fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Бошко Антић: Припадници Ратне морнарице који су 1991. године пали на задатку

Амблем Југословенске ратне морнарице
Амблем Југословенске ратне
морнарице

Ратна морнарица је доживела тежак ударац због издаје многих својих адмирала и кадрова које су они по свом кључу водили, али су је на ногама одржали многи храбри јунаци „нижих” чинова који нису поклекли.

Нажалост, неки од њих нису дочекали крај овог рата, пали су на бојишту, најчешће убијени од својих бивших „другова”. Као што ми знамо, мало пажње им је посвећено, а они су били верни заклетви коју су дали и придржавали су се неписаног морнарског правила – прави морнар тоне са својим бродом, а пацови га пред бродолом напуштају. Захваљујући њима наш брод није потонуо и даље је остао на бранику своје отаџбине.

Насупрот издајницима појавили су се људи који су часно извршили свој задатак и седмицама и месецима на челу својих јединица бранили своје касарне и објекте не подлежући огромним притисцима, претњама, па чак и малтретирању породица.

У рату су жртве неминовне, они мртви не траже више ништа, а дали су све за идеале у које су веровали и од којих нису никада одступили. Ми живи не смемо их заборавити и ове скромне речи нека буду једно велико хвала за жртву коју су дали.

СИН РАВНИХ КОТАРА

Данило Зјачић, капетан фрегате у нашој Ратној морнарици, као петнаестогодишњи дечак ступио је у 12. класу Бродарске подофицирске школе. У Морнарици је одрастао и њој је посветио свој живот, спремајући се да брани обале плавог Јадрана. На жалост, политичке игре оних који желе да разбију Југославију завадиле су наше народе и у прљавом рату који се водио у Хрватској многи су се нашли у улогама за које се нису припремали.

Бојовници „демократске” Хрватске кренули су да на силу отму оно што није њихово. Војни објекти су били први на удару. Данило је био командант једног од њих. Припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде су у једном тренутку успели да заузму брањени објекат, али га је Данило на челу својих војника поново освојио. Извршавајући тај задатак, он је изгубио живот. Али, за разлику од оних који су издали и командовали јуришем на своје бивше другове, Данило је сачувао образ, јер је остао веран отаџбини.

Тужно саопштење о смрти храброг старешине објављено је у „Слободној Далмацији”, али тако да је „супругу Анку, кћи Лару и сина Владимира напустио њихов драги супруг и отац” и да ће се сахрана обавити у 10 часова на сплитском гробљу Ловринац. Та читуља најбоље сведочи о „демократској држави” Хрватској у којој се не сме рећи прави разлог смрти, а сахрана се обавља пре подне.

– Знам Данила још из средње школе, каже капетан бојног брода Мартин Козоле. Завршили смо заједно 20. класу Војнопоморске академије 1968. године. Рођен је у селу Раштевић код Бенковца. Каријеру је започео на патролним бродовима, обављајући све дужности од командира бродског одреда до команданта. Завршио је и Командноштабну академију. Био је крајње коректан према људима и породици, а строг према себи и радним обавезама.

ХЕРОЈ ИЗ КАРАЂОРЂЕВА

Осамнаестог септембра 1991. године у 6.00 часова припадници МУП-а и Збора народне гарде и наоружани мештани извршили су оружани напад на касарне и све друге објекте на подручју Шибеника. Председник Скупштине општине Шибеник ултимативно је од команданта Војнопоморског сектора Шибеник захтевао предају. То је одбијено. Узвраћено је дејством по објектима из којих је на јединице ЈНА отварана ватра. Напади су настављени и после 12.00 часова. Око 14.15 настало је кратко затишје, а око 15.00 часова из стрељачког наоружања, ручних бацача и минобацача отворена је ватра по свим објектима у ширем подручју Шибеника. Председник општине је поново ултимативно тражио предају. Међутим, припадници ЈНА су узвратили ватром. После 18.00 часова, због тешког положаја у којем су се јединице нашле, ангажовани су ради подршке јачи састави ЈНА. Напади су трајали до 2.00 часа, кад је настало затишје.

Тог дана сазнало се да је адмирал Божидар Грубишић прешао на страну Врховништва и да је упутио позив команданту Војнопоморског сектора Шибеник контраадмиралу Ђури Појеру да се преда. Он се није предао али је поднео захтев за пензионисање, што је било велико изненађење за све, јер су га сматрали патриотом и мислили да тако нешто он никада неће учинити. Команду је преузео начелник штаба капетан бојног брода Марко Сунарић, који је управо примио дужност, јер је пре тога био командант Војнопоморског упоришта Вис.

Поново се потврдила Лењинова изрека „Упропастиће нас мангупи у нашим редовима“.

Шибеник

У борбама за касарну на Кулинама у Шибенику погинуо је поручник бојног брода Зоран Голубовић. О том догађају најречитије говори чланак објављен у „Политици експрес“ од 23. септембра 1991. године „Последњи лет хероја ‘Голуба’“. Читао сам то у аутобусу на путу за радно место. Стегло ми се нешто у души. Неко овог младог човека мора понети у својој савести. Како је дошло до погибије овог младог команданта, кога се сећам, јер сам га упознао када сам био у инспекцији у Шибенику и за време снимања наставног филма за Војнофилмски центар „Застава-филм“ пре две године.

Касарна се налазила три дана под ватром хрватских МУП-оваца и гардиста. Голубовић је погођен снајперским хицем у главу. О томе су сведочиле његове старешине на сахрани у Карађорђеву, којој је присуствовало више хиљада становника Карађорђева и Младенова, недалеко од Бачке Паланке и на домету наоружања са подручја где су се водиле борбе око Вуковара. Од свог комшије, у суботу 21. септембра, опростили су се и његови вршњаци који су заједно с њим расли. Имао је само 32 године, а храбро је погинуо у одбрани својих морнара и касарне Кулина.

Један од Зоранових старешина је у посмртном говору истакао: „Бранио је отаџбину. Његов лик остаће понос Југословенске ратне морнарице“.

„Притисци на официре ЈНА и чланове њихових породица почели су у Шибенику још од 23. јануара 1991. године, а кулминирали су прошле недеље“, говоре старешине с Кулина, „МУП-овци и гардисти поставили су препреке, искључили струју и воду у касарни, а онда су нас три дана засипали јаком минобацачком и снајперском ватром. Ни један хитац нисмо испалили пре напада на нас“.

После више од хиљаду испаљених хитаца на касарну и лакшег рањавања једног морнара старешине су узвратиле жестоко.

„Била је то велика борба“, изјавио је новинару старији водник прве класе Предраг Шпањевић, „тим пре, што је на страни снага Збора народне гарде и МУП-а Хрватске био и капетан бојног брода Анте Будимир, дојучерашњи командант касарне. У среду пре подне, официр и морнари били су принуђени да штите бродове. Зоран је бранио своје другове са прамчаног топа, калибра 20 мм. Између 9.00 и 9.30 часова погодио га је снајперски хитац, вероватно панцирни метак који му је пробио шлем на глави“.

Иако је постојала опасност по њихове животе, Зоранове старешине, са граничног патролног чамца ГПЧ-180 су успеле да се кроз кишу куршума пробију до прамца, увију у ћебе рањеног команданта и пребаце га на други брод. Цео дан је трајала битка са оружницима у увече око 22.00 часа, почела је акција спасавања кроз узани канал Светог Анте који из Шибеника води ка отвореном мору.

„Канал је био запречен минама и мрежама“, каже Шпањевић, „са околних брда тукли су са свих страна, да је била лудост проћи. Ипак, око 20-ак морнара и шест старешина узвраћали су паљбу и пробили се до Виса. Нажалост није било спаса и за поручника бојног брода Голубовића“.

Говорећи о погинулом Зорану, његов венчани кум Светислав Вукојев каже: „Био је људина. Узор свима. Сви смо га волели у овом крају. Невероватно је био спортски надарен. Играо је одлично мали фудбал, кошарку, одбојку, а у војсци је био изузетан вишебојац. Његов рекорд у пењању уз конопац, до сада, нико није оборио. Нас шесторица – Џо, Струја, Гаковић, Свилар, Голуб и ја – били смо нераздвојни у детињству, па смо између себе изукрштали кумство.“

Свакако, најтеже је супрузи Ксенији (има 29 година) и кћерки Ивани (шест година), које су последњи пут виделе Зорана крајем августа. Зоран је неколико пута долазио, али се враћао својим друговима. Задњи пут се вратио авионом у Шибеник.

