Boško Antić: Srbi iz Bosne i Hercegovine pod okupacijom Austrougarske

Obeležavajući 100-godišnjicu početka 1. svetskog rata političari, istoričari, filozofi i svi oni koji se bave istorijom nastoje da svetu nametnu svoje viđenje uzroka i povoda izbijanja Velikog rata u kome su stradali milioni ljudi. Koristeći se današnjom situacijom i odnosima u svetu, izazivači ovog rata pokušavaju da izvrše njegovu reviziju i žrtve proglase za krivce. Niko se ne bavi uzrocima i povodima atentata Gavrila Principa, a to je u osnovi ogorčenje zbog novih patnji koji je srpski narod trpeo pod okupacijom

Berlinskom ugovorom (čl. 25) od 1. jula 1878. godine, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu[1]. Njena vojska je počela ulaziti u Bosnu 17. jula 1878. godine uz vođenje krvavih borbi sve do završetka operacije. Turska je 21. avgusta 1879. godine priznala okupaciju, kada su određene granice između Austrougarske i Otomanske imperije. Proglasom cara Franje Jozefa, 7. oktobra 1908. godine, izvršena je aneksija Bosne i Hercegovine, koja nikada nije ratifikovana u austrougarskom parlamentu.

U to vreme, u Bosni i Hercegovini je bilo pravoslavnih hrišćana (Srba) 43%, katolika 21,3% i muhamedanaca 35%.

Teror i genocid sprovođen nad Srbima u Austrougarskoj, u svim oblastima koje su Srbi naseljavali. Jozef Redlih u svom dnevniku, u zabelešci od 22. novembra 1914. godine, napisao je i sledeće: „… Koliki je broj ubijenih Srba u Bosni i Hercegovini, to ne zna niko… I tamo se sprovodi sistematska politika istrebljenja pravoslavnih…“

Zločini nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno u Bosni, s obzirom na neposredne počinioce, i okolnosti pod kojima su izvršeni, bili su, u stvari, samo početak one velike drame koja će u Drugom svetskom ratu, u vreme postojanja hrvatsko-muslimanske države, dostići svoj vrhunac i po mnogo čemu nadmašiti i onaj strašni masakr Turaka nad Jermenima u Prvom svetskom ratu.

Teror nad Srbima u Bosni i Hercegovini počeo je neposredno posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine.

Taj atentat bio je samo povod, a nikako razlog – kakvih mišljenja ima u istoriografiji, da se na odgovornost uzme ceo srpski narod u Bosni i Hercegovini.

Koristeći antisrpsku politiku austrougarskih vlasti, domaći ljudi u Bosni i Hercegovini, muslimani i Hrvati, bili su ne samo prvi, nego u mnogo prilika i glavni počinioci zločina nad Srbima.

POČELO JE MNOGO RANIJE

Na neki način, i te strašne 1914. godine, ponovile su se slike iz davnih vremena, između ostalog, i iz 19. veka, kad su, na primer, posle čuvene Pop-Jovičine bune (bune popa Jovice Ilića) iz 1834. godine, odsečenim glavama srpskih seljaka bili „okićeni“ gradski bedemi u Gradačcu.

U besprimernoj seči Srba u vreme ustanka, 1875-1876. godine, stradalo je i staro i mlado, sve što se sa tri prsta krstilo. Tada je samo handžarima i sabljama, prema jednom engleskom izvoru, „hladnokrvno sasečeno šest hiljada staraca, žena i dece“. Mnogi Srbi, uglavnom na prevaru uhvaćeni, bili su u ovo vreme jeze i strave i na ražanj naticani i pečeni na unapred pripremljenoj vatri, o čemu govori i jedan izveštaj Milete Despotovića – „Turske grozote u Bosni“.

Kroz toliko dugo vreme prolivana srpska krv nije mogla da ostane zaboravljena. Ona je kod Srba rađala ljutu mržnju prema pripadnicima muslimanske, ali i katoličke veroispovesti. Međutim, tu mržnju Srba nadmašavala je, ipak, i to mnogostruko, mržnja onih koji su Srbe smatrali za svoje smrtne neprijatelje i bili spremni da ih u svakom času unište.

