Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Чедомир Антић: Како би данас изгледао Балкан да није било Сребренице

Датум објаве: понедељак, 11 јула, 2016
Величина слова: A- A+

Srebrenica

У ексклузивном фељтону “Алтернативна историја Србије” који је објављивао Недељник, двојица најпопуларнијих српских историчара, др Чедомир Антић и др Предраг Марковић, између осталог замишљали су како би данас изгледао Балкан да није било великог злочина у Сребреници, највећег злодела у југословенским грађанским ратовима. Да ли би данас све било другачије да је Сребреница постала симбол људскости, а не свирепости српске војске.

У ексклузивном фељтону „Алтернативна историја Србије“ који је објављивао Недељник, двојица најпопуларнијих српских историчара, др Чедомир Антић и др Предраг Марковић, између осталог замишљали су како би данас изгледао Балкан да није било великог злочина у Сребреници, највећег злодела у југословенским грађанским ратовима. Да ли би данас све било другачије да је Сребреница постала симбол људскости, а не свирепости српске војске.

Како год о њему говорили – као о великом злочину или о геноциду – то је највеће злодело у југословенским грађанским ратовима. То, наравно, није највећи злочин у Европи после Другог светског рата, пошто је Алжир 1945. био део Француске, чија је пак војска тамо за један дан, у миру, убила 20.000 цивила. Али то ваља споменути искључиво због дубље перспективе међународне употребе и злоупотребе сребреничког злочина

Пише доц. др Чедомир Антић

Cedomir_Antic_1.jpg
Чедомир Антић

Извесни муслимански ратни командант говорио је пре неколико година у камеру једног документарног филма. Да није било Сребренице и масовног стрељања које је тамо почињено, тврдио је, генерал Младић остао би официр који заслужује његово поштовање.

Пријатељи су једном стали да наваљују на једног нашег угледног научника гласно жалећи што 1990. није преузео национално вођство Срба у Босни и Херцеговини. И док су се они надметали тврдећи како би исход кризе био другачији, а рат можда и избегнут, овај је више за себе помало цинично закључио да би у том случају други Србин био у Хагу…

И заиста, ирачка и украјинска криза, које су дошле деценију и две после грађанских ратова у бившој Југославији, уче нас да не смемо да занемаримо међународни фактор. Такође показују нам да непријатељима САД и њихових савезника некада чак није остављена више него формална прилика да побегну пре сукоба. Пример лажног ратног повода са „оружјем за масовно уништење“ у Ираку…

Фингирана снајперска ватра по демонстрантима након споразума у Украјини, после чега – гле чуда – законити председник и наводно насилник безглаво бежи из своје земље не сачекавши да се сукоб (који је наводно започео) распламса. Можда му је било јасно да би ако остане још који дан, могао да бира да ли да буде линчован или суђен пред неким страним судом за нешто што није починио… То је део новог ратовања које спроводе САД и савезници. Његова премијера догодила се у Персијском заливу 1990. и на Балкану 1991. године.

Ако томе додамо још стварне, ионако велике, злочине готово сваке од страна против које се САД боре; грешке у ратовању; па тешко наслеђе, за које је творце политике у Вашингтону, Лондону и Берлину брига само постхумно, пост фестум и када је новац немогуће рефундирати… Добијамо готово извесну трагедију.

Сребренички злочин се догодио у последњим седмицама рата у Босни. Како год о њему говорили – као о великом злочину или о геноциду – то је највеће злодело у југословенским грађанским ратовима. То, наравно, није највећи злочин у Европи после Другог светског рата, пошто је Алжир 1945. био део Француске, чија је пак војска тамо за један дан, у миру, убила 20.000 цивила. Али то ваља споменути искључиво због дубље перспективе међународне употребе и злоупотребе сребреничког злочина.

Питање одговорности за рат, ратних злочина и исправности ратног циља било је, међутим, у Босни и Херцеговини решено пре него што је рат и почео. Срби су у јавности САД и Западне Европе били виђени као немодеран, ауторитаран народ који је остао талац „Оријента“, национализма и комунизма.