„Био је то последњи лет мог ‘Голуба“, каже Ксенија. „Невероватно колико је волео свој посао и Армију. Кћеркица и ја морале смо, после девет година, буквално да побегнемо из Шибеника. То су били такви притисци на чланове породица официра, да сам ја осећала да ће сваког часа неко да пуца у нас. Кћеркици сам морала да забраним да говори на улици да нас не препознају по говору, а тек смо средили стан у Шибенику“.

Тако је „Голуб“ средио своје гнездо, а онда одједном одлетео у историју. Остала је Ксенија са кћерком и туга, која стеже срце сваком родољубу. Има ова земља јунака, хероја, људи од речи, али изгледа да није имао ко да их види. „Голуб“ је погинуо свестан да је издан од старијих другова.

КОМАНДАНТ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ

У Шибенској болници умро је под неразјашњеним околностима капетан фрегате Бошко Трифуновић, командант касарне „Анте Јонић”. Бранио је касарну са својим војницима, не прихватајући никакве услове за предају.

Несрећом, залутало зрно је погодило команданта касарне у његовој канцеларији, вероватно са оближњег Морнаричкотехничког ремонтног завода. Рањеног команданта нису одмах могли пребацити у болницу, јер то нису дозвољавали припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде, па је то учињено тек дан касније. На челу оних који су спречили његов одлазак у болницу налазио се његов наследник на дужности команданта у Мешовитом дивизиону минополагача капетан бојног брода Анте Будимир.

Данима се из болнице о рањеном Трифуновићу реч није могла чути, док није стигао глас да је, наводно, умро, „јер му срце није могло издржати”. Сахрањен је у заједничкој гробници, са још 18 људи, а да о томе породица није обавештена. Сазнали су о сахрани тек касније, али им је место сахране дуго било непознато.

Занимљиво је да је „Слободна Далмација” вест о погибији храброг команданта касарне „Анте Јонић” објавила пре него што је званично потврђен датум његове смрти – по изводу из његове смрти било је то 21. септембра. Остала је још мистерија – човек је умро од ране од које се не умире, о смрти је дато објашњење које није прихватљиво, није се знало ни где је сахрањен. Нема ли то неке везе са тврдњом да Хрватска узима органе од мртвих и рањених и продаје их у иностранству, прикупљајући тако новац за своје наоружање?

У 20.00 часова 22. септембра 1991. године савезни секретар за народну одбрану упутио је писмо председнику Републике Хрватске. Између осталог у њему пише:

(4) У 15.45 часова запаљена је шума око Команде Војнопоморског сектора Шибеник; (5) У 15.55 часова бачен је сузавац на Команду Војнопоморског сектора Шибеник; (6) У 16.55 часова почело је постављање минобацача и противавионских топова на Ражинској петљи и прегруписавање снага за општи напад на војне објекте у Шибенику; (7) У 16.20 војници и старешине у касарни Ражине позвани су на предају, а затим је отпочео напад на касарну; (9) У 18.50 отворена је ватра на објекте ЈНА у Шибенику. Пред касарном „Анте Јонић” доведена је командантова супруга са децом, с циљем присиљавања на предају; (11) У 19.03 часова отпочео је минобацачки напад на Команду ВПС и касарну „Анте Јонић” у Шибенику, а од 19.45 изводи се општи напад на све објекте ЈНА у том гарнизону.

Тако је мистериозно нестао Бошко Трифуновић, човек кога су убиле усташе, наследници оних који су му убили мајку када је имао две године. Њега је спасла рођака, да би га метак усташких злочинаца стигао готово 50 година касније.

У целом овом злочину најжалосније је то што су нападачи на његову касарну и директни узрочници његове смрти били и неки његови бивши „другови”, којима је био учитељ на бродовима. Где је био капетан фрегате Дервишевић Хасан, његов класић из 16. класе Војнопоморске академије? Није му помогао, а био је у Збору народне гарде некакав инструктор. А Бошко Труфуновић, тај родољуб из Гламоча, могао их је учити само љубави према отаџбини. Међутим, они су се приклонили другој страни, доказујући тако да никада и нису били другови Бошку Трифуновићу, ни дорасли његовој људскости и храбрости.

