Човјек који није имао милости

Спомен комплекс у Горњим Мартинићима

Махмут-паша jе 1796. године предузео поход на Бjелопавлиће и Пипере, али се овог пута преварио потциjенивши слогу коjу jе у Црноj Гори у међувремену постигао Свети Петар Цетињски.

Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа jе, што jе ма­ње по­зна­то, био од­мет­ник од цен­трал­не тур­ске вла­сти – ве­ли да­ље исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић. – Тач­ни­jе, он би по­вре­ме­но, кад би про­ци­jе­нио да мо­ра и да од то­га има ко­ри­сти, ли­це­мjер­но при­зна­вао сул­та­на, а он­да би се по­но­во од­ме­тао и ра­дио по сво­ме…

По­зна­то jе да jе ца­ри­град­ска Пор­та три пу­та сла­ла ка­зне­не екс­пе­ди­ци­jе на Ска­дар и непослушног Бу­ша­тли­jу, али jе Мах­мут-па­ша сва­ки пут у тим су­ко­би­ма из­ла­зио као по­бjед­ник и екс­пе­ди­ци­jе би се грд­не и по­ра­же­не вра­ћа­ле у Ца­ри­град. Цен­трал­на тур­ска вла­да, да­кле, ни­jе у то ври­jе­ме има­ла сна­ге да до­ђе гла­ве оси­о­ном ска­дар­ском па­ши.

– Би­ло jе то ври­jе­ме ка­да се тур­ско цар­ство опа­сно љу­ља­ло и на­ла­зи­ло у фа­зи не­ми­нов­ног раста­ка­ња ње­го­ве мо­ћи. Мно­ги об­ла­сни бе­глер-бе­го­ви, па­ше и ве­зи­ри, ад­ми­ни­стра­тив­ни управи­те­љи и на­мjе­сни­ци, та­ко­ђе су от­ка­зи­ва­ли по­слу­шност и на сво­jоj те­ри­то­ри­jи се по­на­ша­ли као др­жа­ва у др­жа­ви. Цен­трал­на власт jе гу­би­ла ути­цаj и ни­jе мо­гла ви­ше да су­зби­jе сепаратизам ло­кал­них моћ­ни­ка и од­мет­ни­ка ка­кав jе био ска­дар­ски Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа…

И ње­гов на­пад на Ул­цињ, од­но­сно ње­гов не­ми­ло­срд­ни об­ра­чун са ул­цињ­ским пи­ра­ти­ма – сматра Ву­кић – по­твр­ђу­jе да се ра­ди­ло о jед­ном од­луч­ном, али ве­о­ма бес­кру­пу­ло­зном чо­вjе­ку, ко­jи jе у исто­ри­jи упам­ћен као чо­вjек и воj­ско­во­ђа ко­jи ни­jе имао ми­ло­сти ни пре­ма ко­ме. То њего­во не­ми­ло­ср­ђе по­себ­но ће осjе­ти­ти и упам­ти­ти Цр­на Го­ра, по­стоj­би­на ње­го­вог пра­прет­ка…

Мах­мут-па­ша jе и у jу­лу 1796. го­ди­не пред­у­зео по­ход на Бjе­ло­па­вли­ће и Пи­пе­ре, али се овог пута пре­ва­рио и пре­ра­чу­нао. Вла­ди­ка Пе­тар Пр­ви jе у ме­ђу­вре­ме­ну, углав­ном сво­jим ве­ли­ким лич­ним ути­ца­jем и сво­jим чу­ве­ним по­сла­ни­ца­ма (Иво Ан­дрић ве­ли да „од апо­сто­ла Па­вла до да­нас у епи­сто­лар­ноj књи­жев­но­сти не­ма ни­шта рав­но по­сла­ни­ца­ма Пе­тра Пр­вог), успио да орга­ни­зу­jе и уjе­ди­ни раз­jе­ди­ње­на и за­ва­ђе­на цр­но­гор­ска пле­ме­на. Ни­jе га за­ва­ра­ла ни тврд­ња Мах­мут-па­ше у од­го­во­ру на ње­го­во пи­смо да не­ма на­мjе­ру да уда­ра на Цр­ну Го­ру већ са­мо жели да ка­зни и ура­зу­ми Бjе­ло­па­вли­ће и Пи­пе­ре ко­jи су оси­ли­ли и за­тво­ри­ли пу­те­ве и при­ла­зе гра­до­ви­ма тур­ским, већ jе оку­пио сва пле­ме­на и при­пре­мио ска­дар­ском сил­ни­ку „до­чек“ ка­кав jе за­слу­жио.

У од­лу­чу­jу­ћем су­да­ру ко­jи се де­сио на Ви­со­чи­ци код Мар­ти­ни­ћа 11. jу­ла 1796. го­ди­не, Тур­ци су до­жи­вjе­ли те­жак по­раз (по наj­скром­ни­jим по­да­ци­ма, тур­скоj си­ли на Мар­ти­ни­ћи­ма, ко­jа jе бро­jа­ла из­ме­ђу 17 и 18 хи­ља­да воj­ни­ка, су­прот­ста­ви­ло се око 3.400 Цр­но­го­ра­ца; тур­ски гу­би­ци су, по истим из­во­ри­ма би­ли 2.596 мр­твих и ра­ње­них – а сам Пе­тар Пр­ви твр­ди да су осман­ске сна­ге има­ле 473 по­ги­ну­ла, док jе, на­вод­но, на дру­гоj стра­ни по­ги­ну­ло, ра­ње­но и за­ро­бље­но све­га 67 Цр­но­го­ра­ца).

У бо­jу на Мар­ти­ни­ћи­ма те­шко jе ра­њен у гру­ди и сам Мах­мут-па­ша. Ње­му се при­ма­као Ра­до­ван Ста­ков Дур­ко­вић – Љу­мо­вић из пи­пер­ског се­ла Гор­њи Црн­ци, и га­ђао га из ку­бу­ре, али ра­на ниjе би­ла смр­то­но­сна. Ра­на jе тог да­на два пу­та до­па­дао и сам Пе­тар Пр­ви ко­jи jе за­jед­но са сво­jим воj­ни­ци­ма jу­ри­шао на Тур­ке.

За­ни­мљи­во jе да ул­цињ­ску пи­ра­те­ри­jу ду­го ни­ко ни­jе мо­гао да су­зби­jе и об­у­зда. Ул­цињ­ски гусари су ду­го би­ли си­ла за се­бе и ни­jе­су ни­ко­га за­ре­зи­ва­ли. Они су, ре­ци­мо, че­сто на сво­jу руку, ми­мо са­гла­сно­сти Ца­ри­гра­да, на­па­да­ли и пљач­ка­ли мле­тач­ке бро­до­ве на Ја­дра­ну као и бро­до­ве оста­лих хри­шћан­ских др­жа­ва, а не­ри­jет­ко чак и тур­ске. Оно што дру­ги­ма ни­jе по­ла­зи­ло за ру­ком по­шло jе Мах­мут – па­ши ко­jи jе 1787. го­ди­не за­у­зео Ул­цињ и уни­штио ул­цињ­ску пиратску фло­ту…

Пише: Будо Симоновић

Сjу­тра: НИ­ЈЕ ЧЕ­КАО НИ ДА МУ РА­НА ЗА­ЦИ­ЈЕ­ЛИ

Извор: Дан

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV