Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
mornarice
Ratna mornarica je doživela težak udarac zbog izdaje mnogih svojih admirala i kadrova koje su oni po svom ključu vodili, ali su je na nogama održali mnogi hrabri junaci „nižih” činova koji nisu poklekli.
Nažalost, neki od njih nisu dočekali kraj ovog rata, pali su na bojištu, najčešće ubijeni od svojih bivših „drugova”. Kao što mi znamo, malo pažnje im je posvećeno, a oni su bili verni zakletvi koju su dali i pridržavali su se nepisanog mornarskog pravila – pravi mornar tone sa svojim brodom, a pacovi ga pred brodolom napuštaju. Zahvaljujući njima naš brod nije potonuo i dalje je ostao na braniku svoje otadžbine.
Nasuprot izdajnicima pojavili su se ljudi koji su časno izvršili svoj zadatak i sedmicama i mesecima na čelu svojih jedinica branili svoje kasarne i objekte ne podležući ogromnim pritiscima, pretnjama, pa čak i maltretiranju porodica.
U ratu su žrtve neminovne, oni mrtvi ne traže više ništa, a dali su sve za ideale u koje su verovali i od kojih nisu nikada odstupili. Mi živi ne smemo ih zaboraviti i ove skromne reči neka budu jedno veliko hvala za žrtvu koju su dali.
SIN RAVNIH KOTARA
Danilo Zjačić, kapetan fregate u našoj Ratnoj mornarici, kao petnaestogodišnji dečak stupio je u 12. klasu Brodarske podoficirske škole. U Mornarici je odrastao i njoj je posvetio svoj život, spremajući se da brani obale plavog Jadrana. Na žalost, političke igre onih koji žele da razbiju Jugoslaviju zavadile su naše narode i u prljavom ratu koji se vodio u Hrvatskoj mnogi su se našli u ulogama za koje se nisu pripremali.
Bojovnici „demokratske” Hrvatske krenuli su da na silu otmu ono što nije njihovo. Vojni objekti su bili prvi na udaru. Danilo je bio komandant jednog od njih. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Zbora narodne garde su u jednom trenutku uspeli da zauzmu branjeni objekat, ali ga je Danilo na čelu svojih vojnika ponovo osvojio. Izvršavajući taj zadatak, on je izgubio život. Ali, za razliku od onih koji su izdali i komandovali jurišem na svoje bivše drugove, Danilo je sačuvao obraz, jer je ostao veran otadžbini.
Tužno saopštenje o smrti hrabrog starešine objavljeno je u „Slobodnoj Dalmaciji”, ali tako da je „suprugu Anku, kći Laru i sina Vladimira napustio njihov dragi suprug i otac” i da će se sahrana obaviti u 10 časova na splitskom groblju Lovrinac. Ta čitulja najbolje svedoči o „demokratskoj državi” Hrvatskoj u kojoj se ne sme reći pravi razlog smrti, a sahrana se obavlja pre podne.
– Znam Danila još iz srednje škole, kaže kapetan bojnog broda Martin Kozole. Završili smo zajedno 20. klasu Vojnopomorske akademije 1968. godine. Rođen je u selu Raštević kod Benkovca. Karijeru je započeo na patrolnim brodovima, obavljajući sve dužnosti od komandira brodskog odreda do komandanta. Završio je i Komandnoštabnu akademiju. Bio je krajnje korektan prema ljudima i porodici, a strog prema sebi i radnim obavezama.
HEROJ IZ KARAĐORĐEVA
Osamnaestog septembra 1991. godine u 6.00 časova pripadnici MUP-a i Zbora narodne garde i naoružani meštani izvršili su oružani napad na kasarne i sve druge objekte na području Šibenika. Predsednik Skupštine opštine Šibenik ultimativno je od komandanta Vojnopomorskog sektora Šibenik zahtevao predaju. To je odbijeno. Uzvraćeno je dejstvom po objektima iz kojih je na jedinice JNA otvarana vatra. Napadi su nastavljeni i posle 12.00 časova. Oko 14.15 nastalo je kratko zatišje, a oko 15.00 časova iz streljačkog naoružanja, ručnih bacača i minobacača otvorena je vatra po svim objektima u širem području Šibenika. Predsednik opštine je ponovo ultimativno tražio predaju. Međutim, pripadnici JNA su uzvratili vatrom. Posle 18.00 časova, zbog teškog položaja u kojem su se jedinice našle, angažovani su radi podrške jači sastavi JNA. Napadi su trajali do 2.00 časa, kad je nastalo zatišje.
Tog dana saznalo se da je admiral Božidar Grubišić prešao na stranu Vrhovništva i da je uputio poziv komandantu Vojnopomorskog sektora Šibenik kontraadmiralu Đuri Pojeru da se preda. On se nije predao ali je podneo zahtev za penzionisanje, što je bilo veliko iznenađenje za sve, jer su ga smatrali patriotom i mislili da tako nešto on nikada neće učiniti. Komandu je preuzeo načelnik štaba kapetan bojnog broda Marko Sunarić, koji je upravo primio dužnost, jer je pre toga bio komandant Vojnopomorskog uporišta Vis.
Ponovo se potvrdila Lenjinova izreka „Upropastiće nas mangupi u našim redovima“.
U borbama za kasarnu na Kulinama u Šibeniku poginuo je poručnik bojnog broda Zoran Golubović. O tom događaju najrečitije govori članak objavljen u „Politici ekspres“ od 23. septembra 1991. godine „Poslednji let heroja ‘Goluba’“. Čitao sam to u autobusu na putu za radno mesto. Steglo mi se nešto u duši. Neko ovog mladog čoveka mora poneti u svojoj savesti. Kako je došlo do pogibije ovog mladog komandanta, koga se sećam, jer sam ga upoznao kada sam bio u inspekciji u Šibeniku i za vreme snimanja nastavnog filma za Vojnofilmski centar „Zastava-film“ pre dve godine.
Kasarna se nalazila tri dana pod vatrom hrvatskih MUP-ovaca i gardista. Golubović je pogođen snajperskim hicem u glavu. O tome su svedočile njegove starešine na sahrani u Karađorđevu, kojoj je prisustvovalo više hiljada stanovnika Karađorđeva i Mladenova, nedaleko od Bačke Palanke i na dometu naoružanja sa područja gde su se vodile borbe oko Vukovara. Od svog komšije, u subotu 21. septembra, oprostili su se i njegovi vršnjaci koji su zajedno s njim rasli. Imao je samo 32 godine, a hrabro je poginuo u odbrani svojih mornara i kasarne Kulina.
Jedan od Zoranovih starešina je u posmrtnom govoru istakao: „Branio je otadžbinu. Njegov lik ostaće ponos Jugoslovenske ratne mornarice“.
„Pritisci na oficire JNA i članove njihovih porodica počeli su u Šibeniku još od 23. januara 1991. godine, a kulminirali su prošle nedelje“, govore starešine s Kulina, „MUP-ovci i gardisti postavili su prepreke, isključili struju i vodu u kasarni, a onda su nas tri dana zasipali jakom minobacačkom i snajperskom vatrom. Ni jedan hitac nismo ispalili pre napada na nas“.
Posle više od hiljadu ispaljenih hitaca na kasarnu i lakšeg ranjavanja jednog mornara starešine su uzvratile žestoko.
„Bila je to velika borba“, izjavio je novinaru stariji vodnik prve klase Predrag Španjević, „tim pre, što je na strani snaga Zbora narodne garde i MUP-a Hrvatske bio i kapetan bojnog broda Ante Budimir, dojučerašnji komandant kasarne. U sredu pre podne, oficir i mornari bili su prinuđeni da štite brodove. Zoran je branio svoje drugove sa pramčanog topa, kalibra 20 mm. Između 9.00 i 9.30 časova pogodio ga je snajperski hitac, verovatno pancirni metak koji mu je probio šlem na glavi“.
Iako je postojala opasnost po njihove živote, Zoranove starešine, sa graničnog patrolnog čamca GPČ-180 su uspele da se kroz kišu kuršuma probiju do pramca, uviju u ćebe ranjenog komandanta i prebace ga na drugi brod. Ceo dan je trajala bitka sa oružnicima u uveče oko 22.00 časa, počela je akcija spasavanja kroz uzani kanal Svetog Ante koji iz Šibenika vodi ka otvorenom moru.
„Kanal je bio zaprečen minama i mrežama“, kaže Španjević, „sa okolnih brda tukli su sa svih strana, da je bila ludost proći. Ipak, oko 20-ak mornara i šest starešina uzvraćali su paljbu i probili se do Visa. Nažalost nije bilo spasa i za poručnika bojnog broda Golubovića“.
Govoreći o poginulom Zoranu, njegov venčani kum Svetislav Vukojev kaže: „Bio je ljudina. Uzor svima. Svi smo ga voleli u ovom kraju. Neverovatno je bio sportski nadaren. Igrao je odlično mali fudbal, košarku, odbojku, a u vojsci je bio izuzetan višebojac. Njegov rekord u penjanju uz konopac, do sada, niko nije oborio. Nas šestorica – Džo, Struja, Gaković, Svilar, Golub i ja – bili smo nerazdvojni u detinjstvu, pa smo između sebe izukrštali kumstvo.“
Svakako, najteže je supruzi Kseniji (ima 29 godina) i kćerki Ivani (šest godina), koje su poslednji put videle Zorana krajem avgusta. Zoran je nekoliko puta dolazio, ali se vraćao svojim drugovima. Zadnji put se vratio avionom u Šibenik.
„Bio je to poslednji let mog ‘Goluba“, kaže Ksenija. „Neverovatno koliko je voleo svoj posao i Armiju. Kćerkica i ja morale smo, posle devet godina, bukvalno da pobegnemo iz Šibenika. To su bili takvi pritisci na članove porodica oficira, da sam ja osećala da će svakog časa neko da puca u nas. Kćerkici sam morala da zabranim da govori na ulici da nas ne prepoznaju po govoru, a tek smo sredili stan u Šibeniku“.
Tako je „Golub“ sredio svoje gnezdo, a onda odjednom odleteo u istoriju. Ostala je Ksenija sa kćerkom i tuga, koja steže srce svakom rodoljubu. Ima ova zemlja junaka, heroja, ljudi od reči, ali izgleda da nije imao ko da ih vidi. „Golub“ je poginuo svestan da je izdan od starijih drugova.
KOMANDANT SE NE PREDAJE
U Šibenskoj bolnici umro je pod nerazjašnjenim okolnostima kapetan fregate Boško Trifunović, komandant kasarne „Ante Jonić”. Branio je kasarnu sa svojim vojnicima, ne prihvatajući nikakve uslove za predaju.
Nesrećom, zalutalo zrno je pogodilo komandanta kasarne u njegovoj kancelariji, verovatno sa obližnjeg Mornaričkotehničkog remontnog zavoda. Ranjenog komandanta nisu odmah mogli prebaciti u bolnicu, jer to nisu dozvoljavali pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Zbora narodne garde, pa je to učinjeno tek dan kasnije. Na čelu onih koji su sprečili njegov odlazak u bolnicu nalazio se njegov naslednik na dužnosti komandanta u Mešovitom divizionu minopolagača kapetan bojnog broda Ante Budimir.
Danima se iz bolnice o ranjenom Trifunoviću reč nije mogla čuti, dok nije stigao glas da je, navodno, umro, „jer mu srce nije moglo izdržati”. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici, sa još 18 ljudi, a da o tome porodica nije obaveštena. Saznali su o sahrani tek kasnije, ali im je mesto sahrane dugo bilo nepoznato.
Zanimljivo je da je „Slobodna Dalmacija” vest o pogibiji hrabrog komandanta kasarne „Ante Jonić” objavila pre nego što je zvanično potvrđen datum njegove smrti – po izvodu iz njegove smrti bilo je to 21. septembra. Ostala je još misterija – čovek je umro od rane od koje se ne umire, o smrti je dato objašnjenje koje nije prihvatljivo, nije se znalo ni gde je sahranjen. Nema li to neke veze sa tvrdnjom da Hrvatska uzima organe od mrtvih i ranjenih i prodaje ih u inostranstvu, prikupljajući tako novac za svoje naoružanje?
U 20.00 časova 22. septembra 1991. godine savezni sekretar za narodnu odbranu uputio je pismo predsedniku Republike Hrvatske. Između ostalog u njemu piše:
(4) U 15.45 časova zapaljena je šuma oko Komande Vojnopomorskog sektora Šibenik; (5) U 15.55 časova bačen je suzavac na Komandu Vojnopomorskog sektora Šibenik; (6) U 16.55 časova počelo je postavljanje minobacača i protivavionskih topova na Ražinskoj petlji i pregrupisavanje snaga za opšti napad na vojne objekte u Šibeniku; (7) U 16.20 vojnici i starešine u kasarni Ražine pozvani su na predaju, a zatim je otpočeo napad na kasarnu; (9) U 18.50 otvorena je vatra na objekte JNA u Šibeniku. Pred kasarnom „Ante Jonić” dovedena je komandantova supruga sa decom, s ciljem prisiljavanja na predaju; (11) U 19.03 časova otpočeo je minobacački napad na Komandu VPS i kasarnu „Ante Jonić” u Šibeniku, a od 19.45 izvodi se opšti napad na sve objekte JNA u tom garnizonu.
Tako je misteriozno nestao Boško Trifunović, čovek koga su ubile ustaše, naslednici onih koji su mu ubili majku kada je imao dve godine. Njega je spasla rođaka, da bi ga metak ustaških zločinaca stigao gotovo 50 godina kasnije.
U celom ovom zločinu najžalosnije je to što su napadači na njegovu kasarnu i direktni uzročnici njegove smrti bili i neki njegovi bivši „drugovi”, kojima je bio učitelj na brodovima. Gde je bio kapetan fregate Dervišević Hasan, njegov klasić iz 16. klase Vojnopomorske akademije? Nije mu pomogao, a bio je u Zboru narodne garde nekakav instruktor. A Boško Trufunović, taj rodoljub iz Glamoča, mogao ih je učiti samo ljubavi prema otadžbini. Međutim, oni su se priklonili drugoj strani, dokazujući tako da nikada i nisu bili drugovi Bošku Trifunoviću, ni dorasli njegovoj ljudskosti i hrabrosti.
Boško Trifunović je rođen 1940. godine u Glamoču. Rat je razorio njegovu porodicu. Ustaše su mu u jednom od mnogobrojnih pokolja Srba u tom kraju ubile majku. Njegova majka Mara se nalazila u grupi koju su ustaše zarobile i nagonile u zapaljenu kuću. Mara je držala u naručju malog Boška i prkosno odbila da izvršava njihova naređenja. Rafal je prekinuo život mlade žene, sin Boško je pao iz majčinog naručja, prihvatila ga je rođaka i spasla mu život.
Otac Božo je učesnik NOR-a od 1942. godine.
