Ćurka je jedno mirno stvorenje i retko se oglašava, šeta dvorištem, kljuca, traži hranu, gnezdi se po uglovima i, rekoh, uglavnom ćuti. Ali…dovoljno je da počnete zviždukati i ćurke se uznemire, fijuču, galame iz sve snage. Ne znam zbog čega. Ako ponovite zvižduk to kod njih proizvodi efekat alarma i pretvara se u histeriju. Jedva se smire.

Onaj ko je odrastao na selu (a taj sam) zna o čemu govorim. Sličan efekat kod jedne grupacije srpskog društva, kod drugosrbijanaca, „građanijanaca“ neokomunista, kroatofila, proizvodi spominjanje Dobrice Ćosića. Čim to ime izgovorite ovi skaču sa mesta, urlaju, poplave pa pocrvene, vratovi im se napnu, kolače oči ko barske žabe. Njima je Ćosić kriv za sve; za ratove, sankcije, bombardovanje, neisplaćene honorare, od stranaca neprihvaćene projekte, starost, opadanje kose, seksualnu klonulost…za sve im je kriv Ćosić. Pitate ih zbog čega su tako debeli, oni odgovaraju; Ćosić je kriv za rat.

Evo pre neki dan u Novom Sadu izvesni Aleksandar Popov, direktor nekakve organizacije, zove se „Centar za regionalizam“, optužio je Dobricu Ćosića da je kriv za rat u Titovoj državi, sledstveno tome da je on, Dobrica, razbio Jugoslaviju, proizveo rušenja i ubijanja, te stoga, razume se, mora na sud. Popov je to kazao na promociji knjige nekog Mujkića, iz Sarajeva, koji je imao potrebu da eto napiše i knjigu o Dobrici Ćosiću. Ostavljam vam na maštu da pretpostavite sadržaj.

Osnovni problem sa kojim se suočava čovek ograničenog razmišljanja- a ograničeno je svako razmišljanje uglavljeno u ideološki kalup-što veoma vrzo, u svakoj raspravi, izlaganju, ostane bez istine, pa mu se argumentacija, odbrana teze, svede na banalnosti, kvazilogiku, rečju… na iznošenje budalaština.

To, razume se, nije moglo da mimoiđe ni rečenog Popova; u nemogućnosti da potkrepi tezu o Dobrici Ćosiću kao izazivaču rata, optužio je istog da, pazi sada, vređa Srbe. Popov kaže: „Šta na primer znači njegova (Ćosićeva-op.a) misao da Srbi sve što dobiju u ratu izgube u miru. Da li to znači da su Srbi hrabri ali glupi? Pogledajte koliko je to uvredljivo za same Srbe“.

Pošto ne verujem da je Popov glup čovek, a verujem da istoriju poznaje bar na nivou solidnog srednjoškolca, citiranom rečenicom smo dobili krunski dokaz one gore minijaturne teorije o ponašanju ljudi bez argumenata. Da, Ćosić je rekao, i to davno, da je glavni problem Srba u 20-om veku što u miru gube dobijene ratove. Tačniju dijagnozu onoga što se Srbima događa od 1918. godine do danas niko izneo nije. Savršena definicija. Evo dokaza.

Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla kao pobednik. Srbi su bili narod kojeg je Evropa slavila. Vodeći državnici, intelektualci, pisci, vazdizali su Srbe kao mitski narod, heroje velikog rata koji su vaskrsli sa dna ponora i- bez obzira na strašne gubitke- oporavljeni, učinili presudan proboj na Solunskom frontu, napredujući 60 kilometara isped ostalih savezničkih armija. Za razliku od ostalih južnoslovenskih naroda jedino su Srbi u tom ratu bili na pravednoj, pobedničkoj strani.

I šta se onda događa? Upravo ovo o čemu govori Dobrica. Umesto da prošire Srbiju, naprave ogromnu srpski državu, sa zapadnom granicom na liniji Split-mađarska granica (iznad Osjeka) preko centra Bosne, kao što su im velike sile nudile, Srbi prihvataju molbu Slovenaca i Hrvata da sa njima prave državu južnih Slavena-Kraljevinu SHS- žrtvujući i spomenutu mogućnost i Srbiju kao državu. Nezapamćen slučaj u novijoj istoriji Evrope.

U Drugom svetskom ratu, na nivou naroda (nećemo valjda da računamo pojedinačne ili grupne slučajeve) jedini pravi antifašisti među narodima Balkana bili su Srbi. Najmasovniji partizanski, antifašistički pokret, bio je u Hrvatskoj ali su taj pokret sačinjavali Srbi (Banija, Kordun, Slavonija, Lika, Dalmacija) u procentu od preko 95 odsto. Tako je bilo sve do kapitulacije Italije kad Vrhovni štab NOB-a, sa Titom na čelu, shvativši šta to može da znači nakon oslobođenja, prevodi cele brigade hrvatskih domobrana i ustaša u partizanske redove. To nije tajna, to svi znaju, čak i Povijesni arhiv dašanje Hrvatske raspolaže tim podacima.

I onda dolazi mir i u njemu veliki srpski poraz. Umesto da budu nagrađeni za doprinos slomu fašizma, Srbi su kažnjeni; jedino republici Srbiji, u toj novoj Jugoslaviji, kače dva tega u formi autonomnih pokrajina (Kosovo i Metohija) a oni narodi koji su rat proveli na strani Hitlera, bivaju nagrađeni Ustavom iz 1974. godine, koji je pokidao šavove tadašnje države i pripremio rat. Ovaj za koji Popov optužuje Dobricu Ćosića.

U celoj ovoj priči ne sme se zaboraviti povod; knjiga „Bosanki rat Dobrice Ćosića“ autora Muhameda Mujkića, Muslimana, Bošnjaka, kako mu drago, fokusiranog na tezu da je srpski akademik i najpoznatiji živi pisac ovog dela Evrope, kriv za ubijanja po Bosni. Mujkić, nema sumnje, zna a ovo spominjem zbog mlađih ljudi koji ne znaju, da je upravo Dobrica Ćosić onih jezivih, vunenih godina, kada je to bilo veoma opasno, jedini, javno, branio Aliju Izetbegovića, autora knjige „Islamska deklaracija“, optuženog za širenje ideje islamske države zasnovane na šerijetskom pravu.

Zna Mujkić, kao i Popov, da je rat u Bosni počeo onda kad je Alija Izetbegović povukao potpis sa „Kutiljerovog plana“, na koji su pristali Srbi Muslimani i Hrvati Bosne i Hercegovine, koji je Bosnu uređivao kao unitarnu državu (bez Republike Srpske) i koji je otklanjao mogućnost rata. Izetbegović je to uradio, i ovo je poznato, na nagovor tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu, Vorena Zimermana.

Zna Mujkić, kao i Popov, da se u Bosni zakuvalo i zamirisalo na rat kad su Muslimani i Hrvati, dva od tri tamošnja konstitutivna naroda, napravili savez, odbacujući svako mišljenje i stav srpske strane.

Nikakve veze sa uzrocima rata u Bosni nema Dobrica Ćosić. Pa zašto ga onda napadaju razni Popovi i Mujkići? A šta drugo da rade u svojoj bezznačajnosti? Tako opstaju u javnosti. Po čemu drugom bi znali za njih? Da se okome na tamo, šta ja znam, Stevana Mitrovića, koga bi to interesovalo, ko bi to zabeležio. Ovako, napadneš Ćosića i eto te u medijima.

Mogu li da naude Ćosiću? Mogu, taman onoliko koliko i ćurke spremne da napadnu hrast u čijoj hladovini leže.

Piše: Ratko Dmitrović