Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Британски стручњак за НДХ објашњава зашто не вјерује у хрватску помирбу

Датум објаве: недеља, 5 јуна, 2016
Величина слова: A- A+
Фото: Друштвене мреже https://seminariofascismo.wordpress.com / RY
Фото: Друштвене мреже https://seminariofascismo.wordpress.com / RY

Британски повјесничар Rory Yeomans, специјалист за раздобље НДХ, говори о терору и нефункционалности усташке државе, објашњава зашто је Јасеновац био логор смрти те истиче да би Хрвати требали бити поносни на отпор Павелићевој фашистичкој и марионетској творевини

Rory Yeomans британски је повјесничар који се бави проучавањем усташа и НДХ. На ту тему објавио је низ хисториографских радова, те је објавио и уредио књиге о овој теми, примјерице ‘Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941–1945’ u izdanju University of Pittsburgh Press, ‘The Utopia of Terror: Life and Death in Wartime Croatia’, koju je objavio University of Rochester Press te ‘Racial Science in Hitler’s New Europe, 1938-1945’ u nakladi University of Nebraska Press. Тренутно је сурадник на бечком ‘Victims, Beneficiaries and Consumers: Social Mobility, the Holocaust and the Economics of Human Destruction in Fascist Croatia, 1941-1942’.

Yeomans припада новој генерацији повјесничара која истражује НДХ, а како није оптерећен обитељском повијешћу или актуалном политиком у Хрватској, он нуди и хисториографски поглед извана на ту тему, о којој се данас поновно расправља у хрватском друштву. У интервјуу за Тпортал Rory Yeomans говори о усташком терору према властитим грађанима, објашњава зашто НДХ није била нормална држава, те зашто је скептичан према идеји помирбе и коментира промјене у хрватском друштву које уочава као чест гост у Лијепој Нашој у протеклих десет година.

Што је потакнуло ваш професионални интерес за усташе и НДХ?

Било је то заправо случајно. Немам обитељске коријене у овој регији нити у средишњој или источној Еуропи. Одрастајући нисам имао никакву свијест о овој регији осим што сам знао за Олимпијаду у Сарајеву те Тита и Гаврила Принципа јер се о њима учило у школи, а биле су ту и рекламе за Yуготоурс у недјељним новинама. Имао сам намјеру студирати њемачку повијест, нарочито су ме занимале културне политике ДДР-а, гдје сам неко вријеме провео као асистент. Када сам се вратио у Велику Британију на постдипломски на Сцхоол оф Славониц анд Еаст Еуропеан Студиес, схватио сам да ми се баш и не свиђају предавачи њемачке повијести, али сам имао срећу што се професорима с катедре за повијест југоисточне Еуропе свидио мој рад на тему етничких Нијемаца који су 1930-их и 1940-их живјели у Војводини. Тако је моја магистарска теза о Christi Wolf постала теза о културној политици НДХ. У то је вријеме бивша Југославија била у вијестима због интервенције на Косову те посљедица ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, па се све чинило релевантним и актуалним. Такођер, о тој теми није било написано ништа на енглеском те сам имао осјећај да имам нешто ново за рећи о свему томе. Касније је то постао темељ за мој докторат.

Први хрватски предсједник Фрањо Туђман, који је такођер био повјесничар, изрекао је фамозну изјаву о томе да НДХ није била само злочиначки потхват него и израз жеље хрватског народа за својом државом. Слажете ли се с том изјавом?

Не баш. Истина је да су многи Хрвати били незадовољни с Југославијом кад је створена НДХ, али није било плебисцита о стварању НДХ, а унаточ одређеној подршци у неким регијама за нову државу и усташки покрет, она не би била створена без инвазије Сила осовине на Југославију. Усташе нису ни биле први избор за власт у НДХ, него су је преузели тек након то је Мачек одбио Нијемце. Истина је да је НДХ имала већу аутономију у неким подручјима, као што је култура и национална политика, него многе друге сличне сателитске државе, примјерице Недићева Србија која је била под директном војном власти Нијемаца. Но, тешко се НДХ може звати неовисном у било којем значајном смислу те ријечи, чак и ако искључимо тему талијанске окупације дијелова Далмације.

Уредили сте књигу ‘The Utopia of Terror’ (‘Утопија терора’) о ‘различитим аспектима свакодневног живота и смрти у усташкој држави’. Како је било живјети у НДХ тијеком четири године њена постојања ако сте били подржаватељ режима, а како ако нисте били подржаватељ?

У социјалном смислу, било је јако тешко. Нарочито су у провинцији проблем били глад и недостатак хране. Економски сустав НДХ се базирао на екстремној верзији корпоратистичке економије, са строгом контролом цијена и минималне плаће, што је врло брзо произвело несташицу основних роба. НДХ је функционирала са суставом који се већином ослањао на изванредно стање и терор, и то не само према противницима НДХ него и према властитим ‘грађанима’. С друге стране, када се погледају колекције фотографија и оно што су људи писали ‘Поглавнику’ и министрима НДХ, зачуђујућа је обичност живота неких људи, чије су бриге биле исте као прије – повећање плаће, плаћање рачуна, тражење простора за становање и жеља за социјалном мобилношћу и напредовањем, судјеловање у прослављању благдана. Ипак, важно је разумјети да је и све то било структурирано терором и борбом за преживљавање. НДХ није била нормална држава.

Тренутачно истражујем економску деструкцију Срба и Жидова у пројекту стварања ‘народне економије’ те то да су много обични Хрвати бранили своје колеге, пријатеље и сусједе Србе и Жидове. Оно што се издваја у петицијама таквих грађана је изражавање ентузијазма за нови државни пројект те површинско преузимање језика и идеологије НДХ, а све због практичних, емоционалних и идеолошких разлога. Мој осјећај је да је већина људи једноставно покушавала опстати и извући најбоље из ситуације, као и у остатку окупиране Еуропе, гдје се број подржаватеља новог режима константно смањивао. Тешко је једнозначно судити о томе што су људи доиста мислили, не само због грозна социјалне ситуације него и због комплексности људских мотивација. Примјерице, нетко је денунцирао своју бившу супругу или супруга који су били Жидови. Је ли то било мотивирано злобом? Понекад је постојао договор обје стране – брачни партнер који је био ‘нежељени елемент’ у НДХ би побјегао, а онај који је остао би се по договору развео, како не би трпио посљедице због љубавне везе коју је нова држава сада сматрала питањем живота и смрти.

Што се тиче непријатеља режима односно ‘непожељних елемената’, за њих је живот у НДХ био врло тежак и застрашујући. Већ је у првим тједнима створен концлогор Јадовно и први закон који је легитимизирао масовно убијање. То је произвело вал денунцијација, многе од њих су биле анонимне, па је усташка полиција чак морала објавити оглас у дневним новинама у којем упозорава људе у вези лажних оптужби и анонимних денунцијација.

Срби и Жидови су покушали преговарати с терором кроз апеле властима. Многи су се обични Срби добровољно прекрстили на католичанство како би избјегли депортације које су започеле програмом масовног пресељења у српњу 1941., који је водио један државни уред. Неки су почели користити нови језик НДХ и тврдили да су Хрвати, а не Срби. И многи су Жидови у својим молбама наглашавали свој хрватски идентитет. Мој је дојам да је у обје заједнице то било искрено, а не искључиво увјетовано терором – они су очајно жељели припадати, што чак тврде и неки из послијератне усташке емиграције. Један се свећеник тако сјећао да су Срби у његовом крају били врло лојални. Када су почела масовна клања и депортације, Срби се нису одмах побунили, а и многи Срби нису имали тада јак српски идентитет. Људи у том дијелу Еуропе су се навикли мијењати религију и идентитете, догађало се то добровољно и у Краљевини Југославији, тако да преобраћење на католичанство многима није била велика ствар. Усташе су се бескрајно бавили српским и жидовским ‘проблемом’ и њиховим идентитетима, а уствари су многи обични Срби и Жидови не само исказивали вољу интегрирати се у НДХ него су већ били Хрвати! Једна од највећих иронија усташког програма геноцида с циљем искорјењивања српског идентитета је то што је створио национални идентитет Срба какав прије није постојао.

Неки људи у данашњој Хрватској кажу да је вријеме НДХ било доба велике културне ренесансе. Како је Павелићев режим гледао на културу и зашто је било тако важно створити нови осјећај националног бића?

За усташки је режим културна политика била екстремно важна. Постојале су двије главне фазе у првој години НДХ: ‘револуција крви’ која је подразумијевала масовно истребљење ‘непожељних елемената’ а онда ‘револуција душе’ која је прочишћено становништво тј. обичне Хрвате и Хрватице требала испунити усташким вриједностима и тако створити ‘нови народ’, што је фраза коју су њихови теоретичари константно користили. Умјетност, књижевност и образовање су били кључни у таквој визији. Држава је лансирала програм масовног описмењавања, установила је уред за чишћење језика, покренула је бројна књижевна и умјетничка натјецања. Обични Хрвати, нарочито радници, су охрабривани да се почну бавити нечим креативним или књижевним. Усташки је покрет вјеровао да се само тако може створити аутентична и аутаркична култура.

Истовремено је НДХ покренула безброј социјалних и економским програма и јавних радова, свих с циљем да међу обичним Хрватима створе осјећај припадања усташкој националној заједници. Неки су хрватски знанственици деведесетих година тврдили да се културна политика НДХ може одвојити од геноцида (наравно, никад нису користили ту ријеч). Али то није могуће. Културна политика није била само форма компензације за усташке тврдолинијаше који су тражили повратак оригиналном програму масовног покоља напуштеном крајем 1941. под њемачким притиском и који су изгурани из власти чистком у рујну 1942. Наслијеђе геноцида и ‘револуције крви’ очитовало се и у култури – кроз објављене романе, приче, пјесме те образовање, идеје о односу мушкараца и жена итд. Све то је кориштено да се ретроактивно легитимира кампања масовног убијања, а кроз културну политику су писци и припадници усташа могли истраживати фантазије уништења и прочишћавања које више нису биле могуће у свакодневној политици. Уништавање је из поља смрти пресељено на странице новина, књига и самиздата. Зато сам своју прву књигу о усташама назвао ‘Visions of Annihilation’ (‘Визије уништења’).

Rory_1

Књиге које је написао и уредио Rory Yeomans Amazon

Како је функционирала економија усташке државе? Тко је профитирао од прогона Жидова и Срба?

Није уопће функционирала! Економија и идеја рада је била у средишту усташке идеологије, као и културе те је имала симбиотску везу с терором. Смртном се казном кажњавала продаја робе по већој или мањој цијени од одређене, као и ако се цијене нису јавно приказивале, те прихваћање имовине Срба и Жидова. Економски систем НДХ није био само екстремна верзија фашистичке корпоратистичке државе, него је био и потпуна катастрофа. Поред чињенице да је НДХ плаћала више од својег годишњег БДП-а за окупацијске дужности, ригидно одређивање цијена и плаћа кроз Уред за обликовање цијене и наднице довело је до хиперинфлације, огромног црног тржишта и кризе осигуравања основних трошкова живота.

Запослени у државним економским агенцијама су се редовито жалили како су им плаће премале за преживљавање и тражили су повишице. Још једна иронија је у вези НДХ је то је програм економске аријевизације покушао постићи у пар мјесеци оно за што је нацистичкој Њемачкој требало 12 година. Масовни откази Србима и Жидовима, као и конфискација и ликвидација њихове имовине довели су до губитка стручности те посвемашњег каоса у многим бизнис-секторима. Такођер, многи који су проводили тај програм нису га заправо добро схватили. Именовани повјереници нису отпуштали само Србе и Жидове и њима одузимали имовину него и све запосленике и менаџере Хрвате који им се нису свиђали. Штрајкови су били уобичајени, а радници су почели денунцирати поглавнику, министарству националне економије или тиску не само друге раднике који су били Хрвати него и власнике творница. Било је ту много проблема. Примјерице, ако је богата српска обитељ ухићена и протјерана у Србију, а њена имовина конфисцирана, то је значило да су њихове слуге и запосленици остали без посла, али и без мјеста за живот ако су с њима живјели. Због тога и због забране за Хрватице да раде као послуга код Жидова, Загреб је 1941. био пун слушкиња које нису имале појма што сад радити и гдје ићи. Њих се морало дакле научити да раде нешто друго и наћи им нова мјеста за становање. Често им је и сва имовина остајала у конфисцираној кући бивших послодаваца.

