Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Чије је Сајмиште?

Датум објаве: среда, 6 јуна, 2012
Величина слова: A- A+

sajmiste_logor1.jpg

То с Миланом Недићем траjе поодавно. Рецимо, од “Сто наjзнаменитиjих Срба”, 1993. године. Књига у коjу jе академик Деjан Медаковић уврстио Милана Недића, председника српске владе у окупациjи за време Другог светског рата, доживела jе и друго издање, 2001. године. И постала угаони камен у српскоj историографскоj свести о Милану Недићу. Због “квислинга Недића”, академик Медаковић jе жестоко нападан и у САНУ и, разуме се, изван ње. Све до данас.

Онда се, игром судбине, догодило да захтев за рехабилитациjу генерала Недића стигне у Окружни суд у Београду (3. jула), два дана после смрти Деjана Медаковића (1. jула). Захтев су предали Српска либерална странка, Удружење књижевника Србиjе, Удружење “Двери”, Удружење Срба из Хрватске и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима.

Тако, када професор др Ђорђе Станковић у “Политици” од 4. jула, поводом захтева за рехабилитациjу, каже да jе “Недићева Србиjа била jедна од наjквислиншкиjих држава” – ниjе то никаква новост. Као што ни таj захтев за рехабилитациjу Милана Недића ниjе дошао тек тако изнебуха, како медиjи, случаjно или не, воле да представе.

Расправе историчара у Србиjи о Милану Недићу, Дражи Михаиловићу, Другом светском рату, али и партизанским злочинима и жртвама комунизма траjу равно двадесет година. Левичарско-либерални аналитичари али и проучаваоци “антисемитизма у Србиjи” данас, глорификациjу четника и оживљавање српске поделе на партизане и четнике стављаjу на душу Вуку Драшковићу и његовоj “Српскоj речи”. Као значаjан спомиње се и његов говор на свечаноj академиjи 1991. у Лелићу када су враћене мошти владике Николаjа Велимировића у Србиjу.

Драшковић jе тада рекао да после рехабилитациjе владике Николаjа, очекуjе да ће се слично догодити и са Јованом Дучићем. Споменуо jе, у том контексту и Дражу Михаиловића и Милана Недића (Б92, Јован Баjфорд, социjални психолог, професор на Универзитету у Нотингему). Како било, ваљда из те поделе на четнике и партизане, историчари се овде препознаjу или као “нови нараштаjи ревизионистичке школе” с jедне, или као “обновитељи и чувари партизанског мита”, с друге стране. И док ови други оптужуjу прве да “националистичку перцепциjу Милана Недића пресликаваjу из ратне колаборационистичке пропаганде”, ревизионисти чуварима партизанског мита поручуjу да се ману стереотипа “без комунизма нема антифашизма”. Истини за вољу, чувари партизанског мита су гласниjи, броjниjи и кудикамо медиjски организованиjи.

И све се те расправе дешаваjу у врло незавидноj позициjи српске историографиjе коjоj су, за разлику од словеначке и хрватске, jош увек недоступни Ознини архиви (налазе се у Архиву Србиjе и Воjном архиву) из периода српске и jугословенске историjе 1944–1946. Да не говоримо о документима из ратова деведесетих. Држава, из неког разлога, историчарима jош ниjе омогућила увид ни у ту документациjу, за разлику од Хрвата коjи су то већ учинили, па у хрватскоj историографиjи већ постоjе богато штампане историjе Домовинског рата, као “наjважниjе теме хрватске повиjести”. И наравно да их, за своjе радове, користе европски научници и истраживачи. Користили би ваљда и српску историографиjу о ратовима деведесетих, да jе имамо.

Тако, последњих година, после изгубљеног медиjског рата као и оног другог на терену, Срби од Хрвата губе jош jедан рат, овог пута историографски. Нимало необично, с обзиром на то да исцепкана домаћа политичка елита, уколико и размишља о српскоj историографиjи, види у њоj могућност да се или опет пише о Косовском боjу и славном цару Лазару, будући да ово досад ваљда ниjе било довољно, или опет о Другом светском рату. Јер, био би ред да се Срби после дводецениjског “ревизионистичког опуштања” суоче с „истином о прошлости” а четници и броj jасеновачких жртава у НДХ “сместе у реалниjи контекст”, што jе вишедецениjски, медиjски оснажен циљ и хрватског естаблишмента.

