ЧЕТВРТИ РАЈХ НАСТУПА – И Немци су у колони

Чудно је што се министар иностраних послова Србије зачудио да је Немачка дала паре да Иницијатива младих за људска права покрене сајт „ратусрбији.рс“. Шта би се друго могло очекивати од Немачке?

Да Немци дају паре Драгославу Бокану, Милошу Ковићу, Слободану Антонићу, Слободану Владушићу и другима у Србији који су за слику рата о разарању Југославије у којој би се улога немачке државе, Запада и невладиног сектора који су они формирали на тлу Јужне Славије – представили извесно „ближа истини“? То не бива.

Немачка амбасада нам је послала јасну поруку: „Само ако смо спремни да дозволимо да се чују различити гласови, можемо се приближити ‘објективној’ истини.“ Дакле, чак су и они истину коју производи Иницијатива за младе ставили у наводнике: „објективна“ истина.

Јер, само таква истина може да произађе из овог садржаја сајта: „Тајне масовне гробнице у Србији“, „Логори за Хрвате у Србији током деведесетих“, „Логори за Бошњаке у Србији током деведесетих година“, „Паравојне јединице у Србији“.

Јасно је и шта су ту „различити гласови“: то може бити само хор Инцијативе, и понеко допевавање од Жена у црном и Фонда за хуманитрано право.

Има ли објективније истине од тога? За немачке службе нема. И неће ни бити.

Они су на фронту.

То би коначно могло да постане разумљиво за нас – да је Србија „линија фронта“ информативног рата у којем се по логици пропагандних операција шири „своја истина“. Као објективна, наравно.

Нема потребе да за то оптужујемо немачку нацију. Још и пре велемајстора Јозефа Гебелса, британски пропагандиста из Првог светског рата Артур Понсонби, описивао је та чињења у знаној књизи Falsehood in War–time – Containing an Assortment of Lies Circulated Throughout the Nations During the Great War (Неистина у ратно време – (књига која) садржи асортиман лажи које су циркуслисале кроз нације у време Великог рата), а суштина се може сажети у Десет заповести ратне пропаганде:

Ми не желимо рат. 2. Супротна страна је сама крива за рат. 3. Непријатељ је сам ђаво. 4. Ми бранимо племениту ствар, а не свој интерес. 5. Непријатељ систематски чини окрутности и злочине; наше грешке су ненамерне. 6. Непријатељ користи забрањено оружје. 7. Ми трпимо мале губитке; губици непријатеља су огромни. 8. Уметници и интелектуалци подржавају нашу ствар. 9. Наш повод је света ствар. 10. Сви који сумњају у нашу пропаганду су издајници.
Пошто ми нисмо у „врућем рату“ тумачите ове заповести са мало маште. Али, суштини се нема шта додати. А не сумњате ваљда да данашња немачка пропагандна оператива не зна оволико о пропаганди.

Хегел (1770-1831 ) се јесте шалио кад је госпођи из публике после његовог предавања – на примедбу да се то што говори не ослања на чињенице – одговорио: Утолико горе по чињенице, али је та изванредна мисао само век после постала основни принцип масовне производње „корисних лажи“. То се на Западу у XX веку развило у најопасније оружје. И створило стање перманентног рата.

Што значи – кад одложиш пушке, повучеш топове, спустиш авионе нема потпуне демобилизације. „Непријатељ никад не спава.“ Немачка у томе има запажену улогу.

Немци јесу у Првом светском рату били „велика жртва“ пропаганде англосаксонске стране. Нису били припремљени за ударе које су развили лорд Нортклиф, Волтер Липман, Едвард Бернајз и многи други. Последица је била да Немци нису ушли неспремни у Други светски рат.

О томе како је будући министар пропаганде Трећег рајха изучавао ратну и економску америчку пропаганду па и совјетску револуционарну пропаганду написане су озбиљне студије. Кад су Немци изгубили и Други светски рат, главни оперативац немачке пропаганде је проказан као безумна звер. „Гебелсовска пропаганда“ је постала синоним за нешто најмрачније што је људски ум смислио у историји.

Послератне студије о пропаганди на разумној научној дистанци од победничких хистеричних кампања – као она култна баш насловљена „Пропаганда“ Жака Елила – наћи ће да Јозеф Гебелс јесте распет на демократски крст, али да његове технике и достигнућа у пропаганди нису бачени „на сметлиште историје“. То је постало „опште добро“ светске пропаганде.

Као што, рецимо, дело зналаца нуклеарне фисије, иако употребљено у страхотама Хирошиме и Нагасакија, није повучено него се унапређивало.