Када је НДХ именовала прве надгледнике који су преузели контролу над фирмама Срба и Жидова, ако су власници били одсутни (јер су били убијени или депортирани), држави је остала не само обавеза плаћања радника који су беспосличарили јер фирма није више била оперативна него и сви дугови и друге обавезе те фирме или занатске радње. Још горе, многи од надгледника били су неспособни и изгубљени у свему томе, лоше образовани припадници усташког покрета који су, рецимо, хтјели избјећи судјеловање у одредима смрти или једноставно зарадити. Било је ту свега, у једном случају је надгледник постао глумац из осјечког казалишта, у другом млади писац. На многе надгледнике су се жалили радници, јер су нови шефови били безнадно неспособни. Неки су надгледници били изнимно окрутни у чисткама Срба и Жидова, но они професионалнији су смишљали разне изговоре да задрже квалифицирану радну снагу. Још један аспект масовних отпуштања је да за Србе, за разлику од Жидова, нису постојали специфични расни закони па су се многи радници који су били Срби пријавили за накнаду за незапосленост. А како против тога није постојао закон, добили су их. Но како је с посла протјерано много Срба, уреди за незапослене су већ на почетку 1942. писали надлежнима да су остали без новца.

Многи су се Хрвати побунили против НДХ. Како гледате на борбу Титових партизана тијеком Другог свјетског рата?

Мислим да би Хрвати требали бити поносни на то да су многи њихови сународници рекли ‘не!’ фашизму и јасно изразили да не желе живјети у свијету какав је хтио створити усташки покрет. Наравно, ситуација је била комплексна, а додатно ју је обиљежила очајна економска ситуација и потреба да се некако све то преживи. Било је несумњиво оних који су денунцирали своје сусједе Србе и Жидове и који су искрено прихватили нови идеолошки сустав. Посао је повјесничара разумјети и њихову перспективу и комплексност појединачних реакција. Тренутачно истражујем како је било бити бирократ НДХ одговоран за провођење политике економског уништења и масовних депортација. С друге стране, било је много обичних Хрвата који су писали протестна писма властима због третмана својих српских и жидовских сусједа, па чак и неких усташких функционера који су то чинили. Прича о отпору усташком терору је за мене врло инспиративна, неовисно о недостацима постратне Југославије.

Једна од актуалних тема у Хрватској је однос нове владе према Јасеновцу. Јесте ли пратили ту контроверзу и како све то коментирате?

Када читаш хрватске медије, немогуће је не пратити ту тему. Вриједи примијетити да прије годину дана српски и жидовски представници нису осјећали потребу за одвојеном комеморацијом. А прије годину или десет година апологети усташа нису били тако гласни нити су заузимали толики простор у медијима. Тако није било прије десет година када сам први пут дошао послом у Хрватску. Нека људи сами извуку закључке.

Хасанбеговић

У Хрватској има ревизионистичких повјесничара који тврде да Јасеновац није био логор смрти, него радни логор у којему су затвореници чак и извели једну оперу. Како ви гледате на Јасеновац?