Бошко Трифуновић је рођен 1940. године у Гламочу. Рат је разорио његову породицу. Усташе су му у једном од многобројних покоља Срба у том крају убиле мајку. Његова мајка Мара се налазила у групи коју су усташе заробиле и нагониле у запаљену кућу. Мара је држала у наручју малог Бошка и пркосно одбила да извршава њихова наређења. Рафал је прекинуо живот младе жене, син Бошко је пао из мајчиног наручја, прихватила га је рођака и спасла му живот.

Отац Божо је учесник НОР-а од 1942. године.

Био је то април 1943. године. Тог дана страдало је 14 Трифуновића. Живот после рата настављен је у Младенову код Бачке Паланке. Бошко је растао, дубоко у њему остао је пркос који је мајка пружила пред смрт. Једном истргнут из својих крајишких корена, кренуо је 1961. године у Војнопоморску академију и завршио је 1964. године. Постао је поморски официр. Учен од мајчине успомене, породичне традиције и личног поштења, нашао се на бродовима Ратне морнарице и увек извршавао све поверене задатке. Готово сав свој век провео је у Шибенику, ту је засновао своју породицу. Са супругом Срећом, родом из Заблача код Шибеника, и сином Александром, који представља слику свог оца, планирао је живот у овом крају.

Какав је био човек Бошко Трифуновић, 1969. године су дали одговор они који су га нешто више после тога убили. „Слободна Далмација” је 1969. године писала: „Какав је човјек тај Трифуновић, какав жељезни стисак руке. Његов брод стиже први да гаси пожар на отоцима… Свака Част”!

Бошко је ожењен из Заблаћа, као и многи припадници ЈНА сродио се са женином родбином, одлучио је да ту остане после пензионисања, а онда је следила мржња како никада није могао ни замислити. У Заблаћу су му одмах после погибије потопили чамац, а он је том крају посветио целог себе, чувао је њихово море, спречавао својим граничним бродом да им италијанске рибарице краду рибу. Његов чамац, сан сваког поморца, ти исти људи су му потопили.

А онда је дошло још теже изненађење за његову породицу. Зликовци су вероватно под притиском прихватили да изруче тело храброг команданта. Супруга и син су хтели да га сахране у заједничку гробницу коју су у Заблаћу изградили. Међутим, мештани су спречили ту сахрану. Колико се само мржње и зла скупило у тим људима и нажалост она је усмерена против оних којих су их прихватили као своје.

– Нису они ни заслужили, рече један од говорника на Бошковој сахрани, да један такав јунак лежи међу њима.

Бошко је сахрањен 22. фебруара у бачком селу Младеново, у присуству родбине, мештана Младенова и припадника ЈНА. Мештани су с поштовањем дочекали и испратили свог комшију Бошка, тужни и поносни што је њихов Крајишник остао такав какви су они увек били. Село је у ставу мирно, као у ратно време у Крајини, испратило свог хероја.

„Провео си читав један век”, рекао је представник Ратне морнарице на сахрани, „у нашим редовима, уложио си своју младост у изградњу Ратне морнарице, васпитавао млађе на својим идеалима, сродио си се с људима који су у ту Морнарицу дошли из разних крајева Југославије. Другачије ниси ни могао, јер си имао широко људско срце, срце дечака из Гламоча, срце у коме је било места за све људе без обзира на нацију, верску припадност и социјално порекло. Био си свима друг, али нажалост ни ти ни ми нисмо знали да се у нашим редовима налазе издајници, нисмо знали да су наши бивши другови са бродских палуба и из бродских кантина издајници, да могу пуцати у нас. Нажалост, пуцали су! Ти си пао као жртва издајника.

Данас се завршава Твоја пловидба. Желео си да твој крај буде на обали мора кога се тако волео, али нажалост нељуди то нису дозволили. Вратио си се тамо одакле си и кренуо на свој животни пут. Отишао си као младић, вратио си се као јунак. Пред нама се налази Твоје тело коме ни мртвом злочинци нису дали мира, али тиме Ти постајеш већи у нашим мислима, својим јунаштвом си стао раме уз раме с јунацима из наше поморске историје – Спасићем, Машером, Берићем… Твоје име и Твоје дело даваће млађим генерацијама узор како треба живети, волети и умирати…

… Почивај мирно у земљи бачкој поред свог ратног друга Зорана Голубовића.”

