Чије је наше Косово? А који смо то ми?

Да ли нас онај Шиптар што ломи крст на врху цркве, опомиње на тај исти Крст, који смо заборавили, свакако на суровији начин?

Да ли ми црквена звона чујемо само кад их безумник руши, ломи и кад одјекују болно у душама нашим? Да ли се ми сетимо да је нешто наше тек кад нам га отимају? Да ли се боримо за живот тек кад нам прети смрт?

Нажалост бројни Срби чак ни тад…

Опште је познато да смо само пиони на геополитичкој шаховској табли светских моћника, који вуку потезе како они хоће, а жртвују нас исто по свом нахођењу. Тако да је и игра око Косова део Англо-Америчког плана за Балканску зону интереса, његове значајне војно-стратешке позиције у близини Русије, дистрибуције и транзита дроге и оружја а поврх свега озакоњење анархије и рушење међународно-правних норми.

Чудо Божје се десило, па је и поред све пропаганде и лобирања, недостајало свега 3 гласа за пријем Косова у међународну организацију очувања светске баштине УНЕСКО. Супротна ситуација, која је била врло близу, била би ултимативни преседан гори од признавања Косова као независне државе. Култура једног народа, његова традиција и његов најузвишенији вид религија не могу бити ствар којом се тргује, која мења власнике или која зна за границе и државе. У свакој држави постоје цркве и културни споменици различитих народа. Тако Србија има своје цркве свуда по свету које су њено власништво. Срамна је и сама одлука међународне заједнице да се дозволи гласање за пријем самозоване републике Косово.

Примитивно племе Арнаута је народ без иједног писца, сликара, научника, народ без културе и историјске баштине осим неколико простачких споменика терористима. Просто је невороватан сатанизам Шиптара који не само да су окупирали Косово, убијали и прогнали српски народ, него имају и план да затру сваки траг постојања, па им чак и мртви људи и њихови камени гробови сметају.

Такву ситуацију не можемо много да променимо, али свакако можемо да променимо наш однос према Косову. Изјава председника САНУ-а Костића, да треба прихватити реалност на Косову, свакако је изазвала буру у јавности, јер је САНУ институација од национално-културног значаја одмах иза Цркве. Пошто је Костић очигледно хтео да просвети затуцану масу која са два зуба кличе: „Косово је Србија“, тај дискурс не треба доводити у питање.

Ето ја предлажем пошто је председник Костић тако просветитељски, реалистички, прагматично настројен, те сходно таквој идеологији праведно би било реторзивно такву идеју испробати и на његовом случају. Ето, применићемо један мали експеримент – насилно ћемо уселити неколико емиграната у стан који је у власништву академика К. Неко време ће морати да трпи, то што му они понекад лупе по коју ћушку, проспу супу, запале по коју књигу, али Боже моје треба бити толерантан према различитости. Елем, после неког времена емигранти ће хтети да га избаце из стана јер је то њихов стан, њих је више и супериорнији су, академик К је стар и посустао, па је то просто природна селекција, ништа више. Пошто академик нема куд осим да пристане на реалност и де факто стање на терену, ипак не бива избачен из стана него се смешта у један шпајиз где ће поред научног рада обављати свакодневне послове.

Међутим, теорија реалности тражи своје. Емигранти хоће да на свакој књизи, научном раду, докторској дисертацији пишу њихова имена, што је скроз и логично, па та интелектуална својина је сад фактички у њиховим рукама а не тамо него старца који живи у шпајзу.. Након тога Емигранти успевају да укњиже у катастру непокретности стан на своје име тако што подмите „непоткупљиве“ службенике, а у Заводу за интелектуалну својину прошла им је пријава за упис свог имена на свим културним и научним радовима, јер то по природи ствари заиста припада њима. Е па сад за крај овако успешно изведеног експериметна, који не мора да се понавља више пута, јер гле чуда одлично функционише у пракси и то из првог пута, академик К напушта свој стан и своју културну заоставштину и одлази да живи код рођака. Е па такви смо ти ми Срби на примеру академика К или бар ових са платног списка.

Уосталом Бог можда и допушта чак и да нам светиње преотму и то „легално“ и „легитимно“ и озаконе међународним правом и институцијама, управо због нашег зла, корумпираности у свим сферама државе, капиталистичким и хедонистичким начином живота, мржње и зависти на брата и комшију, гордости и егоизма, богоотпадништва, однарођења, пропасти морала, породице и друштва … Јер сваким запаљеним џоинтом направљеног од шиптарског корова, финансирамо Косова Репубљик. Сваким снифањем гњиланског хероина заувек раскидамо свети савез са Косовом и Метохијом, а пак прихватамо репубљику Хорсово и Вутрохију.