Јасеновац је био концентрацијски логор, био је смртоноснији него Dachau. Свјестан сам да постоји једна истраживачка скупина који тврди како је Јасеновац био логор за Хрвате након Другог свјетског рата и да је тијеком рата био сам радни и сабирни логор. Па, и Dachau i Auschwitz су такођер били описивани као радни логори. Постојале су тамо, примјерице, творница ципела и пекарница, па су разни порицатељи холокауста имали исте аргументе за та два логора. Значи ли то да су Дацхау и Auschwitz били искључиво радни логори? Ти ревизионистички повјесничари чак тврде да су затвореници имали добра искуства у Јасеновцу. Као што је рекао један мој хрватски пријатељ: ‘Волио бих питати мајчине рођаке како су се забављали као логораши у Јасеновцу, но нажалост се нитко од њих није вратио жив.’ Тврди се и да су велика већина оних који су завршили у Јасеновцу били политички противници НДХ те да нитко тамо није послан само зато што је био Србин, Жидов или Ром. Но највећи број оних који су послани у Јасеновац су били Срби, Жидови и Роми. Зашто су били тамо? Јер су били бољи радници од Хрвата? Јер су сви били комунисти? Зашто је било толико дјеце затворено у Старој Градишки? Ако је Јасеновац био тек радни логор, зашто су међу првима ликвидирани млади мушкарци способни за рад? Ако је био само радни логор, зашто је Лубурић инзистирао да се у новинама и од стране пропагандног строја режима никад не спомиње Јасеновац? Постоји низ дописа које је Лубурић послао, а у којима се забрањује било какво спомињање Јасеновца у јавности.

У сваком случају, та цијела линија аргументација се распада када се погледају појединачне судбине жртава усташких програма уништења, као што су примјерице Левин и Марија Сцхленгер из Загреба или Душан Гајић из Босанске Крупе. Марија и Левин су усташкој полицији послали низ очајничких писама у којима су преклињали за повратак њихових синова тинејџерске доби Мирослава и Петра, који су – како су родитељи тада мислили – послани у државну радну службу, но који су заправо завршили у логору Јадовно гдје су убијени. Марија је истицала да се она и њезина дјеца осјећају као Хрвати и да су лојални држави. Писала је о ‘многим непроспаваним ноћима и многим сузама које је пролила бринући се о судбини своје дјеце’. Марија је касније писала властима молећи да јој мужа не депортирају у Јасеновац. Умрла је у Старој Градишки у рујну 1942., а Левин је умро у Јасеновцу мјесец дана касније. Какву је опасност тај пар из средње класе представљају за НДХ? Или случај Душана Грујића, који је био богати Србин. Писао је усташким властима у српњу 1941. молећи да његова обитељ не доживи судбину ‘бивших Срба’, како се изразио, из Бихаћа, који су насилно и масовно депортирану у липњу те године. Понудио је НДХ и једну од својих кућа, наглашавајући да су његови поступци резултат ‘пробуђене свијести’ и жеље да буде ‘лојални грађанин’. Писмо је чак потписао са ‘За дом спремни!’. Усташе су касније тог мјесеца ‘очистили’ Босанску Крупу, те је врло невјеројатно да су Грујић и његова обитељ преживјели. Каква је он био пријетња режиму? Већина је Рома средином 1942. депортирана у Јасеновац и тамо ликвидирана. У какве су они политичка акције били упетљани? Сви ти људи су убијени не због нечега што су учинили него због тога што су били. Знанственици имају израз који користе за тај феномен – геноцид.

Намјера ревизиониста је јасна: како преживјели умиру и сјећања блиједе, они желе створити нову верзију повијести и жртве НДХ – које су већ маргинализиране у хисториографији о НДХ – избацити из повијести НДХ. Особно, не волим израз ‘ревизионисти’ јер повезује озбиљне повјесничаре који реинтерпретирају установљене чињенице с онима који умањују холокауст и баве се апологијом усташтва. Сви повјесничари се баве ревидирањем повијести. Али порицати прошлост је нешто посве друго.

Један од највећих националних пријепора у сувременој Хрватској тиче се освете партизана над усташким снагама одмах након краја Другог свјетског рата. Укратко, Блеибург. Што се тамо догодило?

