Чин за злочин – Пише: Драган Грозданић

Незамисливо је да злочинац буде часник. Часник подразумијева част, а онај који почини злочин ту је част изгубио – објаснио је Иво Јосиповић, предсједник Републике и врховни заповједник Оружаних снага, одлуку којом је прошлога мјесеца одузео чинове и одликовања правомоћно осуђенима за ратни злочин против цивилног становништва, Бранимиру Главашу, Мирку Норцу и Тихомиру Орешковићу, те Синиши Римцу због убојства. Том је одлуком Јосиповић разбио готово двадесетогодишњи мит којим је дио друштва споменуте “часнике” перципирао као “хероје Домовинског рата”.

Реакције на изгубљену војничку част није требало дуго чекати. Експресно се из своје привремене ћелије у Сарајеву огласио Бранимир Главаш, дотад умировљени генерал-бојник, осуђен на осам година затвора за ратни злочин против цивилног становништва. Предсједника је тужио Уставном и Управном суду сматрајући да му је повриједио уставна права и слободе као човјека и грађанина. Исто је учинио и Мирко Норац, такођер умировљени генерал-бојник, осуђен 2003. на дванаест година за исто дјело: сматра да је Јосиповићева одлука протузаконита.

Сумњиве потврде МОРХ-а

Умјесто смијешних и лицемјерних тужби које су покренули, било би логичније да су се Главаш и Норац запитали како су си и зашто узели за право повриједити уставна права и слободе грађана, махом српских цивила – за што их је теретила оптужница – који су по њиховом наређењу или чак изравно од њихове руке скончали у Госпићу и Осијеку ратних деведесетих.
Награде, чинови за злочин, према примјерима што их налазимо, догађале су се у малом, готово невидљивом дијелу припадника војних постројби. Неки од данашњих осуђеника свој су ратни пут започињали као обични војници, као логистичари или, у најбољем случају, дочасници, да би часничке чинове зарадили почињењем ратног злочина. Чиновима их је награђивао тадашњи државни врх, унаточ томе што је знао за појединачне злочине што су их починили “јунаци” наше приче. О тим сазнањима свједоче записници из архива Војне полиције, МУП-а и појединих ратних бригада, у којима појединци након ухићења признају своја недјела, за која у то вријеме нису били кажњени.
Тако је већ споменути Синиша Римац, осуђен на осам година затвора за убојство у Пакрачкој Пољани 1991, као члан тзв. ескадрона смрти Томислава Мерчепа, припадао групи која је почетком просинца 1991. убила загребачку обитељ Зец: Михајла, Марију и њихову 12-годишњу кћер Александру. Иако их је полиција убрзо ухитила, а они у истрази признали злочин – за што постоје искази свједока, форензички докази, оружје којим су убијени итд. – хрватска их је држава ослободила јер је утврдила да нису испитани у присутности одвјетника. И не само ослободила. Римца, тада надобудног 18-годишњака који је, према тим доказима, особно убио Михајла Зеца, тадашњи је министар обране Гојко Шушак убрзо предложио за одликовања, која је предсједник Фрањо Туђман одобрио “за јуначке чинове у рату”, а што је кулминирало каснијим Римчевим унапређењем у чин бојника. Иако је Римац и сам био непосредна жртва рата – дио обитељи му је убијен, а дио одведен у логор – то га не може аболирати.
Индикативан је и контроверзан случај Божидара Вукушића, умировљеног пуковника ХВ-а, који је у рујну ове године неправомоћно осуђен на девет година затвора због убојства српског цивила Јована Ергића у Драгишићима у залеђу Водица, у просинцу 1991. На дан убојства – пошто је сам признао злочин Војној полицији, а записник о информативном разговору особно потписао Мирко Велеглавац, тадашњи и данашњи судац Опћинског суда у Шибенику – Вукушић је приведен, но као заповједник јединице за специјалне намјене Сигма није санкциониран, него је награђен чином пуковника.
“У том тренутку, када сам ја долазио из команде 145. бригаде у 113. бригаду, по позиву, у том тренутку нисам имао никакав чин… Тек касније сам добио чин”, изјавио је Вукушић на суђењу, не наводећи када је точно добио чин. Да будемо јаснији, нитко га то није ни питао, но тим трагом и трагом указа којим је нетко наградио Вукушића, писмено смо контактирали Министарство обране, које се већ два тједна није удостојало очитовати о његову часничком чину.
Тај је чин још контроверзнији када се има на уму да су “Новости” у посједу потврде од 7. сијечња 1992. којом МОРХ – потписом заповједника, пуковника Родољуба Барића – потврђује да је пуковник Божидар Вукушић по позиву извршавао војну обавезу у Биограду од 3. сијечња 1992. до даљњег. Како је могуће да у тренутку почињења злочина, 28. просинца 1991, Вукушић изјављује да није имао чин, а према споменутој потврди МОРХ-а само неколико дана касније има статус пуковника ХВ-а? Није ли и овдје ријеч о награди, по принципу чин за злочин, прије свега зато што је Вукушић истога дана признао злочин?
Док стрпљиво чекамо очитовање МОРХ-а, кажимо да у Закону о оружаним снагама, у чланку 142, стоји да врховни заповједник на приједлог министра обране прописује поступак и начин додјеле чинова и промакнућа војних особа. Значење улоге министра обране у случају промакнућа потврдио нам је Јозо Радош, министар обране у вријеме мандата Ивице Рачана,  који сматра да су чинови и одличја дуго година додјељивани на темељу политичке моћи и нејасних критерија.