Bio je to april 1943. godine. Tog dana stradalo je 14 Trifunovića. Život posle rata nastavljen je u Mladenovu kod Bačke Palanke. Boško je rastao, duboko u njemu ostao je prkos koji je majka pružila pred smrt. Jednom istrgnut iz svojih krajiških korena, krenuo je 1961. godine u Vojnopomorsku akademiju i završio je 1964. godine. Postao je pomorski oficir. Učen od majčine uspomene, porodične tradicije i ličnog poštenja, našao se na brodovima Ratne mornarice i uvek izvršavao sve poverene zadatke. Gotovo sav svoj vek proveo je u Šibeniku, tu je zasnovao svoju porodicu. Sa suprugom Srećom, rodom iz Zablača kod Šibenika, i sinom Aleksandrom, koji predstavlja sliku svog oca, planirao je život u ovom kraju.
Kakav je bio čovek Boško Trifunović, 1969. godine su dali odgovor oni koji su ga nešto više posle toga ubili. „Slobodna Dalmacija” je 1969. godine pisala: „Kakav je čovjek taj Trifunović, kakav željezni stisak ruke. Njegov brod stiže prvi da gasi požar na otocima… Svaka Čast”!
Boško je oženjen iz Zablaća, kao i mnogi pripadnici JNA srodio se sa ženinom rodbinom, odlučio je da tu ostane posle penzionisanja, a onda je sledila mržnja kako nikada nije mogao ni zamisliti. U Zablaću su mu odmah posle pogibije potopili čamac, a on je tom kraju posvetio celog sebe, čuvao je njihovo more, sprečavao svojim graničnim brodom da im italijanske ribarice kradu ribu. Njegov čamac, san svakog pomorca, ti isti ljudi su mu potopili.
A onda je došlo još teže iznenađenje za njegovu porodicu. Zlikovci su verovatno pod pritiskom prihvatili da izruče telo hrabrog komandanta. Supruga i sin su hteli da ga sahrane u zajedničku grobnicu koju su u Zablaću izgradili. Međutim, meštani su sprečili tu sahranu. Koliko se samo mržnje i zla skupilo u tim ljudima i nažalost ona je usmerena protiv onih kojih su ih prihvatili kao svoje.
– Nisu oni ni zaslužili, reče jedan od govornika na Boškovoj sahrani, da jedan takav junak leži među njima.
Boško je sahranjen 22. februara u bačkom selu Mladenovo, u prisustvu rodbine, meštana Mladenova i pripadnika JNA. Meštani su s poštovanjem dočekali i ispratili svog komšiju Boška, tužni i ponosni što je njihov Krajišnik ostao takav kakvi su oni uvek bili. Selo je u stavu mirno, kao u ratno vreme u Krajini, ispratilo svog heroja.
„Proveo si čitav jedan vek”, rekao je predstavnik Ratne mornarice na sahrani, „u našim redovima, uložio si svoju mladost u izgradnju Ratne mornarice, vaspitavao mlađe na svojim idealima, srodio si se s ljudima koji su u tu Mornaricu došli iz raznih krajeva Jugoslavije. Drugačije nisi ni mogao, jer si imao široko ljudsko srce, srce dečaka iz Glamoča, srce u kome je bilo mesta za sve ljude bez obzira na naciju, versku pripadnost i socijalno poreklo. Bio si svima drug, ali nažalost ni ti ni mi nismo znali da se u našim redovima nalaze izdajnici, nismo znali da su naši bivši drugovi sa brodskih paluba i iz brodskih kantina izdajnici, da mogu pucati u nas. Nažalost, pucali su! Ti si pao kao žrtva izdajnika.
Danas se završava Tvoja plovidba. Želeo si da tvoj kraj bude na obali mora koga se tako voleo, ali nažalost neljudi to nisu dozvolili. Vratio si se tamo odakle si i krenuo na svoj životni put. Otišao si kao mladić, vratio si se kao junak. Pred nama se nalazi Tvoje telo kome ni mrtvom zločinci nisu dali mira, ali time Ti postaješ veći u našim mislima, svojim junaštvom si stao rame uz rame s junacima iz naše pomorske istorije – Spasićem, Mašerom, Berićem… Tvoje ime i Tvoje delo davaće mlađim generacijama uzor kako treba živeti, voleti i umirati…
… Počivaj mirno u zemlji bačkoj pored svog ratnog druga Zorana Golubovića.”