Последњих година међу хрватском десницом и српском левицом инсистира се на томе да jе “Недићев Београд” имао два концентрациона логора (Старо саjмиште и Бањицу), као и да jе влада Милана Недића била политички, идеолошки и лично одговорна за уништавање Јевреjа у Србиjи. Да ли jе томе циљ изjедначавање положаjа НДХ и “Недићеве Србиjе”, попут већ познатог покушаjа да се изjедначе усташе са четницима? Таква лажна симетриjа (четници jеднако усташе) jесте епохални израз титоизма у коjем Хрвати до данас нису суочени с одговорношћу за геноцид над Србима у Другом светском рату. Паролом о револуциjи, инсистирањем на само jедном антифашистичком партизанском покрету и омаловажавањем улоге Драже Михаиловића, а данас и изjедначавањем “Недићеве Србиjе” с Павелићевом НДХ, питање организованог државног НДХ терора над Србима, речjу геноцида, ставља се у други контекст, чиме хрватска интелектуална елита припрема своjеврсну компензациjу.

Коста Николић, научни саветник Института за савремену историjу, рећи ће за НИН да jе покушаj изjедначавања НДХ и “Недићеве Србиjе” сам по себи апсурдан и да о томе никада ниjе било речи, чак ни код прве генерациjе утемељивача револуционарног наратива. Тиме се, додаjе он, ствара паралелна историjска свест, историографско подземље, што се више пута у српскоj историjи догађало (последњи пут баш у титоистичком режиму). Јер, нико не може декретом укинути нечиjе породично сећање, или здрав разум.

“Немци су у Србиjу дошли са оформљеном организациjом и управним апаратом за решавање jевреjског питања. Главни људи за спровођење антисемитских мера били су СС пуковник Вилхелм Фукс, руководилац Оперативне групе полициjе и службе безбедности, као и СС маjор Ханс Хелм, шеф Гестапоа за Југославиjу. У саставу Гестапоа у Београду постоjао jе посебан Реферат за jевреjска питања, под руководством СС поручника Фрица Штракеа. Намерно или не, превиђаjу се резултати истраживања и домаћих али и страних историчара. Валтер Маношек jе, на пример, више него убедљиво показао да не постоjи одговорност српског окупационог апарата за уништавање Јевреjа (В. Маношек, Холокауст у Србиjи. Воjна окупациона политика и уништавање Јевреjа 1941-1942, Београд , 2007). Исти jе случаj и са свесним или несвесним избегавањем да се пише како се српски народ у Србиjи 1941. нашао на геноцидном удару немачке воjске коjу су на старим матрицама Аустроугарске из Првог светског рата водили аустриjски генерали у Вермахту, о чему jе Маношек такође писао.” (К. Николић, О Феномену научне регресиjе у савременоj српскоj историографиjи, Историjа 20. века, стр. 134).

Један од детаља коjи се често прећуткуjу у вези са Старим саjмиштем jе и таj што jе Саjмиште, формално-правно, било под jурисдикциjом НДХ, зато што jе, као и Земун, географски припадало териториjи Независне Државе Хрватске. У Бањички логор jе, каже Коста Николић, наjвише људи довођено и хапшено због сарадње са четницима, са одредима Југословенске воjске у отаџбини, или “ДМ бандама”, како се говорило. Наравно, било jе и комуниста.

У образложењу захтева за рехабилитациjу Милана Недића, коjи jе написао адвокат Слободан Мавреновић, иначе и сам жртва комунистичког терора од 1944. до 1953, дата jе хронологиjа догађаjа у окупираноj Србиjи: Формирање Комесарске управе Милана Аћимовића коjа ниjе била у могућности да успостави било какав ред у окупираноj Србиjи, пад Комесарске управе. Аћимовић jе, пише даље у образложењу, за ту функциjу предложио и генерала Милана Недића, некадашњег начелника Генералштаба и министра воjног, што jе подржало и 330 наjугледниjих Срба. Недић jе ту понуду одбио. Правдао се старошћу.

