нове политике Иве Јосиповића и чињеница да нико од изасланика државног врха Хрватске, водећих политичара, саборских заступника и страначких првака ниjе био ове године на народном збору у Србу поводом обележавања годишњице устанка против Независне Државе Хрватске и усташког терора. Како тумачити да се на концерту у Чавоглавама на коjем се такође обележава годишњица победничке Олуjе окупило 70000 људи, а домаћин славља jе био М. Перковић Томсон коjи jе окупљене поздравио речима „За дом спремни“, честитаjући им државни празник. Коjе jе онда право лице Хрватске.

Веома jе индикативно да на комеморациjи жртвама коjе су су погинуле у Олуjи на подручjу пограничне општине Двор такође ниjе био нико од представника те потпуно нове политике. Председник Српског народног већа Саша Марковић jе на тоj комеморациjи дао наjбољи одговор на пружену руку хрватског председника. “Они коjи хоће оне као што jе Вељко Ђакула, нису наши представници већ су ту да увеличаjу спектакл, ушићаре нешто, а не због Срба и због помирења. Оно што боли jесте то што се слави а не жали – осим декларативно – егзодус више од 200.000 Срба од коjих већини ниjе омогућено да се врате, што нас сматраjу агресорима, а не равноправним грађанима и жртвама рата и што 17 година након Олуjе нема ниjедног одговорног за злочине коjи су тада почињени. Не може се прихватити став да Срби прихватањем Олуjе прихватаjу демократиjу и Хрватску као своjу домовину jер Срби у Хрватскоj живе вековима, делуjу у Сабору и на другим изабраним функциjама и плаћаjу порез као и сви други грађани“.

И ово обележавање Олуjе, коjа jе у ствари удружени злочиначки подухват коjи jе довео до наjмасовниjег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата и тзв. нова политика председника Хрватске, не може засенити ноторну истину да ниjедно отворено питање положаjа и права српског народа ниjе решено на задовољаваjући и ефикасан начин: повратак прогнаника, регулисање питања имовине и пензиjа, поштовање људских права и националног идентитета српског народа, све су то проблеми коjи и даље траjно оптерећуjу односе Србиjе и Хрватске. А гестови тзв. добре воље Иве Јосиповића коjи очекуjе од Срба да покаjнички прихвате своjе етничко чишћење и прогон као део победе хрватске демократиjе могу да служе само као показне вежбе регионалног дружељубља, како то означава Весна Пешић.

Али ради се о провидноj политикантскоj конjуктури и манипулациjи за потребе окончања хрватског пута у Европу коjа толико инсистира на развиjању добросуседских односа, а у коjима ће Срби увек бити означени као агресори и реметилачки фактор коjи jе изазвао и даље изазива сукобе на тлу бивше Југославиjе. Европска униjа прима у своjе окриље земљу у коjоj jе извршено брутално и темељно етничко чишћење српског народа, а при томе са на тлу Србиjе подржава jеднострано отцепљење Косова и Метохиjе уз коришћење главног аргумента да Срби не могу управљати више овим делом своjе териториjе jер jе извршено етничко чишћење албанског становништва.

Савремена Хрватска се такође веома здушно позива на своj изузетан допринос у антифашистичкоj борби а при томе и не помишља да Србима врати статус конститутивног и равноправног народа што jе била jедна од наjзначаjниjих тековина те борбе усвоjена од стране Земаљског антифашистичког већа Хрватске као историjско признање за наjвећи допринос борби српског народа против фашизма и жртве коjе jе поднео када jе био изложен усташком геноциду.

И премиjер Хрватске Зоран Милановић jе дао своjеврсни допринос овоj новоj политици према Србима у Хрватскоj jер jе истом пригодом изjавио да “након Олуjе Хрватска jе понекад била испод нивоа свог задатка“. За њега су етничко чишћење и злочини почињени у време, како се то стално понавља, беспрекорно изведене воjно-редарствене акциjе само понекад били испод нивоа тог злочиначког подухвата коjи jе означио победу демократиjе у Хрватскоj.

Ове изjаве наjзначаjниjих државних дужносника Хрватске само се складно уклапаjу у Туђманове изjаве пред почетак етничког чишћења Срба из Хрватске коjе су забележене у Брионским транскриптима. Ми ћемо позивати Србе да се не селе али ћемо све учинити да их више не буде на тлу Хрватске. Нажалост и овогодишња прослава тзв. Олуjе jе показала да jе ово jош увек преовлађуjући начин мишљења у интерпретациjи и оправдавању бруталног етничког чишћење Срба у „домовинском“ рату у коме jе Хрватска понекад била испод нивоа свог задатака, али jе остварила своj основни национални и државни циљ – свела jе Србе на испод пет посто становништва.

Извор: НСПМ