Već tamo u 1840. godini, o Bosni i Hercegovini govorilo se i pisalo kao o zemljama u kojima caruje mržnja, u kojima ni kamen kamenu dobro ne misli, a kamoli čovek čoveku.

Prema zapisima Pavla Karanovića, upravo iz 1840. godine, „mrzost i gonjenje“ koje „carstvuje“ između „žitelja trojake vere“ jeste „nečuveno i neponjatno“, premda se radi o narodu „jednog jezika, krvi i istoga roda“.

Fra Grga Martić, franjevac, pisao je 1842. godine, o mržnji koja je ispunjavala katolike prema pravoslavnima, i obratno – u Hercegovini. Oni su u toj meri bili zadojeni mržnjom jedni prema drugima, da nisu hteli ni da sednu za isti sto, iako su, isticao je Grga Martić, narod „jednog našeg srbskog jezika“.

PODSTICANjE MRŽNjE PREMA SRBIMA

Kad se Austrougarska dokopala Bosne i Hercegovine, uz punu podršku svih velikih evropskih sila pa i Rusije, ona je jednom nastalu mržnju između pravoslavnih, katolika i muslimana nastojala i dalje da podstiče, do mere do koje je to bilo potrebno njenoj vlasti. Austrougarska je pri tom težila da muslimane i katolike zbliži, od njih stvori politički blok koji će se neprestano pri tom suprotstavljati pravoslavnima, držati ih pritešnjene, suzbijati ih i slabiti na svim poljima.

Cela ova politika zasnivala se na dalekosežnom planu, da se u što većoj meri ojačaju pozicije katoličke crkve u Bosni i Hercegovini i da se u ovim pokrajinama stvori uporište za širenje katolicizma po celom Balkanu.

U ovom svetlu trebalo bi gledati i na neograničenu podršku austrijskih vlasti vrhbosanskom nadbiskupu Josipu Štadleru, kao i na pružanje podrške zemaljskih vlasti, ali i samog austrijskog dvora, vođi jezuita u Bosni Antonu Puntigamu.

Puntagam Anton je jedno vreme (od 1895) bio generalprefekt i profesor gimnazije u Travniku u kojoj se školovalo i više ustaških prvaka, među njima i Ante Pavelić. O Puntigamu, Austrijancu rođenom u Štajerskoj, u mestu Salcah, srez Murek, opširno je pisao i Amerikanac A. Nikol.

Primarni cilj jezuite Puntigama bio je da stvori jednu konzervativnu katoličku elitu, vernu Habzburzima, koja bi vremenom preuzela sve ključne pozicije ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na celom Balkanu.

Polaznica u gledanjima Puntigama (a to su bila i gledanja austrijskog dvora, posebno u Sarajevu ubijenog Franca Ferdinanda, što je već napomenuto u početku ove knjige), bila je, da su katolici u Bosni i Hercegovini „idealni hrišćani“, da su oni „najpouzdaniji stalni vojnici crkve i Monarhije“, a pravoslavci – „ovce bez pastira“. Kao dokaz „duhovnog siromaštva“ pravoslavaca, on je navodio i tekst tobožnje molitve Srba iz sela Korićani: „…Da nas ne uhvati šumar, spasi nas Bože! Od žandarmskog progona, spasi nas Bože! Od švapskog suda, spasi nas Bože! Od bezbožnih katolika… od strašne braće Franjevaca, spasi nas Bože…“

Smatrajući Srbe za najopasniju branu širenju katoličanstva u Bosni i Hercegovini, Puntigam je dvor u Beču stalno upozoravao na to da su Srbi „višestruko bogati“, da su „jedinstveno organizovani i energični u sprovođenju svojih planova“, koji idu i za tim, da se što više zemlje kupi od muslimana i da se, putem školovanja brojnih studenata, osvoji što više „uticajnih mesta u celokupnom javnom životu“.