У то време, после Априлског рата у коjем jе командовао Трећом групом армиjа, био jе у кућном притвору, под стражом, у жалости због губитка сина, снахе и унука у великоj експлозиjи у Смедереву. Наводно, захваљуjући исказу са суђења др Харолда Турнера, немачког цивилног управника за Србиjу, када му jе саопштено да ће погоршање ситуациjе довести до тога да Хитлер пошаље трупе усташа, Мађара, Бугара и Албанаца у Србиjу, Милан Недић jе прихватио предлог. У то време, Србиjа jе била под директном немачком влашћу, у тзв. окупационом систему. Комесариjат за избеглице Недићеве владе обезбедио jе до jесени 1944. године смештаj и храну за више од пола милиона (600.000) српских избеглица из НДХ и других окупираних териториjа. Тада jе већ био убеђен да jе Југославиjа била “велика заблуда српског народа”, а да ће се Други светски рат завршити на великим фронтовима.

Због страха од немачких одмазди (сто Срба за jедног Немца), био jе противник свих покрета у Србиjи против окупаторске воjске. Подjеднако се борио и против партизана и против четника. Имао jе Српску државну стражу за то. Али jе наjвећу опасност за Србе видео у комунизму. Влада Милана Недића jе распуштена 4. октобра 1944. После бекства у Кицбил, у Аустриjи, и заробљеничког логора Мосбург, Недића су Британци изручили новим jугословенским властима. “Политика” и “Борба” 5. фебруара 1946. године обjавиле су саопштење МУП-а ФНРЈ “о самоубиству Милана Недића”. Сем тог саопштења, коjе jе, како каже адвокат Мавреновић, jедини “доказ о смрти” Милана Недића и сведочења неких ознаша (да jе скочио кроз прозор с трећег спрата затвора у Кнегиње Qубице 21, данашњоj Змаj Јовиноj), до дана данашњег околности у коjима jе погинуо Милан Недић нису расветљене. Као ни то где jе и како сахрањен.

То jе, по свему судећи, и основни разлог за подношење захтева за рехабилитациjу Милана Недића jер, како каже адвокат Мавреновић, у захтеву за рехабилитациjу може се тражити или поништаj пресуде коjом jе неко осуђен или да се утврди да jе био жртва терора. “Поделио сам захтев на утврђивање веродостоjности навода смрти и утврђивање основаности оптужбе да jе народни неприjатељ. Пошто му ниjе било суђено, ни пресуђено због његове трагичне смрти, не може се ни тражити његова рехабилитациjа у смислу поништавања пресуде”, каже Мавреновић. Оваj адвокат jе и сам био 1946. у затвору у Кнегиње Љубице 21, баш после Недићеве смрти: “Спроводили су ме ходником, степеништем на саслушање. И видео сам, с леве стране, таj прозор с коjег jе он наводно скочио. Он jе имао 67 година, нелогично jе да jе успео да се отргне из руку стражара, како су касниjе сведочили неки ознаши, и да скочи на прозор, онако стар и измучен, прекорачи, и баци се. Та његова нерасветљена смрт jе сама за себе довољан разлог да се он рехабилитуjе jер у вези са његовом смрћу ниjе ништа доказано. Да ли jе убиjен или не”, сумња Мавреновић у званично саопштење.