Зар нису амерички карикатуристи поистовећивали и упоређивали Србе и комунисте са свињама које живе у порушеним пољским нужницима под називом „СФРЈ“ и „СССР“? Уочи рата Крис Цвиич, утицајни британски аналитичар, у једном ауторском тексту јасно је дефинисао шта све Србија и Срби треба политички да плате како би могли да живе у демократској Европи.

Срби у Босни и Херцеговини су, за разлику од својих сународника из Хрватске, од почетка били плебисцитарно јединствени. Поред тог капитала имали су само предност у наоружању и војним традицијама. Срби су несумњиво починили више злочина него други народи током грађанског рата у БиХ, али у грађанском рату у Хрватској и Словенији је било другачије, па ипак никога на Западу то није подстакло да промени негативан однос према српском народу.

Довољно је само упоредити статус који имају највећа три масовна злочина у Хрватској: Овчара, Госпић и Пакрачка Пољана, па је јасно да се мртви, приближно исте бројности, ипак сврставају у различите класе важности.

Већ после седам месеци рата западна јавност је обавештена о следећем и уверена у три ствари: Срби су убили 200.000 Муслимана/Бошњака; у планским силовањима, без премца у историји, силовали су 50.000 жена и девојака у намери да тако створе нову српску нацију; држе концентрационе логоре који су слични онима из СС система логора и потпуно различити од муслиманских и хрватских логора. Као да рат није био довољно крвав, ове тврдње, које никад нису поткрепљене доказима, одредиле су однос светског јавног мњења према зараћеним странама. Све три тврдње су касније и званично значајно измењене, али то за став о кривици више није било важно.

Сребреница је као највећи злочин у рату, који су при том извршиле српске трупе, без обзира на тешку историју тог краја и настојања бошњачког вођства да жртвујући сопствени народ изазову интервенцију НАТО и стекну подршку довољну да победе у рату, свакако тешко бреме које је у сваком случају требало и било могуће избећи. Чињеница је да су прилике у време грађанских ратова биле такве да – чак и када су имале подршку из иностранства, када их није пратила стигма злочинаца и губитника, те када су побеђивале – војске нису показивале ни благост ни милост према заробљеницима и цивилима.

Само треба обратити пажњу на договорени пад Српске Крајине, пљачку и масакре који су га пратили и неспособност власти да их спрече чак и када су тако нешто хтеле. Пад Сребренице и заштићене зоне из које је ратовала бројна и снажна војна формација, свакако није могао проћи уз минималне жртве. На другој, ратна логика је тешко подносила то ратовање у позадини.

Постојале су зато две вероватније алтернативне могућности:

Први сценарио: Србија и Црна Гора ускраћују подршку Србима из Босне и Херцеговине на почетку рата

Граница између Србије и новопроглашене Републике Српске је блокирана. Српски народ је у БиХ аутохтон колико и друга два народа, вековима је био већински, дао је кључан допринос националном ослобођењу народа БиХ у Првом и социјалној еманципацији и стварању федералне републике у Другом светском рату.

Обесправљивање Срба кршењем Устава СР БиХ, незаконити референдум и повлачење из споразума о федерализацији БиХ из 1992. свакако не би довели до смиривања страсти. И без подршке Србије Војска Републике Српске би успела да обједини своје земље и надвлада противнике у рату.

Ипак, тако би било само у почетку… Неуспех који би уследио после неког времена, пошто ВРС у страху од НАТО-а не би смела да извојује одлучну победу и заврши рат, довео би до великог страдања Срба и њиховог исељавања у Србију. Вероватно је да би Слободан Милошевић и његов режим таквом политиком и без санкција, беде, бомбардовања и медијске сатанизације доживели народну побуну и највероватније пад по румунском сценарију. Сребреница се у том случају можда не би догодила. Али би сви Срби у БиХ прошли као Бошњаци из Подриња.

Други сценарио: Улазак Србије (СРЈ) у рат

У Народној скупштини Србије један посланик је почетком 1991. са говорнице препричао шта му је рекао један низоземски дипломата. Овај екстравагантни опозиционар говорио је о црној будућности у којој ће ЈНА бити протерана из свих република у Србију, а онда ће највећа република пропале СФРЈ доживети плиму избеглица и коначно утонути у хаос прихватајући под тим притиском све захтеве ЕЕЗ и НАТО.