OPŠTI ATAK NA SRBE

Kad je Austrougarska zaratila sa Srbijom, jezuita Puntigam je poveo akciju u Beču da se na srpska imanja počnu intenzivno naseljavati „dobri katolici“ – katolici Austrijanci, ali i katolici Sloveni – „verni caru“, i to u tolikom broju da bi u što kraćem vremenu mogli da „postanu premoćni“ i da „vladi obezbede uspešan rad“.

Osim naseljavanja katolika na imanja Srba – „veleizdajnika“, Puntigam je zahtevao od centralnih vlasti u Beču da se i one angažuju na prevođenju pravoslavnog stanovništva u katoličku veru, budući da „samo ako se šizmatici sjedine sa crkvom katoličkom i postanu katolici, jedino onda Bosna može biti osigurana za Monarhiju“.

Kako je jezuita Puntigam uveravao vladu i dvor u Beču, „velikosrpska propaganda“ podjednako je ugrožavala i Monarhiju i katoličku crkvu u Bosni i Hercegovini. Pod uticajem te propagande, isticao je Puntigam, „pravoslavni u Bosni i Hercegovini postali su svesni da su Srbi“.

Kao glavne nosioce „velikosrpske propagande“, Puntigam je optuživao pravoslavne sveštenike. U sklopu mera koje je Puntigam tražio da se preduzmu protiv Srba nalazio se i zahtev za ukidanje ćiriličnog pisma.

Opšti atak na Srbe u Bosni i Hercegovini, 1914. godine, počeo je pred samo izbijanje rata, 26. jula, kada je u Beču objavljeno pet carskih naredbi, kojima su, uz prenošenje prava političke vlasti na vojne instance u Bosni i Hercegovini, suspendovane zakonske odredbe o slobodi ličnosti, neprikosnovenosti stana, o udruženjima, nepovredivosti i tajnosti pisama, slobodi štampe, i tako dalje. Već u prvom naletu pohapšeni su svi poznatiji Srbi „na koje se i najmanje sumnjalo, od kojih su neki mučeni po zatvorima a drugi upotrebljavani za taoce na železnici, mostovima i drugim javnim građevinama; više talaca je pobijeno, često samo pod izgovorom neke sumnje.

Na hiljade i hiljade Srba internirano je zatim u brojne logore u Mađarskoj, Austriji, ali i u samoj Bosni. U logoru u Aradu boravilo je skoro 3.500 interniranih, bez Srba iz Sarajeva. Samo kroz logor u Doboju, prema podacima P. Slijepčevića, prošlo je preko 16 hiljada muškaraca i isto toliko srpskih žena i dece, tako da je Doboj, uz Arad, bio – „grobnica našeg sveta“.

Veliki broj srpskih seljaka bio je streljan ili obešen, ponekad po sudskoj presudi, a mnogo češće bez nje. Izvršioci su u mnogo slučajeva bili takozvani šuckori[2] ili pak pripadnici regularne austrougarske vojske.

Da se hiljade i hiljade Srba pošalje na stratište bez sudske presude, skoro po pravilu samo na osnovu nedokazanih sumnji ili jednostavno na osnovu neodgovornih dostava, omogućavali su vojnim vlastima Austrougarske i sami propisi doneseni početkom rata. Po tim propisima (a u pitanju je čitavo tuce) Bosna i Hercegovina bile su svrstane u oblasti neposredno zahvaćene ratom. A u njima su vojne vlasti mogle, kad bi procenile da propisi za vanredno stanje, nad čijim je izvršenjem bdelo specijalno odeljenje pri Vrhovnoj komandi (Krigsibervahungzamt), nisu dovoljni, da i same propisuju određene mere i izdaju određena naređenja rukovodeći se jedino trenutnim interesima vojske.

Kako je istakao i Austrijanac Fir, vojne vlasti u Bosni i Hercegovini, oslanjajući se na tako široka ovlašćenja, mogle su uistinu da čine šta im je volja i da o tome nikom ne polažu računa. Hapsile su one koga su god htele i kad god su htele, streljale ili vešale ili pak davale uputstva antisrpskim elementima da to čine. U jednom času, već 1914. godine, to je uzelo takve razmere da je došlo do prave uzbune i u vladi i na dvoru u Beču. Na zahtev vlade, car Franc Jozef pismeno je 19. septembra, naredio Vrhovnoj komandi da smesta upozori sve podređene joj vojne instance, da naloge za hapšenje smeju izdavati samo na osnovu „teško optužujućih elemenata“.

