Crna Gora i Unesko, čast i bruka…

Predstavnici četiri države zaplakali su danas u Parizu pošto je saopšteno da je Generalna konferencija Uneska odbila da primi Kosovo u svoje članstvo! Bile su to suze radosnice za Srbe i Srbiju, za pravednu borbu ovog naroda sa svetskim moćnicima, suze radosnice nad pobedom pravde i istine nad zlom!

Pitam se večeras, da li su predstavnici Crne Gore, oni kukavci što su danas ranije podigli dva prsta, glasali za predlog Albanije da Kosovo, da oni koji su sekirama skidali krstave sa srpskih, pravoslavnih manastira, budu primiljeni u Unesko, zaplakali kada su čuli za rezultat glasanja. Pa, ili zbog toga što predlog njihovih prijatelja iz Tirane nije prošao, što je Hašim Tači razočaran, ili, ako su imali imalo srca, ako ih je krv povukla, u znak radosti što je Srbija pobedila. Ovo, neka vide sami sa sobom, i sa narodom, kad se vrate u Podgoricu.

Bio sam u Pljevljima, onog dana kada je Crna Gora izglasala da se odvoji od Srbije. Sećam se, ko juče da je bilo, kad su objavili da su oni koji su za samostalnu Crnu Goru pobedili, da će se odvojiti, seo sam na klupu, u parku ispod hotela „Pljevlja“, i, suze su same krenule niz obraze. Plakao sam u mraku, sam, kao malo dete…

I, ne zbog toga, reći ću, što sam neki „velikosrbin“, ne zbog mržnje prema onima koji su narod ubedili da će im odvojenima biti bolje, ne zbog odluke naroda, sami su tako izglasali, nego – zbog krvi. Zbog toga što sam duboko u sebi osećao te večeri, da odlazi i jedan deo moje krvi, deo mene. I, zbog toga, što ću ubuduće, od tog dana, kad pođem pod Ostrog, u Svetu Trojicu, kod mojih prijatelja širom Crne Gore, u ponosne Krće, u Pivljane, gore na Sinjajevinu, morati preko granice. Eto, zbog toga.

I danas popodne, kad sam video da je i Crna Gora, ponovo, glasala protiv Srbije, a za predlog Albanije, da Albanci čuvaju Gračanicu i Visoke Dečane, duša me zabolela. Zabolela izistinski, pa šta god vi sada rekli.

I, pitam se večeras, šta li su oni koji su iz Podgorice naložili svojim predstavnicima u Generalnoj konferenciji Uneska da glasaju za Kosovo i Albaniju, da pljunu braći u lice, mislili kad su većali, ako su uopšte većali šta će i kako će. Ako im nisu, a verovatno jesu, rekli šta da rade i kako da glasalu. Jesu li pomislili i jednom da tek „čast i bruka žive dovijeka“?

Jesu li pomislili šta će jednog dana, kada ima sadašnji prijatelji, oni za čije predloge glasaju, postanu vlasnici Biljarde, kada im otcepe deo države, u koga će tada gledati, u kome će im unuci tražiti saveznike, hoće li im Srbija do tada zaboraviti i oprostiti bruku i izdaju?

A Srbija jeste danas pobedila. Neočivano, gotovo neverovatno. I, pao je danas kamen sa srca svakome kome je na srcu ova zemlja, svakome ko je voli iznad svega, svakome kome je jedan njen kamen draži od čitave Amerike.

Ali, ne treba biti naivan, vratiće nam za ovo, koštaće nas ova pobeda.

Jer, mnogo su za Zapad dva poraza sa Srbijom u samo pola godine. Prvo Srebrenica i rezolucija o genocidu koja je pala u Savetu bezbednosti UN, pa sada prijem Kosova u Unesko. I na ovo treba biti spreman, biće novih zahteva, biće novih ucena, biće novih rezolucija, udara po Srbiji.

Samo, jednu stvar, čini mi se ne bi trebalo zaboraviti. I Srebrenica i Kosovo, i porazi perjanica zapadne politike i zapadnog svetskog poretka i u SB UN i u Unesku najava su, kao što danas reče Kusturica, nekih novih vremena, nekog novog sveta, koji se, svedoci smo, polako ali sigurno uspostavlja, rađa pred našim očima. Sveta u kome više neće svi igrati po notama jednog. Jer, nije ovo više 1999. godina.

Možda se varam, Bog zna, ali, ja u ovo danas verujem malo više nego juče.

Piše: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Pusto, sve je pusto, sve pusto osta…

Dr Andrej Fajgelj: Ne pita se Unesko već nebesko | Jadovno 1941.