Članice NATO ne vole da se sećaju intervencija

Preporučivanje država „nove Evrope” da se pretvore u američke vojne baze okrenute ka Rusiji moglo bi ponovo da se ispostavi kao greška

Prilikom obeležavanja 20-godišnjice ulaska Poljske, Mađarske i Češke u NATO i 15-godišnjice ulaska Slovačke ove nedelje u Pragu visoke zvanice su se prisetile kako su se prijemom u ovu vojnu alijansu spasile od ruskog napada. Tog 12. marta 1999, kada se u Independensu u Misuriju dogodilo istorijsko ratifikovanje sporazuma o pristupanju pomenutih triju bivših članica Varšavskog pakta NATO-u, SR Jugoslaviju je delilo samo 12 dana od početka bombardovanja. Kao što je poznato, Srbiju 24. marta 1999. nije napala Ruska Federacija nego NATO. Tako su ove, tada novopridošle, članice učestvovale u protivpravnoj agresiji na državu članicu UN.

Svečano potpisivanje pre 20 godina je obavljeno u rodnom gradu američkog predsednika Harija Trumana, koji je bio predsednik kada je otpočeo hladni rat. Ulazak ove tri države u Severnoatlantsku alijansu u Trumanovom rodnom mestu bio je simboličan potez zakucavanja poslednjeg eksera u kovčeg rasturenog Varšavskog pakta i sovjetskog političko-vojnog uticaja u istočnoj Evropi.

Opasnost od ruskih provokacija ove 2019. godine u Pragu je bila u fokusu konferencije „Naša bezbednost se ne podrazumeva”. Neki od lidera današnje Višegradske grupe, predsednik Poljske Andžej Duda i Slovačke Andrej Kiska, oštro su upozoravali na rusku pretnju i sledili odlučnost tadašnje šefice američke diplomatije Medlin Olbrajt koja je i otvorila konferenciju u Pragu. Oni su bili saglasni i sa njenom ocenom da ruski predsednik Vladimir Putin ima cilj da izazove podele u Evropi i oslabi NATO.

Janoš Ader, predsednik Mađarske, koja ima prijateljski odnos sa Rusijom, podsetio je da je Budimpešta solidarno uvela sankcije Moskvi iako trpi ekonomsku štetu, da učestvuje u nadziranju neba baltičkih država, iako i dalje smatra da je neophodno voditi dijalog. Češki predsednik Miloš Zeman je bio još iskreniji u pokajanju. On je ponovio stav koji je izneo još pre pet godina, da je bombardovanje Jugoslavije bilo greška. Griža savesti je tim veća što je Zeman te 1999. godine bio premijer češke manjinske socijaldemokratske vlade i uprkos oštrim protestima u svojoj stranci odobrio je bombardovanje i dao saglasnost da avioni NATO-a preleću preko Češke. On je priznao da se danas nerado seća odlučivanja češke vlade da kao „novajlija u NATO” odobri bombardovanje. „Mogu da vam kažem da to sa distance smatram greškom i smatram da je to bio čin izvesne arogancije moći. Tadašnjeg odlučivanja češke vlade se sećam veoma nerado.

Češka je bila poslednja zemlja koja je dala saglasnost za bombardovanje. I to i iz tog razloga što smo bili u NATO tri nedelje i verovatno ne bi bilo potpuno normalno kada bi kao ‘novajlija’ i kao jedina zemlja stavili veto na tu odluku”, kazao je Zeman u intervjuu češkoj agenciji ČTK. Zeman je još 2014, kada je postao predsednik, rekao da su ga saveznici ubeđivali da će biti bombardovani isključivo vojni ciljevi u SR Jugoslaviji. „To njihovo obećanje nije ispunjeno. Kao što vidite, obećanjima nekih političara ne možete potpuno da verujete.”

Danas, kada su vojne tenzije sve veće, istočno krilo NATO-a postaje jedna od potencijalnih ključnih zona konflikta između SAD i Rusije. Izlaskom Vašingtona, a potom i Moskve, iz Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa, uloga bivših članica Varšavskog saveza postaje ponovo ključna.

Iako se Zapad i dalje pribojava političkih procesa u pojedinim postkomunističkim državama, smatrajući da bi one mogle da budu „trojanski konj” Rusije u EU i NATO, neke od ovih država istovremeno prednjače u odlučnosti da se upravo njihove teritorije pretvore u vojne baze na prvoj liniji zapadnog saveza, pred vratima Rusije.

Poznati termin bivšeg američkog državnog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda – „nova Evropa” – ponovo je aktuelan. To su države koje su bile bedem „ruskom ekspanzionizmu”, zemlje centralne i istočne Evrope koje su odlučnije podržale intervenciju SAD u Iraku 2003, nego neke od zapadnih zemalja, pre svega Francuska i Nemačka.

A Francuska i Velika Britanija su 1947. godine potpisale Denkerkski sporazum kao sporazum o savezu i uzajamnoj pomoći prilikom mogućeg nemačkog ili sovjetskog napada posle Drugog svetskog rata. Dve godine kasnije, u aprilu 1949. godine, pridruživanjem SAD i drugih država, potpisan je Severnoatlantski sporazum. Kada se NATO-u priključila i Nemačka, Sovjetski Savez je šest godina posle osnivanja NATO-a, dakle 1955. godine, formirao Varšavski pakt – Sporazum o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, koji je do 1991. godine okupljao centralnoevropske i istočnoevropske socijalističke države.

Od osnivanja NATO-a Rusija nije napala nijednu njenu članicu, ali je NATO u međuvremenu izveo intervencije u brojnim državama.

Količina apsurda kojom se opravdavaju ciljevi NATO-a bila je očigledna u rečima poljskog predsednika u Pragu iako je on samo imao nameru da istakne ulogu SAD. Duda je rekao da, s obzirom na istorijsko iskustvo Poljske, koja je pred Drugi svetski rat 1939. godine bila u savezu sa Velikom Britanijom i Francuskom, a ta dva saveznika joj nisu pritekla u pomoć kada je napala Hitlerova Nemačka, „za Poljake je NATO postao istinska garancija bezbednosti tek kad su u Poljskoj razmešteni saveznički vojnici, pre svega američki”.

Poljski predlog o spremnosti da uloži oko dve milijarde dolara u formiranje stalne američke baze „Fort Tramp” je aktuelno preporučivanje „nove Evrope” da ponovo bude u prvim redovima intervencije. Uz raketne sisteme u Rumuniji i podizanje tenzija u baltičkim državama, kao i odgovoru Rusije da će odmah uzvratiti na raketne napade, ne samo na teritorije sa kojih se ispaljuju rakete nego i na centre odlučivanja – pokazuje da je još malo poteza preostalo.

Samo da se posle svega ne ponovi situacija da nekim političarima nije vredelo verovati i da neka komisija ponovo ustanovi da nije postojala opasnost zbog koje je intervencija preduzeta. Ako se uzme da je poljski ministar spoljnih poslova Bronjislav Geremek pre 20 godina zaista verovao u ono što je rekao, moglo bi se reći da su brojne intervencije NATO-a širom sveta sasvim demantovale njegove reči da će članstvo Poljske u NATO-u ojačati demokratiju, ljudska prava i međunarodnu solidarnost.

Autor: BILjANA MITRINOVIĆ

Izvor: POLITIKA