Uprkos ovoj carevoj intervenciji, vojne vlasti u Bosni i Hercegovini nastavile su i posle toga sa svojom zlom praksom, koristeći se u progonima Srba veoma široko rasprostranjenom mrežom doušnika. Svaka mera, pri tom, pravdana je „krajnjom nužnošću“ i predstavljana kao neizbežno sredstvo za zaštitu „interesa vojske“.

Posledice takve politike vojnih vlasti bile su po Srbe u Bosni i Hercegovini, ali i u drugim krajevima – katastrofalne. Čak su i zatvori bili pretesni da bi sve Srbe primili…

OTVOREN POZIV MASAMA DA KRENU NA SRBE

Uvod u sve nesreće koje će se dogoditi sa Srbima u Bosni i Hercegovini 1914-1918. godine, bili su istupi protiv njih, koji su se desili odmah po atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Muslimanske i hrvatske mase bile su tada otvoreno pozvane da krenu na Srbe. U obnarodovanom proglasu Sarajevskog gradskog zastupstva, na primer, pozvano je „pučanstvo da takove elemente, koji se daju na ovakve zločine, iz svoje sredine istrijebe. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu operu.“

Poziv gradskog zastupstva Sarajeva nije ostao bez odjeka. „Gomile ološa“, kako kaže Pero Slijepčević, „krenule su kroz ulice Sarajeva, upadajući u kuće svih uglednih srpskih familija i rušeći sve što se može i zlostavljajući čeljad. Sa demonstrantima, koji su nosili carevu sliku i pevali, išla je i policija, i nije ih ni u čemu ometala“.

Nasrtaji na Srbe, pljačke i svakojaka druga nečoveštva, bili su uzeli takve razmere da je zemaljski poglavar Oskar Poćorek, bio prinuđen da, radi uspostavljanja reda, već 29. juna proglasi preki sud u Sarajevu. U pismu koje je on 28. maja 1913. godine uputio u Beču jasan je stav da Srbe treba eliminisati iz državne uprave stoji: „unapređivanje bi odveć velikoga procenta samih sobom većinom inteligentnijih srpskih elemenata imalo kao neizostavnu posledicu nezadovoljstvo Hrvata i muslimana”.

Sarajevski list Hrvatski dnevnik, u broju od 1. jula 1914. godine, posvetio je divljanju muslimana i Hrvata u Sarajevu posle atentata članak pod naslovom: „Iskazi ogorčenja – velike i strašne demonstracije“. Pisan izrazito protivsrpski, članak je imao jedan cilj – da mržnju prema Srbima što više raširi i mobiliše muslimansko-hrvatske mase za dalje istupanje protiv Srba. Ne krijući da su „demonstranti harali što im je god srpskog došlo pod ruku“, člankopisac je, u isti mah, isticao, „da demonstrantima nije bilo do pljačke, već da ih je samo dinastičko čuvstvo, ogorčenje i vapaj za osvetom povuklo na ulicu“ i da „nikome ni na pamet nije palo, da bi šta prisvojio“.

Osvrćući se na ovaj napis „Hrvatskog dnevnika“ Vladimir Ćorović je rekao da je list pokazao „neverovatnu pakost i zločinačku mržnju prema Srbima“. A što se tiče samih istupa protiv Srba i njihove imovine, Ćorović je istakao, da „demonstracija nije nikako bilo tamo gde nije bilo katoličkog frankovačkog elementa, kojim bi se vlasti mogle poslužiti kao harangerima“.

Slično „Hrvatskom dnevniku”, i vlasti u Sarajevu su objašnjavale istupe protiv Srba kao „izlijev ogorčenja većeg dijela sarajevskog građanstva katoličke i muslimanske vjeroispovjesti“.