Мр Срђан Цветковић, истраживач сарадник Института за савремену историjу у Београду и аутор књиге Између српа и чекића – Репресиjа у Србиjи 1944 – 1953, веруjе да службена белешка о страдању Милана Недића jош увек постоjи: “Његово суђење jе тада очекивано с великом пажњом jавности. То jе требало да буде велики процес. Мислим да jе идеjа оних коjи су поднели захтев за рехабилитациjу заправо да посредно дођу до података о начину на коjи jе страдао Милан Недић. Улога судиjе jе да по Закону о рехабилитациjи тражи релевантну Ознину грађу да ли из Воjног архива (ВБА документациjа), било из Архива Србиjе (БИА документациjа). Дакле, судиjа кад добиjе ту грађу, не сме да jе публикуjе, jер она jош увек ниjе доступна jавности, али може да jе искористи за процес. Тако би евентуално могло да се сазна да ли jе Милан Недић убиjен или – оно што jе званична верзиjа – да ли jе извршио самоубиство.”

Цветковић подсећа да су Хрвати отворили све Ознине архиве и публиковали их, а да сад излази и трећи том: “Веруjем да имамо бољу грађу jер jе овде био оперативни центар, држава jе била централизована, тако да наjзначаjниjи подаци ако jош постоjе, постоjе код нас. Ако ревизиjа коjа jе рађена у више наврата ниjе укључивала спаљивање или уништавање такве врсте документациjе, било би сигурно занимљиво за новинаре и истраживаче историчаре да се позабаве тиме. Ако постоjе белешке о много мање важним догађаjима и људима, невероватно jе да не постоjе о суђењу и ликвидациjи Драже Михаиловића или о Милану Недићу, уколико нису уништене.”

Недавно jе, међутим, др Ђорђе Станковић, шеф Катедре за историjу Југославиjе поводом захтева за ову рехабилитациjу, помало љутито изjавио: “Милана Недића треба студирати као личност. То да jе он jавно, наглашавам jавно, преко своjих новина пропагирао нацистичку идеологиjу, то jе тачно, као и књижевник Светислав Стефановић коjи jе отворено писао да jе Хитлерова нова Европа будућност Србиjе, а коjег сада рехабилитуjу. Оно што ови ревизионистички историчари не знаjу, а jа то поседуjем у очевоj архиви, jесте да су Немци контролисали буџет владе Милана Стоjадиновића, одређивали колико тачно може да има свако министарство, али да нису контролисали колико jе Недићева влада давала избеглицама, а Недић jе преко Томе Максимовића и Министарства за избеглице финансирао четнички покрет у првоj години рата, 1941.”

Коста Николић кратко каже да то ниjе ништа тачно.

Професор Станковић jе подсетио да у Францускоj никоме не пада на памет да рехабилитуjе вишиjевце, присталице маршала Петена, поготово не оне коjи су били осуђени на смрт. И да су у Паризу убиjени сви они коjи су окупационе немачке воjнике примали на стан.

Драгоцено jе, међутим, сећање Јована Ненадова, инжењера из Лозане, коjи jе окупациjу у Београду дочекао са 17, а из ње изашао у 21. години живота. Ово jе део писма његовом приjатељу, коjе НИН обjављуjе уз допуштење господина Ненадова: “Недићева власт jе за мене била логична институциjа, мање зло од непосредне окупациjске власти (у Бачкоj jе била мађарска власт – мађарска воjска и домаћи Мађари, у Банату немачка – немачка воjска и фолксдоjчери). Полицаjци наши. Медиjи под контролом, антизападњачки и антикомунистички. Радио-апарати нису били одузимани али jе било забрањено слушање страних станица – а сви су их слушали. Јавни наступи Недића и његових били су изразито просрпски – чувати главу и не мешати се у обрачуне великих. Посебно jе била гласна кампања против позива у шуму, са било коjе стране. Црна берза jе царовала, упркос званичноj забрани, jер се без ње ниjе могло. Свако jе морао да ради – услов да добиjе важећу легитимациjу и бонове за снабдевање. Сума сумарум: ако се ниси бавио илегалним активностима, могао си да преживиш окупациjу без угрожене личне егзистенциjе. Немцима jе била у интересу мирна Србиjа.”