Постратни масакри су били масовни злочин. То је јасно, али не знам о томе много детаља и чини ми се да јо увијек постоји много контроверзи око тога што је довело до тих масовних убојстава и тко су биле главне жртве, но јасно је да је међу њима било доста ненаоружаних војника, што је само по себи кршење Женевске конвенције и злочин против човјечности. Велико је питање и колико је Тито знао о том масакру, је ли све то били планирано, зашто су убијени и бројни цивили те јесу ли британске снаге које су југославенским властима предале хрватске, словенске и српске цивиле знале што ће се с њима догодити. Нема сумње да је велики број Хрвата, Срба и, у мањој мјери, Словенаца који су били означени колаборационистима био стријељан послије рата. Ако мислите да је смртна казна погрешна, као што ја мислим, то је онда злочин против човјечности. С друге стране, неки аспекти комеморација на Блеибургу су проблематични, напосе присутност усташког знаковља и глорификација НДХ који изражавају неки судионици. Узнемирујуће је да су представници Католичке цркве били више пута на Блеибургу, а скоро никад нису дошли у Јасеновац. Сматрам да је то дубоко проблематично и не могу то схватити.

Rory_2
Усташки плакати из НДХ Rory Yeomans

 

Јесте ли пратили процесе рехабилитације Драже Михаиловића и Милана Недића у Србији? Сматрате ли да је проблематично такве повијесне личности представљати као националне хероје?

Знам за те процесе и противим им се у оба случаја. Што се тиче Недића, не бих рекао да у Србији постоји масовна подршка за његову рехабилитацију, већина га и даље сматра квислингом. Његов режим није само дозволио нацистима да униште тамошње Жидове и Роме, него је дио србијанског апарата активно судјеловао у томе. Његов је режим био одговоран и за постојање концлогора као што су Сајмиште и Бањица. Михаиловић је комплекснија и амбивалентнија фигура у српском друштву, јер иако су четници неупитно починили значајан број злочина против Бошњака, Хрвата и неких Срба, они су дуго времена имали подршку савезника, нарочито САД-а. На почетку рата су се четници борили против нацистичке окупације, а како нису имали државу попут усташа, обим њихових злочина није тако систематичан. Повјесничари изван Југославије, као што су Matteo Milazzo, Jozo Tomasevich i Lucien Karchmar, подијељени су у својим оцјенама Михаиловићева наслијеђа, што су у вези усташког режима не може рећи. Многи од оних којима су смакнути након Другог свјетског рата у Југославији нису имали фер суђења, као то су и многи неупитни злочинци избјегли суд и били интегрирани у сустав. Али то не значи да су они који нису имали фер суђење нужно невини. Исто вриједи и за Михаиловића. Да му се суди данас по критеријима међународног равног сустава он би сигурно био осуђен за злочине против човјечности на темељу заповједне одговорности. Суђење Михаиловићу можда није било фер и у складу са сувременим правним стандардима, али пресуда је била исправна.

За очекивати је да ће вас дио читатеља у Хрватској прогласити антихрватски оријентираним или просрпским, јер сте изразили негативан став према усташама. Дакле, јесте ли ви антихрватски повјесничар?

Британац сам па ме чињеница моје националности чини антихрватски оријентираним. (смијех) Искрено, не знам што то уопће значи. Моји хрватски пријатељи ме не сматрају антихрватски оријентираним а моји српски пријатељи ме не гледају као некога тко је просрпски пристран, како су показале наше дискусије. Проблем суочавања с прошлошћу је проблем с којим се суочавају све земље, укључујући и моју. Сви имамо тенденцију романтизирања прошлости, укључујући и оне најгоре дијелове, какав је за Британију период колонијализма. Држимо се мита да смо увијек били пристојно и цивилизирано либерално друштво. А то сигурно није начин на који су они који су били колонизирани доживјели британску владавину. Код нас и даље има аматерских повјесничара и новинара који пишу књиге о империјалним good old days као да се злочини и расизам империјализма може некако одвојити од позитивних културних, економских, транспортних, здравствених и образовних политика, које су већином биле осмишљене да олакшају живот империјалној администрацији и стварању кадра лојалних империјалних слуга.

Боравите често у Хрватској, ту сте и ових дана, одржали сте и предавање на Филозофском факултету. Јесте ли примијетили промјену у хрватском друштву које је управо у сред отвореног и огорченог културног рата који се тиче и националне повијести?