А одмах ту, поред Бошковог гроба, је гроб другог јунака из Шибеника – поручника бојног брода Зорана Голубовића, кога су исти ови Младеновчани и житељи родног Карађорђева испратили након погибије у Шибенику. Снајперски метак је однео живот младог официра који је бранио касарну „Кулине”, удаљену само неколико стотина метара од Бошкове касарне. Он је имао само 32 године, обожавао је Бошка и он му је био узор.

Тако је зла коб саставила два јунака два хероја којим се мештани Младенова и Карађорђева поносе. Њихов лик мора бити идеал који би морао имати сваки бранилац родне груде.

ПРВИ ВОЈНИК ПРВИ ГИНЕ

У првом борбеном реду погинуо је командант Војнопоморског сектора Бока капетан бојног брода Крсто Ђуровић. Тог дана сазнао је да је ванредно унапређен у чин контраадмирала „за изузетно држање и поступање у извршењу борбених задатака од посебног значаја за оружане снаге и одбрану земље, као и за успешно командовање и руковођење, иницијативу и личну храброст“. Очински је чувао животе својих људи у борбама на овом фронту, а пао је као прва жртва јединица којима је успешно командовао.

Крсто Ђуровић (десно)
Крсто Ђуровић (десно)

Савезни секретаријат народне обране саопштио је да је 5. септембра 1991. у 15.15 часова на ширем подручју аеродрома Чилипи, у висини села Поповићи, погођен и оборен хеликоптер „газела“ у којем су се налазили генерал-потпуковник Јеврем Цокић и капетан бојног брода Крсто Ђуровић. Том приликом тешко је озлеђен капетан бојног брода Крсто Ђуровић који је од задобијених рана преминуо. Генерал-потпуковник Јеврем Цокић и чланови посаде капетан Нервин Тобунчић, пилот и водник прве класе, и Илија Радуловић, копилот, озлеђени су и ван животне опасности су.

Породици преминулог капетана бојног брида Крсте Ђуровића изразе саучешћа упутио је савезни секретар за народну одбрану генерал армије Вељко Кадијевић. Породици и Команди Војнопоморског сектора Бока стижу телеграми саучешћа из Херцег Новог, целе Црне Горе и из других крајева земље.

Колико јуче Крсто је изјавио новинарима да Сектор којим командује беспрекорно извршава све задатке више команде, као и то да међу припадницима овог Сектора нема погинулих.

Тај високи Црногорац, рођен на Цетињу 1940. године, деловао је мирно и сталожено и само два дана пре смрти на вест коју је, као и обично лажно, објавио хрватски радио о његовом „смењивању” одговорио ми је када сам га телефоном о том обавестио: „Само нека они мене љуте”.

У „Народној армији“, објављен је текст под насловом „Капетан бојног брода Крсто Ђуровић – У првом борбеном реду“, у коме, између осталог стоји:

„Стручан и марљив, храбар и одговоран, хуманиста и патриота, командант Ђуровић је блиставо водио операцију разбијања јаких и изузетно агресивних неонацистичких снага хрватске солдатеске на правцу Превлака – Дубровник, сматрајући да нема право да из штаба руководи борбама и бојевима својих морнара и војника, већ да мора бити са трупама, у првом борбеном реду, тамо где се јуриша и побеђује, уз ризик да се изгуби живот. Он је и тај ризик, надахнут примерима чојства и јунаштва из историје своје домовине, васпитан на подвигу хероја Спасића и Машере, ношен командантском и личном храброшћу, с достојанством која пристоји човеку што држи до сопственог образа, традиције народа и угледа официрске професије – спремно понео. И погинуо усред оружаног окршаја, надгледајући из хеликоптера стрељачки строј својих бораца понетих јуришима према Дубровнику.

Као мудар и приципијелан преговарач, дуго је покушавао да са челницима Дубровника нађе језик договора зарад очувања мира пред насртајима усташких оружаних формација, пре свега, пред злогласном ‘црном легијом’ и ‘гардистима’, који су угрожавали слободу бокељских слободара. Истовремено је енергично чистио штабове својих јединица на копну и мору од издајника и колебљиваца, јачајући морал и одржавајући борбену готовост на највишем нивоу. У операцији којом је сјајно данима руководио одбио је непријатеља од војних објеката и направио дубок продор на запад, осокољен храброшћу и оданошћу своји сабораца и љубављу и поштовањем народа. Очински је чувао животе својих војника и старешина и остаће у историји овог злосрећног рата да је пао као прва жртва јединица којима је поуздано и самопрегорно командовао.“

Сјајно је руководио операцијама на свом делу ратишта, заштитио је своје војне објекте, потиснуо непријатеља према западу и сачувао животе својих људи. Нажалост, свој живот није сачувао: погинуо је на фронту, на коме се нашао у хеликоптеру вршећи командантско извиђање. Хтео је Крсто да све има у својим рукама, да зна тачно распоред непријатеља, да уочи његове слабости и то искористи у циљу очувања сваког живота у својим јединицама.