Прогрес је судбина Запада. Додуше, демократске земље су стале на „објективно“ становиште – да кад се пропагандни рат води у име и у корист демократије – онда је он благотворан и допуштен. Оправдан морално и материјално. Као уосталом и атомска бомба.

Посебно је то правило демократског права да у име демократије радиш највеће гадости и злочине постало „нормално“ у Хладном рату који је „објављен“ против источног савезника из анти-хитлеровске коалиције чим су паркирани тенкови.

Хладни рат је био најбољи доказ да је Елилов текст „Хитлер победио?“ из 1945. пре констатација него пророчанство.

Укратко: Хитлер је створио технички ефикасну тоталитарну државу која је све своје грађане учинила шрафовима у механизму. Ма колико се клеле у демократију и слободног грађанина, све државе ће у поратном добу остати на главним коридорима Трећег рајха, а постојање оружја за масовно уништење учиниће хуманистичке пропагандне приче бацањем прашине у очи јавном мнењу.

Хитлеров националсоцијализам је поражен али „црно семе“ није уништено. Кад једном уђете у тај „тамни вилајет“ у вама и вашим друштвима остаје толико тога што сте убијали у злом непријатељу.

Четврти рајх наступа. И Немци су у колони.

И кад се Хладни рат формално окончао у прашини од пада Берлинског зида, „победници“ се нису одрекли ничега а да би светом коначно завладао топли мир. Остао је НАТО, рад тајних служби постао је шири и безобзирнији, није се држало ни речи ни разума а пропагандна бомбардовања су постала интензивнија него икад. Лаж је постала истина, као што је писао Џорџ Орвел, не верујући ни сам до краја у свој цинизам.

Требало је објаснити онима које пљачкате, које лажете, које понижавате – да је то за њихово добро.

Може се рећи да је то успешно обављена операција. Још није објављено да је „демократски цар“ го.

И данас стоји тај поредак, само што је све мање уверљив. Број оних који су уведени у тај изванредни свет а који верује да тако урађена земља иде ка бољој будућности све је мањи.

У неким земљама та врста људи је на граници изумирања. Негде се мора бежати од тога. И зато су они и њихова деца стигли до идеала: „срећни мигранти“.

Корона-драмa неће бити запамћена по опасности вируса КОВИД-19 по здравље човечанствa, али хоће по друштвеним манипулацијама и несагледивим последицама.

Свет би могао да буде непредвидиво промењен. У том времену и простору пропаганда не губи на интензитету. Напротив. Цвета.

У току је стварање „новог светског дезинформативног поретка“. Али ово је сад мултиполаран свет. У свему. Па и у информатичком рату. Ризици се повећавају за све.

Полуистине, лажи, контраистине, дезинформације, фејк-њуз постају већинске коцкице мозаика које о свету у коме живи исконски слаже људско биће. И ту се као утваре подижу светле приче о себи и грозоморне приче о другом.

Немцима, на пример, није уопште свеједно како ће се подсећати на њихову улогу у Другом светском рату (управо присуствујемо биткама за нову интерпретацију кад победника са Истока не зову на обележавање победе), а све више ће им бити важно како ће се гледати на њихово учешће у разбијању Југославије (суверене и међународно признате земље). Као и на њихову политику тоталног терора над Србима и српском државом.

Учешће у пословима разбијања Европе која се држала на Хелсиншкој повељи – биће важан елемент. Немци су ту на танком леду. Не толико због Срба, него због тога што су то аргументи силама које одлучују.

Први пут после Другог светског рата Немци су у СФРЈ имали прилику да покажу шта су научили од 1945. Не делује баш уверљиво поштапање немачке амбасаде увежбаним дипломатским стереотипима да ће они „имајући у виду незапамћене, стравичне злочине које су Немци починили за време Другог светског рата и овде у Србији“ платити поузданим тумачима историје да обезбеде „искрено па често и контроверзно суочавање са властитом историјом а на чему почива помирење и на којем се гради боља будућност“.

Кад неко мора да се позива на искреност, јасно је да правда своју намеру да подмеће.

Тако одговоран посао да се да Иницијативи младих за људска права? Је л’ се то амабасадор Шиб шали са Србима? Добро, ми смо овде имали Андреаса Цобела који је био директнији у порукама шта Немачка хоће од Срба и Србије, али он се није шалио са народом домаћином.