U isto vreme kad i u Sarajevu, ili približno u isto vreme, buknuli su protivsrpski istupi u više mesta u Bosni i Hercegovini – u Doboju, Maglaju, Zenici, Travniku, Mostaru, Stocu, Konjicu, Bugojnu, Visokom, Zavidovićima, Šamcu, Varešu…

SRBI TERANI DA RATUJU PROTIV SRBIJE, A ONI BEŽALI U SRPSKU ILI RUSKU VOJSKU

Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu, na Vidovdan 1914. godine, iskorišćeni su za napad Austrougarske na Srbiju, čime je počeo prvi svetski rat[3]. Malo toga je ostalo zabeleženo iz ovog rata. Svi muškarci sposobni za rat oterani su u austrougarsku vojsku (samo iz ilijaško-podlugovačkog kraja oterano je u austrougarske zatvore više od 120 domaćina ili mobilisano u austrougarsku vojsku). Bilo je to najgore što se Srbima moglo desiti – u sastavu neprijateljske vojske da ratuju protiv Srba. Iz takve vojske se masovno bežalo u srpsku i rusku vojsku[4]. Mnogi od tih vojnika se nikada nisu vratili (ostavili su kosti po kazamatima Sigeta, Segedina, naročito Arada…)[5].

«Srpski ljudi, stanovnici, uposlenici, vojnici, robijaši, begunci iz crno-žute armade, pridružuju se oslobodilačkoj vojsci Srbije, iskazuju pravo junaštvo. Mnogi su ostavili kosti na Kajmakčalanu, Kozjaku, Kumanovu i Bitolju. Dosta ih počiva u miru, na grobljima srpskih junaka širom Balkana.»[6]. Mnogima Srbima, nasilno mobilisanim u austrougarsku vojsku, nije se ispunila želja da se domognu Rusije i priključe srpskoj vojsci. Ostali su na ratištima Galicije, Dobrudže, Pijave… Oni koji su odbili da idu u vojsku završili su u logorima, nad stanovništvom su Austro – Ugari vršili pravu odmazdu i genocid.

Nažalost, u javnosti se malo zna o učešću Srba iz Bosne i Hercegovine u srpskoj vojsci u prvom svetskom ratu[7], malo toga je zabeleženo. Bile su to četiri godine gladi i smrti.

I zločini nad Srbima u Bosni i Hercegovini, bili su u više mahova predmet rasprava u Narodnoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Kraljevine Jugoslavije.

Na sednici održanoj 2. juna 1921. godine, narodni poslanik Dragutin Janjić izneo je, između ostalog, podatke o zločinima koje su „šuckori“, predvođeni muslimanskim uglednicima, počinili u Hercegovini. Kao poseban primer naveo je da je u selu Bogojeviću kod Trebinja pobijeno od šuckora-muslimana osamdeset i troje srpske dece, a obešeno 85 odraslih. Izneo je da je šuckore, među njima i one koji su na drumu za selo Tuli ubili 17, ni krivih ni dužnih Srba, predvodio trebinjski beg Feiz-aga Salaković iz Lastve.

Poslanik Milan Božić je 1937. godine, na sednici Narodne skupštine od 23. februara, izneo, da je u Bosni i Hercegovini obešeno i streljano oko 1.600 Srba presudom vojnih sudova u Čajniču, Višegradu, Rogatici, Sarajevu, Foči, Zvorniku, Srebrenici, Vlasenici, Mostaru, Trebinju, Bileću, Gacku, Nevesinju i Tuzli. „Ali najviše svijeta“, rekao je Božić, „izginulo je u Bosni i Hercegovini bez suda, a njihov tačan broj nije se mogao ustanoviti”.