Свакако има људи који не могу да трпе ове неправде, којима срце куца у ритму звона Високих Дечана, у којима тече крв косовских јунака и мученика. Има Србија оних људи који су бескомпромисно прихватили Царство небеско наспрам Царска земаљског, има Срба мудрих и свесних историјских тренутака, који сваким даном раде на себи и у корист своје отаџбине и народа. Али нажалост такви људи са данас скрајнути у страну од разних старлета и спонзоруша, заглушени су од разних певаљки и лажљивих политичких главуџа-не могу да дођу на позицију у друштву од разних криминалаца, контровезних бизнисмена и политичких полтрона и страначких ботова. Наравно, мало је стадо, најбољи, најмудрији, најквалитетнији су увек у мањини и у тишини (насупрот идеологији демократије).

„Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашег да вам дарује Царство“! Косово је завет тј. савез са Богом. Од нас зависи да ли ћемо га раскидати, и да ли ће пуцати конци које ткамо са Небом. Независно од тога што НАТО газде држе конце у рукама крвавих до лаката, шиптарским марионетама. Муслимани су нам увек стављани на пут, као усуд, тако да је то ништа ново, јер муслимани су бич Божји који буде успаване хришћане.

Међутим, точак историје се врло брзо окрене. Тачно је да Шиптара има доста и да фактички и биолошки они контролишу део територије, али ко зна шта ће бити за 10, 20 или 50 година. А поготову што је свет од униполарне доминације САД постао биполаран, а Путин најутицајнији владар на планети. Уосталом, ЊЕТ за резолуцију о Сребренице и ЊЕТ за Косово у Унеску, свакако сведочи о томе. Па какво је стање свести било у Првом светском рату кад је цео српски народ био у збегу преко албанских кршева, да, свакако врло „широка“ перспектива. Али српски војник и сељак, са вером у Бога за краља и отаџбину, није губио наду и „визију“, него је попут Феникса васкрсао и чак ударио контраофанзиву и пробој Солунског фронта којим је непријатељ савладан што је равно генијалности. Али српски војник је био частан, поштен, родољубив, храбар, стрпљив и побожан карактер а не карактерна слина помешан са талогом на дну флашице Кока-коле. Какви смо већином Срби данас. А опет кад је једна Аја Софија одолевала у Турској империји толико векова, зашто неће опстати и једни Високи Дечани и Пећка Патријаршија и њена покровитеља икона Мајке Божије Пећке. Ето чак сам и ја возио пре месец дана кроз Приштину аутомобил са Новосадским таблицама, прислуживао на литургији у манастиру Сочаници, тако да то је мој избор и наде има.

Све је ово наша провера, наш тест и искушење „за коју ћемо се Србију одлучити“. Пред сваким човеком је Косовска дилема „Или-Или“. Неутрални и неопредељени не постоје. На теби је да изабереш или пут зла и широки пут пропасти који прте глобалистички протагонисти или пак борбе за себе, за своје и своју очевину. Забрињавајуће, што се најгоре ствари Косову дешавају баш нашој генерацији, свакако то говори о нама. Косово је наше огледало, а то није нимало наивно јер „какви ћемо бити данас такви ћемо бити довек!“

Али Косово и није најгоре што се дешава српском народу- тј. његова окупација, отимање територије и светиња, скрнављење гробова и цркава, убијање и малтретирање људи. Недалеко од града Ваљева, Немањићки манастир Грачаница само што није потопљен, јер је пуштена брана да се пуни. Није се много народа побунило, масовнијег протеста није било, како државе тако ни цркве, интелектуалне а ни малограђанске класе. Изузев неколицине часних и поштених људи који нам и оправдавају образ пред Савом и Лазаром. Какви смо према самим себи, гори нам непријатељи нам и не требају. Тако да бих поручио Шиптарима, да се не муче много и не троше, сами ћемо себе докусурити ако овако наставимо. Показали смо какви смо и каква смо генерација (част изузецима) а што би то песник сликовито рекао „Знам ја нас, јеб’о ти нас!“ Осим ако се не промени нештo, aко се Бог не пројави у својој сили, јер „ у највећим слабостима и страдањима Бог најснажније дејствује“.

Пише: Стефан Стефановић

Извор: СРБИН ИНФО

Везане вијести:

Владика Теодосије апелује на Србе да не продају имовину

Парох Маринковић: Албанци већ пописују имовину

Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?