A odmah tu, pored Boškovog groba, je grob drugog junaka iz Šibenika – poručnika bojnog broda Zorana Golubovića, koga su isti ovi Mladenovčani i žitelji rodnog Karađorđeva ispratili nakon pogibije u Šibeniku. Snajperski metak je odneo život mladog oficira koji je branio kasarnu „Kuline”, udaljenu samo nekoliko stotina metara od Boškove kasarne. On je imao samo 32 godine, obožavao je Boška i on mu je bio uzor.
Tako je zla kob sastavila dva junaka dva heroja kojim se meštani Mladenova i Karađorđeva ponose. Njihov lik mora biti ideal koji bi morao imati svaki branilac rodne grude.
PRVI VOJNIK PRVI GINE
U prvom borbenom redu poginuo je komandant Vojnopomorskog sektora Boka kapetan bojnog broda Krsto Đurović. Tog dana saznao je da je vanredno unapređen u čin kontraadmirala „za izuzetno držanje i postupanje u izvršenju borbenih zadataka od posebnog značaja za oružane snage i odbranu zemlje, kao i za uspešno komandovanje i rukovođenje, inicijativu i ličnu hrabrost“. Očinski je čuvao živote svojih ljudi u borbama na ovom frontu, a pao je kao prva žrtva jedinica kojima je uspešno komandovao.
Savezni sekretarijat narodne obrane saopštio je da je 5. septembra 1991. u 15.15 časova na širem području aerodroma Čilipi, u visini sela Popovići, pogođen i oboren helikopter „gazela“ u kojem su se nalazili general-potpukovnik Jevrem Cokić i kapetan bojnog broda Krsto Đurović. Tom prilikom teško je ozleđen kapetan bojnog broda Krsto Đurović koji je od zadobijenih rana preminuo. General-potpukovnik Jevrem Cokić i članovi posade kapetan Nervin Tobunčić, pilot i vodnik prve klase, i Ilija Radulović, kopilot, ozleđeni su i van životne opasnosti su.
Porodici preminulog kapetana bojnog brida Krste Đurovića izraze saučešća uputio je savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević. Porodici i Komandi Vojnopomorskog sektora Boka stižu telegrami saučešća iz Herceg Novog, cele Crne Gore i iz drugih krajeva zemlje.
Koliko juče Krsto je izjavio novinarima da Sektor kojim komanduje besprekorno izvršava sve zadatke više komande, kao i to da među pripadnicima ovog Sektora nema poginulih.
Taj visoki Crnogorac, rođen na Cetinju 1940. godine, delovao je mirno i staloženo i samo dva dana pre smrti na vest koju je, kao i obično lažno, objavio hrvatski radio o njegovom „smenjivanju” odgovorio mi je kada sam ga telefonom o tom obavestio: „Samo neka oni mene ljute”.
U „Narodnoj armiji“, objavljen je tekst pod naslovom „Kapetan bojnog broda Krsto Đurović – U prvom borbenom redu“, u kome, između ostalog stoji:
„Stručan i marljiv, hrabar i odgovoran, humanista i patriota, komandant Đurović je blistavo vodio operaciju razbijanja jakih i izuzetno agresivnih neonacističkih snaga hrvatske soldateske na pravcu Prevlaka – Dubrovnik, smatrajući da nema pravo da iz štaba rukovodi borbama i bojevima svojih mornara i vojnika, već da mora biti sa trupama, u prvom borbenom redu, tamo gde se juriša i pobeđuje, uz rizik da se izgubi život. On je i taj rizik, nadahnut primerima čojstva i junaštva iz istorije svoje domovine, vaspitan na podvigu heroja Spasića i Mašere, nošen komandantskom i ličnom hrabrošću, s dostojanstvom koja pristoji čoveku što drži do sopstvenog obraza, tradicije naroda i ugleda oficirske profesije – spremno poneo. I poginuo usred oružanog okršaja, nadgledajući iz helikoptera streljački stroj svojih boraca ponetih jurišima prema Dubrovniku.
