Бранко Станковић: Дечје душе траже истину!

Аутор „Дубине злочина” о логорима у НДХ и усташким зверствима над српским малишанима

Како се у „Квадратури круга” често бавио децом, Бранко Станковић jе одлучио да, поводом 70 година од затварања дечjих логора у Независноj Држави Хрватскоj, осветли наjмрачниjе странице из историjе. Преломни тренутак jе био сусрет са Миром Јовановић, истраживачем на Универзитету у Цириху, коjа се бави злочинима на Балкану. Било jе то у марту, а већ краjем септембра Станковић jе почео да монтира три емисиjе под називом „Дубина злочина”, (суботом на РТС 1), у коjима jе приказао све логоре за децу коjи су постоjали у НДХ – од Јастребарског, Сиска, Метаjне на Пагу, Лоборграда, Јасеновца, Старе Градишке… Ту jе страдало 23.500 српске деце, чиjа jе имена, презимена, место рођења и порекло пописао Драгоjе Лукић, и сам дете логораш.

– Покушао сам да нађем живе сведоке из сваког логора, и успео сам, осим из Метаjне, jер jе затворен 1941. и трагови су затрти. Сведочења деце о паклу коjа су преживела су страшна. Она су сваког дана гледала мучења и убиjања, била изложена тортури, исцрпљивана жеђу, глађу. Многи су jели траву. Данас су то људи коjи имаjу више од 80 година. Без њихове речи не би вредело отварати ову причу.

Да ли jе било тешко пронаћи сведоке?

– Прича се отварала. Сретнете jедног, а он вас упути на другог… Наjтеже jе било доћи до Зорке Делић Скибе, jер она се из Мостара, где jе живела до последњег рата, преселила у село у близини Санског Моста. Дошао сам до њеног броjа телефона, али рекла ми jе да не долазим, да jе тешко болесна. Обjаснио сам jоj да би њено сведочење било драгоцено, jер jе преживела клање, а и немам ниjедног сведока из Јастребарског. Оставио сам своj броj за случаj да се предомисли. Убедила jу jе ћерка. Зорка jе са пет и по година покушала да побегне из логора и кажњена jе тако што су jоj уским ножем проболи гркљан. Ниjе пустила ни сузу, ни гласа. Само jе гледала усташу у очи, и он jе прекинуо клање, о чему jе написала књигу „Спасле су ме умиљате очи”. Њена прича jе страшна и због тога што jу jе усвоjио усташа, Славко Дасовић. Тек у 17. години сазнала jе за своjе порекло. Нажалост, умрла jе месец дана после сведочења. Њена судбина jе судбина све деце логораша – изгубила jе родитеље, преживеле клање, усвоjила jе католичка породица, трагала jе за сестрама…

Каква предзнања сте имали о дечjим логорима?

– Знао сам да jе страдало много деце, али не и тачан броj. Држао сам се онога што jе Драгоjе Лукић 40 година сакупљао и пописивао. О самоj Диани Будисављевић, Аустриjанки удатоj за Србина, коjа jе спасавала децу из логора, сазнао сам из „Вечерњих новости”, пре четири године. Спасла jе 15.560 деце, али jе њих 3.260 умрло током транспорта од логора до Загреба.

Диана Будисављевић

Шиндлер jе, захваљуjући и Спилбергу, глорификован. Он jе спасао 1.200 Јевреjа, а Диана десет пута више људских душа. Да ли jе и за овакве

заслуге потребно лобирање?

– После Другог светског рата, тадашња Озна у Хрватскоj jе Диани одузела картотеку. То као да jе прорачунато рађено. Диани jе забрањено да говори о своjоj племенитоj мисиjи, али и сарадницима. Требало jе заташкати трагове злочина и онемогућити да се деца повежу са преживелим родитељима или родбином. Диана jе 1972. напустила Загреб и са супругом отишла у родни Инзбрук. Претпостављам да jе то учинила под притиском, jер jе отишла непосредно после оних дешавања Маспока у Хрватскоj. У сваком случаjу, нисмо jоj се одужили на прави начин, не само у Србиjи, већ и у Хрватскоj и Босни.