Autor je kontraadmiral u penziji

__________________________________

[1] Jovan Cvijić je o nemačkom „Drang nach Osten“ (Put na istok) pisao: „Pošto je Turska bila u naglom opadanju, to je prvo centralna Evropa, predstavljena Austrougarskom, želela da iskoristi povoljan položaj da bi osvojila centralne i zapadne delove Balkanskog poluostrva“. Da bi to bilo ostvareno bilo je potrebno sprečiti ujedinjenje srpskih krajeva,

[2] Šuckori su bili pripadnici milicije koje su okupacione austrougarske vlasti osnovale u austrougarskoj provinciji Bosni i Hercegovini, nakon aneksije 1908. godine. Šuckori, odnosno austrougarski milicijski odredi najčešće su bili sastavljeni od lokalnog muslimanskog stanovništva. Šuckori su postojali od 1908. do 1918. godine kada se Austrougarska raspala.

U predgovoru trećeg izdanja (1996) Ćorovićevog dela prof. dr Vojislav Maksimović daje svoju definiciju fenomena šuckora:

Prvi svetski rat je na našim prostorima izbacio još jedan rijedak zločinački fenomen, a to su šuckori poluvojne a prema Srbima patološkom mržnjom nadojene zločinačke skupine, regrutovane, sa znanjem i ciljem vlasti, pretežno iz muslimanskog i hrvatskog ološa. One su vođene osvjedočeni, srpskim zlotvorom Ademagom Mešićem iz Tešnja, kasnijim doglavnikom Ante Pavelića. U Ćorovićevoj Crnoj knjizi veoma mnogo primjera šuckorskog bestijalnog ponašanja.

[3] Austrougarska se plašila od nacionalnih osećanja ugnjetenih naroda pod njenom vlašću, a kao prethodnica nemačkog imperijalizma stupila je u rat sa Srbijom, a taj rat je zamišljen kao kaznena ekspedicija zbog atentata Gavrila Principa, koji nije bio uzrok nego povod za rat.

[4] Nažalost, sudbina mnogih dobrovoljaca je ostala nepoznata. Najviše je uzrok tome „nemar“. Tako u emsiiji „Kvadratura kruga“, 3. maja 2014. godine, komentarišući pogibiju majora Lukovića u okolini Jablanice na granici Srbije i Bosne i Hercegovine kaže se da je tu poginuo major Luković sa 36 svojih boraca, a broj poginulih dobrovoljaca nije zabeležen. Austrougarska ih je pozvala na mobilizaciju u Višegrad, a njih 380 je pobeglo u Srbiju, među njima i devet muslimana, da se bore u srpskoj vojsci. Borili su se, ali se ne zna ko je od njih poginuo.

[5] Dobrivoje Ostojić – Foksi, Ilijaš tuge i nadanja – zapisi, Newslines, Beograd, 1994, str. 13-15.

[6] Dobrivoje Ostojić – Foksi, Ilijaš tuge i nadanja – zapisi, Newslines, Beograd, 1994, str. 17-18.

[7] I pored masovnih hapšenja, deportovanja, sudskih procesa i mnogobrojnih streljanja, posebno stanovništva pored srpske i crnogorske granice, Srbi iz ovih krajeva nisu savili vrat. Oni su se masovno prebacivali kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Nijedan Bosanac i Hercegovac, koji se našao izvan svog zavičaja, nije ostao a da se nije javio kao dobrovoljac u srpsku, crnogorsku ili neku savezničku vojsku. A oni koji su prisilno mobilisani u austrougarsku vojsku u masama su dezertirali i prelazili u srpsku vojsku.

Bosanskohercegovački dobrovoljci predstavljali su znatan procenat srpske i crnogorske vojske. U početku su bili najvećim delom u četničkim odredima, a kasnije su formirana tri, a zatim i četvrti, dobrovoljačka bataljona. Samo u Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji bilo je 5.000 Srba iz Bosne i Hercegovine. Svoju hrabrost bosanskohercegovački dobrovoljci pokazali su posebno pod komandom vojvode Vojina Popovića Vuka, u svim njegovim slavnim bitkama, posebno na Jadru, kod Konatica i na Kajmakčalanu.

Autor: Boško Antić

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Zašto je Princip ubio Ferdinanda | Jadovno 1941.

Za koga je Gavrilo Princip terorista? | Jadovno 1941.

Civili su mučeni do smrti | Jadovno 1941.