Kao mudar i pricipijelan pregovarač, dugo je pokušavao da sa čelnicima Dubrovnika nađe jezik dogovora zarad očuvanja mira pred nasrtajima ustaških oružanih formacija, pre svega, pred zloglasnom ‘crnom legijom’ i ‘gardistima’, koji su ugrožavali slobodu bokeljskih slobodara. Istovremeno je energično čistio štabove svojih jedinica na kopnu i moru od izdajnika i kolebljivaca, jačajući moral i održavajući borbenu gotovost na najvišem nivou. U operaciji kojom je sjajno danima rukovodio odbio je neprijatelja od vojnih objekata i napravio dubok prodor na zapad, osokoljen hrabrošću i odanošću svoji saboraca i ljubavlju i poštovanjem naroda. Očinski je čuvao živote svojih vojnika i starešina i ostaće u istoriji ovog zlosrećnog rata da je pao kao prva žrtva jedinica kojima je pouzdano i samopregorno komandovao.“
Sjajno je rukovodio operacijama na svom delu ratišta, zaštitio je svoje vojne objekte, potisnuo neprijatelja prema zapadu i sačuvao živote svojih ljudi. Nažalost, svoj život nije sačuvao: poginuo je na frontu, na kome se našao u helikopteru vršeći komandantsko izviđanje. Hteo je Krsto da sve ima u svojim rukama, da zna tačno raspored neprijatelja, da uoči njegove slabosti i to iskoristi u cilju očuvanja svakog života u svojim jedinicama.
Na moj predlog održana je komemoracija u Sektoru zamenika načelnika Generalštaba za Ratnu mornaricu, za koju sam napisao govor:
„Okupili smo se da odamo poštu poginulom kapetanu bojnog broda Krsti Đuroviću, komandantu Vojnopomorskog sektora Boka, koji je poginuo 5. oktobra izvršavajući zadatak sa grupom starešina.
Svi smo mi poznavali Krstu Đurovića, jer smo se sa njim sretali tokom službe u Ratnoj mornarici.
Obavljao je niz dužnosti u Ratnoj mornarici – bio je ukrcan na razaračima, bio je dugogodišnji podmorničar, obavljao je dužnost načelnika veze u Komandi Vojnopomorske oblasti i poslednje dve godine je bio komandant Vojnopomorskog sektora Boka. Upravo se nalazio pred odbranom admiralskog rada. Nije stigao da teoretski odbrani taj rad, ali naš Krsto je svoja admiralski rad odbranio u praksi vešto komandujući jedinicama svog sektora, tako da i pored niza dejstava njegove jedinice nisu imale poginulih, a svi zadaci su uspešno izvršeni. Prvi vojnik bokokotorskog sektora je i prvi pao u borbi protiv ustaških zločinaca skupljenih iz svih krajeva sveta.
Iako svi poznajemo ovog divnog čoveka, podsetimo se da je bio cenjen i omiljen u svim sredinama u kojima je službovao i radio. U njegove vrednosti smo se mnogi od nas mogli uveriti iz razgovora sa njegovim potčinjenim u Vojnopomorskom sektoru Boka, iz visokog jedinstva u ovoj jedinici.
Iako miran i tih čovek, smogao je snage da reaguje po svim propisima kada je pokušana izdaja u njegovoj jedinici, sasvim mi je ozbiljno rekao ‘neka me oni samo ljute’, kada je hrvatski radio javio da je uhapšen.