Више пута реагуjући на овдашње текстове о Недићевим временима и Другом светском рату у Србиjи, Јован Ненадов овог пута подсећа да jе британска влада, кад су Немци окупирали шест Каналских острва (у каналу Ламанш), спремно дочекала окупациjу: “Део становништва jе евакуисан по жељи а за остале су били задужени управници острва са налогом за сарадњу с окупатором уз поштовање међународних закона. Тако су та острва преживела четири године и девет месеци без људских жртава. За успешно спроведену колаборациjу одликовано jе 29 лица а троjе чак племством, међу коjима и шеф полициjе Сент Елиjера, главног града Џерсиjа.”

Не треба овде заборавити ни на Черчилова писма Рузвелту. Указивао му jе на песимистичке могућности развоjа рата. Тако у телеграму од 20. маjа 1941. он пише: “Ако Сjедињене Државе препусте ову земљу њеноj судбини, нико неће имати права да прекорева оне коjи тада буду одговорни, ако у нагодби пристану на наjбоље могуће услове за преживело становништво (Винстон Черчил, Други светски рат, 2. том Просвета, Београд , стр 53, прим. Ј.Н).” Јован Ненадов каже: “Другима се ниjе препоручивало да пристану на наjбоље могуће услове, већ се тражило да ратуjу до коначне победе, без обзира на жртве, jер то jе била туђа крв.”

А када jе већ споменут и Светислав Стефановић (jедан од 105 стрељаних чиjа су имена обjављена у Политици 27. новембра 1944), знаменити песник и књижевник, преводилац Шекспира и Волта Витмена, jедан од оснивача авангардне поезиjе у Србиjи, лекар у Балканском и Првом светском рату, треба рећи да су га, не мање љутито од др Ђорђа Станковића данас, спомињали чим jе стрељан без суђења, као “немачко-Недићев комесар Српске књижевне задруге, идеолог фашизма”.

У jедном од своjих “Моралистичких фрагмената” професор др Мило Ломпар са Филолошког факултета у Београду, подсећа да jе Светислав Стефановић стрељан пресудом Воjног суда комунистичке револуциjе, коjи ниjе био никакав суд, већ извршни орган историjске мисиjе комунизма, чиjи смо бродолом посматрали своjим очима. И пита: „Ако jе и био нацистички идеолог, чак да jе био само то, ниjе ли Светислав Стефановић заслужио да му се суди, jер тешко да jе био већи нациста од Геринга и Рибентропа, коjима jе суђено?”

О томе jе овде реч.

Случаj Веселиновић

За Соњу Милену, праунуку

Милица Веселиновић, кћер Михаjла Веселиновића, предузимача и власника фабрике металних производа, стрељаног 8. новембра 1944. код манастира Ваведење на Сењаку, пола века касниjе одлучила jе да пронађе место где jе сахрањен њен отац. Преко jедног од преживелих заробљених Италиjана коjи су закопавали раке, сазнала jе где jе стрељан Михаjло. Он jе за време рата био политички неактиван, али jе на Сењаку помагао Дом за избегличку децу и сирочад. Године 1994. одлучила jе да откопа и сахрани посмртне остатке свог оца. Акциjу jе брзо обуставила полициjа, како пише мр Срђан Цветковић у своjоj књизи Између српа и чекића – Репресиjа у Србиjи 1944 – 1953. У међувремену, градећи кафану поред стадиона “Графичара”, радници су наишли на кости стрељаних новембра 1944, па су добили задатак да их сахране дубље у шуми. После демократских промена 2000. године, Милица Веселиновић jе у Нишу упознала Зорана Ђинђића и Зорана Живковића и испричала им о судбини свог оца. Зоран Ђинђић jоj jе обећао политичку, финансиjску и сваку другу помоћ. Милица jе сазнала где су кости премештене. И уз помоћ премиjера Ђинђића поново сахранила свог оца. Срђан Цветковић пише да су већ први ударци пиjуком потврдили да се ради о масовноj гробници: „Кости су jош увек биле везане телефонском жицом као приликом стрељања, док су ципеле жртава одолеле зубу времена. У порти манастира Ваведење подигнут jе и споменик коjи jе освештан као први споменик жртвама комунизма и место окупљања унесрећених у овом времену.”

Зора Латиновић

Извор: NSPM

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top