Посланик је предлагао да се Србима у Српској Крајини и Босни омогући стварање сопствених војски. Можда Милану Парошком Милошевић и његови сарадници нису веровали нити га ценили, али је њихова каснија политика одговарала овом савету. Тако су одложили и можда ограничили страну агресију, али су зато осудили грађански рат на бруталности, волунтаризам, жакерију и владавину наоружане руље по градовима…

Да је Србија створила своју војску и попут Израела или Русије (на Криму) ушла у своје земље и мирно их ујединила, рат би можда био оптерећен са мање злочина, али би САД имале у политичком смислу чисту мету за ваздушну кампању – попут оне у Ираку. Исход би могли бити потпуни пораз и окупација Републике Србије. Ипак, у време кризе око Сребренице Србија је можда могла, без обзира на цену, да уђе у овај градић и заштити његов народ… Није то учинила и то је била вероватно најпогрешнија одлука једне српске владе у 20. веку. Време ће показати да ли јој је нечињење и наређено. Али и да је спречила масакр и даље би била крива…

Уосталом, ко је у свету приметио да је све избегле из Сребренице на своју територију Србија примила као да је трећа земља и као да одатле нису, само неку годину раније, бомбардовали Бајину Башту… Да није било Сребренице, Србији би замерали Сарајево, Зворник, Козарац, Приједор… Да није било тога, да је Србија имала Јељцина, нашла би се нека „Чеченија“ да покаже како Срби нису цивилизовани да буду достојни права која су им ускраћена, а за која су у случају других народа САД и Британија биле спремне да ратују.

 

Везане вијести:

Релативизација постнацификације

Ми говоримо о својим злоделима, а они о нашим… | Јадовно 1941.

За Запад се Србија показала као идеалан кривац | Јадовно 1941.

Андреј Фајгељ: Расизам за српске жртве

Сребреница као религија

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Чедомир Антић: Како би данас изгледао Балкан да није било Сребренице“

veselin šuša каже:

Šta bi bilo da nije bilo ? Sve je odavno isplanirano još u jajcu u potpuno lažnom predstavljanju odluke o Jugoslaviji njenih naroda dakle potpuna Titova prevara ostvarena nasiljem posle rata pre svega nad Srbima jer u jajcu nije bilo ono što se decenijama predstavljalo zajednička odluka u demokratiji skupa svih naroda jer i nije sprovedena organizovana cirkulacija u narodima da bi se delegati predstavili kao predstavnici naroda u odluci koja je najvažnija za buduću državu dakle Tito kao zločinac !Izmišljanje republika da bi se isekao Srpski etnički prostor jasan je genocid u nameri a izmišljanje naroda Hrvata Bošnjaka Crnogoraca… na osnovu tog isečenog etničkog prostora Srba je deo tog genocida a i danas vojvodina jeste preteča neke eventualno buduće “vojvođanske”nacije i da bi sve to bilo praktično organizovani su i davno isplanirani ratovi da bi sve to bilo međunarodno priznato a za ratove potrebni su nacionalizmi koi su se probudili zločinima titoista na obe zaraćene strane pa su Račak Markale Vukovar Srebrenica Bratunac… deo tog scenarija i titoista kao SVIH NACIONALISTA JUGOSLAVIJE !Koristili su kriminalce za zametanje ratova!Srbi sa Srebrenicom nemaju nikakve veze a i Bošnjaci sa Bratuncem jer na primer Orić je od Miloševića kao njegov delohranitelj dobio pištolj sa posvetom kooim je monsttrum ubijao Srbe u okolini Srebrenice !Prijateljstvo Tuđmana i Miloševića je opštepoznato dakle Titov najmlađi general(to otkriva da je davno predviđen) a i vođe nacionalista u sloveniji Crnoj Gori Makedoniji Kosovvu su titovi omladinci pa je jasno odakle vetar duva !

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top