Ratna mornarica je mnogo izgubila, jer nas je jedan veći deo odgovornih starešina napustio i čak prešao na drugu stranu, jedan deo je ‘iznenada’ penzionisan, ali sve nas to obavezuje, pa i smrt našeg druga Krste, na još veći rad i zalaganje.
Kapetan bojnog broda Đurović će biti sahranjen sutra u Kotoru. Mi ne možemo prisustvovati, ali će nas predstavljati naši drugovi koji su sada dole na terenu.
Neka je slava palom kapetanu bojnog broda Krsti Đuroviću!”
Ispraćajući Đurovića iz Herceg Novog, gradonačelnik ovog grada Velimir Đurđević, rekao je: „Ostaće zapisano u istoriji ratovanja da je prva žrtva divizije komandant, a to se moglo dogoditi samo starešini u čijem je ljudskom i hrabrom srcu bilo mesta za svakog vojnika. Sačuvao je živote svojih vojnika, ali ne i svoj. Borba koja traje, naša je zajednička i neće joj biti kraja do poraza onih koji su nasrnuli na Jugoslaviju i od kojih je pao braneći je. Tvoja smrt još više je zbližila narod i garnizon Boka”.
Ispraćaju posmrtnih ostataka kapetana bojnog broda Krste Đurovića prisustvovalo je više hiljada građana Herceg Novog.
KRISTIJAN I STEVAN
Na Dunavu su zajedno u smrt otišli drugovi sa rečnog minolovca „RML-308”, Slovenac Kristijan Lampret i Srbin Stevan Marković. Bili su zajedno godinama na granici u Đerdapu, zajedno su bili i u Novom Sadu, zajedno su bili na brodu, koji je sprečavao nezakonite radnje čehoslovačkog broda „Šariš“ u području Kopačkog rita na Dunavu i pogođen „zoljom” 8. novembra 1991. godine, i zajedno su otišli u smrt. Zastavnik Stevan Marković je snažnom eksplozijom odbačen u Dunav i nikada nije pronađen, a Kristijan je teško ranjen. Stevan, komandir pogonskog odreda na brodu, je nestao u Dunavu i njegovo telo nije nikada pronađeno, a Kristijan, radiotelegrafista, je umro na rukama svojih drugova za broda. Sa oštećenog broda je otvorena vatra. Posada na čelu sa poručnikom bojnog broda Zoranom Markovićem, koji je lakše ranjen, nasukala je brod i pokušala spasiti Kristijana, teško povređenog pažljivo su ga preneli na obalu. Krenuli su da zatraže pomoć. Nakon nekoliko kilometara odvažni spasioci s tugom su zaključili da je napor bio uzaludan. Spasa nije bilo, Kristijan više nije pokazivao znake života – umro je na rukama svojih drugova.
Na sahrani prve žrtve Rečne ratne flotile prisustvovali su svi drugovi poginulog Kristijana, članovi njegovih porodica, penzionisane starešine. Ispraćen je mirni čovek Kristijan, Slovenac as Dunava, a preživelim je ostalo da ne zaborave njegovo rodoljublje, kao što je i on do kraja života ostao veran i odan svojoj patriotskoj dužnosti.
Nepobitno je utvrđeno da su članovi čehoslovačkog broda kontaktirali sa pripadnicima Zbora narodne garde, i to u vreme koje je prethodilo zasedi.
Na ulazu u Spomen-sobu Rečne flotile postavljena je ploča koja podseća na Stevana i Kristijana. Svake godine na dan njihove pogibije pripadnici Rečne flotile polažu cveće.
Autor je kontradmiral u penziji
Izvor: Stanje stvari
One Response
Iskreno,u Šibeniku su dobro i prošli. Da je bilo pameti, oni koji bi se predali,bi živi bili poslani u Srbiju,al eto zbog YU ostali bez glave,i mladost gurali u smrt. Heroji? Malo sutra