Кукавичлук власти

– Превладале су интересне скупине, кланови и дворске клике те лоша структура заповједног кадра и опћа неизграђеност сустава. Недостајало је храбрости да се суочимо са стварним проблемима и властитом неодговорношћу. Био је то облик заташкавања злочина и заштите оних који су их починили. Држава се није имала снаге обрачунати са злочинима у властитим редовима – каже Радош.
– Ако на тренутак занемаримо процесуирање злочина, чинови су се добивали без стварних разлога, а они су пак омогућавали негативну селекцију. Другим ријечима, многи су се чинови додјељивали низашто и ниједна сувремена војска није лишена тога. Била је то велика грешка. Хонорирање истих је био чин кукавичлука власти. Злочин не застаријева. Предсједник Јосиповић својом је одлуком поставио стандард и истовремено послао политичку и моралну поруку – закључује Радош.
Под кукавичлуку тадашње власти потпада и случај Николе Иванковића званог Дангуба, бившег припадника Друге пјешачке чете у Првој бојни 130. бригаде ХВ-а. О његовој војној каријери писао је “Ферал Трибуне” још 2002: Дангуба је од војника до поручника напредовао унаточ сазнањима власти да је особно био умијешан у ратни злочин ликвидације 18 српских и једног цивила мађарске националности 11. просинца 1991. у Паулин Двору. Према писању “Ферала”, иако се о злочину све знало већ дан након што је почињен, Иванковић је добио чин поручника. Темељит извјештај о злочину дан послије истражним органима саставио је Владо Бурић Жила, који је добио задатак оснивања Војне полиције у Осијеку. Извјештај је предао Мирку Грошељу, тадашњем шефу осјечког СИС-а и једном од блиских сурадника Карла Гориншека, заповједника тадашње оперативне зоне Осијек. Спора правда ипак је достигла Иванковића, који од 2002. издржава казну од дванаест година затвора за ратни злочин против цивилног становништва.
Одвјетник Чедо Продановић има искуства с доказивањем невиности припадника ХВ-а оптужених за ратне злочине.
– Ако се правомоћним судским пресудама за ратни злочин докаже кривња часника, свакако им се требају одузети нечасно и неправедно додијељени чинови и одличја. Потпуно подржавам одлуку предсједника Јосиповића. Деведесетих се година радило о лицемјерју тадашње власти. Знаковита је реченица која се тада провлачила: “Хрватску не могу спасити опатице него криминалци.” Јасно је онда тко је све добивао чинове. Исто тако, тиме се бацила љага на све оне који су срцем стали у обрану домовине. Све друго је Главаш-циркус – каже Продановић.
Овдје смо навели тек мањи дио награђених злочинаца; листа оних против којих се поступци за злочине тек воде понешто је шира и засигурно ће потврдити тезу о нечасно награђеним часницима. Да су тада кажњени као упозорење другима, можда би биле избјегнуте неке цивилне трагедије и патње којима је обиловало ратно и један дио поратног времена.
•
Без повластица за умировљене часнике
Бивши предсједник Стјепан Месић одузео је прије три године одликовања Норцу, Орешковићу, Владимиру Загорцу и Стјепану Грандићу, осуђенима у случајевима Госпић, Лора и Пакрачка Пољана. Одликовања је одузео и Давору Банићу, Анти Гудићу и Анђелку Ботићу, осуђенима за ратни злочин у Лори. Чинове, које су тада имали умировљени часници ХВ-а, није дирао, јер се нашао наспрам нејасно срочена закона који, иако каже да сватко тко почини казнено дјело за које буде осуђен на затворску казну дуљу од три године остаје без чина, не прецизира односи ли се то само на активне војнике или и на оне који су у мировини. Предсједник Иво Јосиповић ријешио је ту дилему одузевши чинове и умировљеним часницима, а наш суговорник Јозо Радош сматра да је нечији статус ирелевантан када се одузима чин, односно да је небитно је ли ријеч о активном или умировљеном припаднику војске.
•   
И нацисти су награђивани за злочин
Ренато Матић, социолог криминала и судионик Домовинског рата, сматра да су награде овакве врсте имале легитимитет тадашње власти. Подсјећа и на сличне девијације у повијести.
– Млади нацисти су напредовали тако да су се калили у концентрацијским логорима и тако добивали чинове. Слично су, паљењем и разбијањем жидовске имовине, напредовали и припадници јуришних одреда и то још прије почетка Другога свјетског рата. Док су код нас у рату деведесетих једни без икакве награде жртвовали себе за друге, за нормалан будући живот, други, мали дио је радио  супротно: жртвовао је друге за себе и своје ситне и крупне интересе. То је велика мрља за друштво које жели изградити демокрацију и ући у Еуропску унију – каже Матић.

Извор:
НОВОСТИ Број 569