Чедомир Антић: 40 година

На данашњи дан у Београду се не дешава ништа посебно. Држава се не оглашава, установе науке и културе, власне да представљају народно историјско памћење, остају традиционално неме. Тек у понеком ресторану окупе се необично обучени средовечни људи, а пред међународно најзанимљивијим музејом окупе се аутобуси из којих похрле Словенци.

Пре тачно четрдесет година званично је умро доживотни председник социјалистичке Југославије, врховни командант народне армије и генерални секретар Савеза комуниста, Јосип Броз Тито. Брозову историјску заоставштину дефинисао је неколико година пред смрт он лично. Изјавио је да иза њега остају три велике тековине: самоуправљање, братство-јединство и несврставање.

Непуних дванаест година касније самоуправљање је пропало зато што су западне силе престале да га финансирају. Био је то разлог значајнији од Реганове доктрине и пада Берлинског зида. Братство-јединство окончано је разбијањем Југославије и грађанским ратовима. Несврставање је изгубило сваки смисао после 1989. године.

Иако ова организација још увек постоји, југословенске републике нису у чланству. И што је најгоре: самоуправљање није пропало зато што је народ био покварен и крадљив, већ зато што га је створио словначки родољуб по занимању учитељ, на основу писања младог Маркса. Ако поверујемо да је Карла Маркса на свету исправно  разумео само Едвард Кардељ, онда заслужујемо много гору судбину од оне која нас је задесила.

Братство-јединство је онемогућио сâм режим: инсистирајући на кривици великодржавља и хегемонизма једног народа, прикривајући геноцид извршен од фашиста другог и подстичући од осталих народа. Југославија је била земља у којој су сви могли имати нацију и права осим Југословена – они су били тек опредељење. Коначно, занимљиво је размишљање о величини покрета несврстаних ако узмемо у обзир да је Југославија од 1945. до 1980. примила око 200 милијарди долара у данашњој вредности управо од оних са којима се није сврставала.

Неко би рекао да је то била користуљубива политика. Али, где је данас сав тај новац? Да ли је могуће да је све то нестало у рату и транзицији? Ако мало анализирамо прилике у Источној Европи, видећемо да је чак и у „златно доба“ социјализма на 100.000 грађана више квадрата стамбеног простора годишње било произведено у Пољској него у СФР Југославији.

Од Југославије сиромшанија Грчка развила се брже и постала богатија, већи развој остварила је и Турска. Када хвале Брозов режим многи грађани, који га памте блиставих очију, говоре о времену обнове и изградње. Још је у време социјализма примећено како је на простору некадашње „Недићеве Србије“ производња била већа 1942. него 1952. године!

После се сећају привредног успона и „привредног раста већег него у Јапану“. Успон је прекинут „привредном реформом“ почетком шездесетих. Зашто би систем био реформисан ако је успео? Коначно,  уништен  је нафтном кризом седамдесетих. Југославија се нашла у банкроту 1979. и Брозу је то чак било и речено. Многи се сећају лагодног живота – насталог пуштањем милијарди долара у потрошњу и историјским удвостручењем стандарда грађана Србије и Црне Горе. Све је то касније плаћено – кризом, ратом, транзицијом…

Броз је био дете среће. Одржао се на челу партије више од четрдесет година – у Европи то нико није успео. Пружио је успешан отпор Хитлеру. Једини се одржао пред Стаљином. Није га убио страшни Ото Скорцени. Победио је српске генералштабне официре, усташке фанатике – двадесетак противничких војски… Па ипак, неколико година пред смрт бежао је преко дворишта у папучама у страху од мајора Јованке Броз, сопствене жене, која га је можда једина у животу искрено волела. Био је председник који је тврдио да ништа нема, а и данас траје оставинска расправа за имовином.

Хвалили су га да не прима плату, а пре десетак година је откривено да је годишње у кешу примао суму приближну вредности данашњих 600.000 долара.

За утеху је – ништа није био бољи ни према својој деци, нешто је успео само син Мишо који се држао мајке Херте Хас. Ми Срби сећамо се како нам је отео Косово, расрбио Црну Гору, обесправио нас у Хрватској, Босни и Херцеговини. Не заборављамо да је поделио нашу цркву, створио војвођанерство, да је крив за смрт стотину хиљада наших најбољи синова и кћери…

Али, кад смо народ дијонизијски весељака… Данас бивши омладинац, који је приватизовао део општинске имовине, редовно слави Титу рођендан. Других дана брани Косово и тугује за солунцима у својој кафани „Где цвета лимун жут“. Славиће се 25-ог и код Брозовог унука, комунисте и народног посланика са листе СПС-а. Кафана му се зове Тихи Дон.   

Извор: Напредни клуб