Ciganka Bara, ždrijebe i Feri

Odjednom vrisnu Bara, nastavi da glasno plače i ode kući, a konja-ždrijebe ostavi. Imbra bez riječi otrča za njom kući, pa se uskoro sa mamom Klarom vrati po konja. Valjda joj je rekao da pečemo kukuruze i da bi on htio biti s nama. Klara otjera konja. Objašnjava nam da je Bara sjela odmah iza konja, on se ritnuo i izbio joj zube, a usnu rasjekao. Kad se umila, i mama je počela da plače. Miško će je voditi doktoru jer to jako gadno izgleda. Sad svi komentiramo kako ona uvijek sjedi skoro pod repom ždrebetu i uvijek sisa palac. Inače, Bara je slovila za najbalaviju Ciganku u Stalovici. „Valjda je i njemu dosadilo što mu stalno čuči i duda iza repa“, smijući se reče Zvonko. Na to smo se i mi ostali valjda trebali nasmijati, ali nismo. Najeli smo se kukuruza. Ovaj put nije ih bilo dovoljno za takmičenje „tko može više pojesti“. Oko usta smo pomalo zagaravljeni od prepaljenih zrna i pepela. Živko predloži da polako idemo prema kravama, da ih okrenemo, pa neka pasu prema kući. Kako je vatra bila na kraju livade, uz obradivo zemljište, odatle smo krenuli prema kravama. Već poslije pedesetak koraka naiđosmo na onu novougaženu stazu. Ona je usmjerena na izlaz preko puta, pa je u onom dijelu gdje je vatra udaljena od oranice. Svi smo je uočili otprilike u isto vrijeme, ali nitko ne komentira na tu temu. Kad smo došli u blizinu krava, vidimo da iz pravca Obrašine krave napasa Feri Balokov. Kad nas je vidio, požuri svoje krave i priđe k nama. Ponudio nas je jabukama kojih je uvijek imao u svome culcu. On je bio desetak godina stariji od nas, ali je bio duševno zaostao pa nije bio u vojsci. On je dobričina na čiji račun i mi slabiji pravimo šalu, a on to dobro podnosi. Odmah nas pita da li smo vidjeli stazu, a i mi i on stojimo na njoj i oko nje. „Moj tata je vidio i partizane kad su jutros išli“, progovori Imbra. „Pa i ja sam mislio da su tuda išli partizani poslije onog velikog pucanja noćes. A kud su otišli“, nastavlja Feri. „Valjda u Peratovicu“, odgovori Imbra. Jedemo jabuke pa puno i ne razgovaramo. Feri još reče da staza počinje dolje od Petrovića livada, od Kreševina. On naperi sa kravama prema Bartlovom sokaku, a mi prema Stalovici. Kad smo polako došli pod naš Grabar, krave same krenuše kući. Valjda su žedne, kanali su suhi. Prolazimo Cigane. Tu nam Miško kaže da je doktor Bari zašio ćubu i bacio zub koji se držao na malo mesa. Ne smije dva dana ništa jesti, a vodu smije piti samo na slamku. Jako je boli.

< Staze partizanske, Zvonko propovijeda mir                                       Sadržaj                              Ni strahovi nisu isti >