Како сте долазили до материjала? Да ли jе у Хрватскоj било неких забрана?

– У архиве нисмо могли да уђемо. Изговор jе био да су „архиви на сређивању”. Међутим, велики део материjала пронашли смо у Музеjу жртава геноцида у Београду – од Дианине картотеке, па до фотографиjа као потресних сведочанстава о страдању деце у логору Сисак. Анте Думбовић, активиста Црвеног крижа НДХ, начинио jе 800 фотографиjа уморене српске деце коjе jасно говоре шта су преживела. Пронашли смо и документе коjи се односе на Антуна Наjжера, коjи jе jедно време био управник логора у Сиску и децу убиjао смртоносним инjекциjама, али и сведока и доказе коjи потврђуjу да су у Староj Градишци деца убиjана плином. Било ми jе важно да што више одговорим фотографиjом и документом из тог времена, jер jе тема преосетљива, а и неки савремени историографи у Хрватскоj негираjу да су постоjали логори за децу. Ја сам као средњошколац, у оквиру ђачке екскурзиjе, био у Јасеновцу. Нико нам ниjе рекао да jе прекопута Градина, а Градина jе ликвидациони центар Јасеновца.

Бранко Станковић

Сматрате ли да jе то намерно прећуткивано?

– Не могу никога да осуђуjем. Градина тада ниjе била претворена у спомен-комплекс. Претпостављам да су истраживања jош траjала, али могуће jе да jе неко скривао истину. Јасеновац и Доњу Градину дели само Сава, а ту су ликвидиране људе сахрањивали. То jе наjвећа српска гробница на свету и наjвећа дечjа. Дечjе гробље се простире на 400 квадрата и има дубину од два и по метра. По кубном метру налази се 17 до 21 скелета. Макс Лубурић jе после рата на суђењу рекао да су дечjе гробнице у Доњоj Градини данима после укопавања жртава дисале. Крв jе испод врила! А у литератури сам пронашао и страшан податак да jе тамо постоjало построjење за производњу сапуна од људског меса, коjе се састоjало од 12 казана, сепаратора, коjе jе конструисао инжењер Розенберг.

Ако jе „Квадратура круга” ваша лична карта, шта jе „Дубина злочина”?

– Ниjедна прича ме ниjе, ни емоционално ни физички, потрошила као ова. Открио сам мноштво података. Рецимо, нисам веровао да jе постоjао закон по коме се усвоjеноj деци, да би им се сакрио идентитет, уписивала друга година рођења и датум „10. травањ”, дан када jе основана НДХ, да су многа мушка деца добиjала име Анте по Анти Павелићу, а женска Антонина. Онда сам пронашао сведочења коjа то потврђуjу.

Зорка Делић Скибе

Са каквим мислима сте шест месеци легали?

– Имао сам кошмарне снове. Када сам почео да се сусрећем са фотографиjама, сваку другу ноћ су ме прогањале те слике.

СУДБИНА БОЖИДАРКЕ ФРАЈТ

ГЛУМИЦА Божидарка Фраjт, знана из многих jугословенских филмова, тек jе у своjоj 36. години сазнала да има српско порекло. Са две године депортована jе у логор у Сиску, а потом су jе у Загребу усвоjили Катарина и Стjепан Фраjт.

– За право порекло сазнала jе захваљуjући очевоj сестри, коjа jе видевши jе на екрану приметила колико личи на маjку. Њих две су се среле, и људи коjи су jе усвоjили рекли су jоj истину. Њена помаjка jе говорила да Божидарка, када jе била мала, ниjе могла да гледа свеже, крваво месо, вероватно због траума из логора. Тако и Зорка Делић Скиба никада ниjе могла да носи нешто црвено – открива Станковић.

Извор: НОВОСТИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. новембра 2015. године.

Везане виjести:

Зашто и од кога су дjеца са Козаре доведена у позициjу да их неко спасава и усваjа?

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

ВИДЕО – Логори за децу у НДХ