Да, примијетио сам промјене. Почеле су прије око годину дана. Примијетио сам промјену у ставовима када сам био у Хрватској у сијечњу 2015., било је то за вријеме предсједничких избора. Атмосфера је била другачија, претпостављао сам да је то због лоше економске ситуације. Овај је пут та промјена посве очита. Увијек је било екстремно десних новина, као и у другим земљама бивше Југославије, и апологети усташа и умањивачи холокауста су имали свој простор у медијима те интелектуалном и јавном животу Хрватске. Али сада су такви ставови ушли у маинстреам док су прије били маргинални, ограничени на публикације попут Хрватског слова.

Сматрам да није добро говорити о Културкампфу између лијевих и десних у контексту НДХ, јер то сугерира да постоји валидна расправа на ту тему у којој обје стране имају једнак легитимитет. У контексту холокауста и програма масовног терора и масовних убојстава у НДХ постоје они који то прихваћају као чињеницу и они који то поричу.

Као аутсајдеру, чини ми се да је прича о помирби дјеце партизана и усташа не само нереална него и опасна. То је повратак идејама које су дискредитиране деведесетих. Такођер, сумњам да то може функционирати јер они који се дефинирају као дјеца и унуци партизана и усташа се по дефиницији не могу помирити. Идеја помирбе фашиста и антифашиста је настала у Францовој Шпањолској, гдје никад није успјела као модел националног помирења. И данас у Мадриду постоје квартови у којима се људи дијеле по томе тко је био на којој страни у Грађанском рату; то одређује и даље свакодневицу, примјерице за који ће се ногометни клуб навијати. То игра и улогу у актуалним сукобима између Каталоније и Мадрида. Наслијеђе Шпањолског грађанског рата је и даље изнимно спорно, трауматично и ствара подјеле. Тек сада Шпањолска иде кроз процес трагања за несталима и ексхумирањем мртвих, што ће можда коначно затворити ту тему. Шпањолска нам лекција изгледа говори да прошлост, нарочито трауматичну прошлост, не треба гледати као нешто што се треба надићи.

На неки начин, предсједница Грабар Китаровић је у праву. Како чујем од хрватских пријатеља, млади људи су посве отуђени од константних дискусија о партизанима, усташама, Удби, Блеибургу и Јасеновцу. Вјеројатно се питају какве то кврагу везе има с њиховим животом сада. Предсједница је у праву и када каже да друштва требају ићи даље и гледати у будућност, но мој је став тај да се то не може десити ако се на прошлост не гледа искрено и етично. Али то је прилично тешко постићи. Нада Кисић Колановић је прије неколико година устврдила да је Хрватска заглављена између двије поларизирајуће традиције кад је ријеч о НДХ: прва је ортодоксна партизанска интерпретација, а друга усташоносталгични наратив. Између нема ништа. То се сада почиње мијењати с новом генерацијом повјесничара, који још нису познати јавности. Горан Миљан, Филип Шкиљан и Марица Каракаш Обрадов реинтерпретирају и доносе нов приступ у односу на установљене чињенице. Они су ревизионисти у најбољем смислу те ријечи.

Повијест није само усмјерена на прошлост, па ни на садашњост. Повијест је и борба за дефинирање будућности и у каквом друштву желимо живјети. Ако се масовни злочини подвргну процесу намјерног заборава а жртве се игнорира у хисториографским књигама, што ће спријечити да се све то не понови?

Извор: TPortal

 

Везане вијести:

Рори Јеоманс гост удружења Јадовно 1941.

27.01.2014. У АМБАСАДИ СРБИЈЕ У ЛОНДОНУ ОТВОРЕНА




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Један одговор на „Британски стручњак за НДХ објашњава зашто не вјерује у хрватску помирбу“

Radmila R Dimitrov-Vuckovic каже:

Muka mi je bila citati sve to. To je isto jedan oblik rehabilitacije NDH.
Nadam se da nisam jedina osoba koja je shvatila motiv njegovog rada.
Ovo je gore nego o otvoreno velicanje te zlikovacke tvorevine sto je bila NDH.

Ja mislim da je neko tu naseo .
Volela bih da nisam u pravu an.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top