Био је нама у гостима пре седам година и Андреас Шокенхоф, тада заменик председника посланичког клуба ЦДУ–ЦСУ за спољну политику и блиски сарадник канцеларке Ангеле Меркел, те инсистирао да Срби морају да промене свест. Дакле, није Србима непознато шта ће Томасу Шибу Иницијатива младих за људска права.

Али ми знамо Немце као људе који директно, да не кажем поштено у дипломатским релацијама, кажу шта им је на уму. Не волимо то, али ценимо отвореност. Зато нам је Шиб мало стран. А он вероватно мисли за себе да је вешт.

Па, амбасадор Шиб може све Србе који верују у кредибилитет Иницијативе младих да почасти на једном летњем коктелчићу у башти немачке амбасаде са две флаше вискија и три кутије хладног предјела. То зна и његова екселенција. Али зна и да је Иницијатива најбоља за оно што Немачка хоће. Намера се види из авиона. Колико год нас је корона ударила у главу, ово не може а да се не види.

„Земља која је најодговорнија за разбијање Југославије и злочине над Србима у Крајини, Сарајеву, на КиМ, сада оптужује Србију за злочине. Овде је на делу покушај да се народ који је претрпео геноцид оптужи за геноцид и ратне злочине. Тако су немачки нацисти оптужили Јевреје за сва зла овог света, да би после тога покушали да их униште. Исто то радили су немачки нацисти и хрватске усташе са Србима“, изјавио је овим поводом реномирани српски историчар Милош Ковић.

И они који то не би изјавили, знају да је то тако.

На интернету се, ваљда, (интернет више није слободни проток слика, слова и речи) још увек може наћи како немачка војска први пут после Хитлеровог ратовања „пуца у месо“ – у Призрену на двојицу смртно преплашених Срба који панично беже од ОВК прогонитеља. То је тако брутална ликвидација несрећника од неутралних КОФОР-ратника, да су се неки Немци згрозили па је војни суд морао да штити част немачког војника нечасним објашњењима.

Пре тога су немачки авиони „торнадо“ бацали бомбе на српску децу која су у тихо недељно преподне у свом малом граду ишла из цркве. Немачки суд се ту огласио ненадлежним. А сетићете се и како су немачки војници гордо (за разлику од Италијана у истој КФОР мисији) стајали док су нахушкани Албанци у мартовском погрому 2004. палили српске цркве и манастире.

Немци су „чували“ и Боргородицу Љевишку.

Јасно је свакоме како ће Иницијатива младих за људска права која је на кастингу немачких служби добила посао да прикаже истину о рату и Србима. Министар Шарпинг, који је својевремено лансирао план „Поткова“ због којег су му се смејали и савезници у НАТО-бомбардовању, постидеће се пред тим копљаницима „људских права“.

Ту су „људска права“ само батина. И нико нема сумње за кога.

Овде једино постаје инетресантно како немачком амбасадору не досади да говори тако да нас стално подсећа на ону духовиту српску изреку „ко Шваба тралала“. Дакле, јавља он српској јавности: „Наш циљ јесте да пратимо Србију на путу ка ЕУ, пружајући подршку јачању цивилног сектора, унапређењу демократије и владавине права, слободе медија и говора, регионалне сарадње и помирења народа на овим просторима.“ Шта може људски мозак пред овом испразном мантром. Ваљда да се сети оне ратне ироније: „Кољи, а не буди.“

А нашем Министарству иностраних дела, ако жели да покаже да разуме поруку господина амбасадора, једино остаје да одвоји неки динар и помогне да се покрене сајт и документацију где ће показати – и „другу страну истине“. И где ће и Немци који не верују ад хок у „наручену истину“ од НВО препродаваца моћи видети да је оно што се збило на брдовитом Балкану, за који је Бизмарк жалио дати и живот једног гренадира, много ближе ономе како су то описивали Петер Хандке и Вили Вимер него милионима порука које су у сагласности с потребом канцелара Шредера слали немачки новинари. (Ангела Меркел ту не одступа ни за милиметар.) А има таквих Немаца. Биће их све више.

Идеја о сајту са свеобухватно документованим током рата из 1990-их одавно постоји као озбиљан пројекат. Исказивали су је угледни Дачићеви партијски другови. То је тако озбиљан и квалификован, и у СПС важан свет, да је порука сигурно стизала и до председника партије.

Некад, кад је Дачић био млад, одговарало се „књигом на књигу“. Данас сајтом на сајт. Рат у дигиталном просторима је непрестан. Ко у њему неће да се бори за истину Иницијатива младих ће му стално бити под прозором.

Извор: izmedjusnaijave.rs / Србин.инфо