На мој предлог одржана је комеморација у Сектору заменика начелника Генералштаба за Ратну морнарицу, за коју сам написао говор:

„Окупили смо се да одамо пошту погинулом капетану бојног брода Крсти Ђуровићу, команданту Војнопоморског сектора Бока, који је погинуо 5. октобра извршавајући задатак са групом старешина.

Сви смо ми познавали Крсту Ђуровића, јер смо се са њим сретали током службе у Ратној морнарици.

Обављао је низ дужности у Ратној морнарици – био је укрцан на разарачима, био је дугогодишњи подморничар, обављао је дужност начелника везе у Команди Војнопоморске области и последње две године је био командант Војнопоморског сектора Бока. Управо се налазио пред одбраном адмиралског рада. Није стигао да теоретски одбрани тај рад, али наш Крсто је своја адмиралски рад одбранио у пракси вешто командујући јединицама свог сектора, тако да и поред низа дејстава његове јединице нису имале погинулих, а сви задаци су успешно извршени. Први војник бококоторског сектора је и први пао у борби против усташких злочинаца скупљених из свих крајева света.

Иако сви познајемо овог дивног човека, подсетимо се да је био цењен и омиљен у свим срединама у којима је службовао и радио. У његове вредности смо се многи од нас могли уверити из разговора са његовим потчињеним у Војнопоморском сектору Бока, из високог јединства у овој јединици.

Иако миран и тих човек, смогао је снаге да реагује по свим прописима када је покушана издаја у његовој јединици, сасвим ми је озбиљно рекао ‘нека ме они само љуте’, када је хрватски радио јавио да је ухапшен.

Ратна морнарица је много изгубила, јер нас је један већи део одговорних старешина напустио и чак прешао на другу страну, један део је ‘изненада’ пензионисан, али све нас то обавезује, па и смрт нашег друга Крсте, на још већи рад и залагање.

Капетан бојног брода Ђуровић ће бити сахрањен сутра у Котору. Ми не можемо присуствовати, али ће нас представљати наши другови који су сада доле на терену.

Нека је слава палом капетану бојног брода Крсти Ђуровићу!”

Испраћајући Ђуровића из Херцег Новог, градоначелник овог града Велимир Ђурђевић, рекао је: „Остаће записано у историји ратовања да је прва жртва дивизије командант, а то се могло догодити само старешини у чијем је људском и храбром срцу било места за сваког војника. Сачувао је животе својих војника, али не и свој. Борба која траје, наша је заједничка и неће јој бити краја до пораза оних који су насрнули на Југославију и од којих је пао бранећи је. Твоја смрт још више је зближила народ и гарнизон Бока”.

Испраћају посмртних остатака капетана бојног брода Крсте Ђуровића присуствовало је више хиљада грађана Херцег Новог.

КРИСТИЈАН И СТЕВАН

На Дунаву су заједно у смрт отишли другови са речног миноловца „РМЛ-308”, Словенац Кристијан Лампрет и Србин Стеван Марковић. Били су заједно годинама на граници у Ђердапу, заједно су били и у Новом Саду, заједно су били на броду, који је спречавао незаконите радње чехословачког брода „Шариш“ у подручју Копачког рита на Дунаву и погођен „зољом” 8. новембра 1991. године, и заједно су отишли у смрт. Заставник Стеван Марковић је снажном експлозијом одбачен у Дунав и никада није пронађен, а Кристијан је тешко рањен. Стеван, командир погонског одреда на броду, је нестао у Дунаву и његово тело није никада пронађено, а Кристијан, радиотелеграфиста, је умро на рукама својих другова за брода. Са оштећеног брода је отворена ватра. Посада на челу са поручником бојног брода Зораном Марковићем, који је лакше рањен, насукала је брод и покушала спасити Кристијана, тешко повређеног пажљиво су га пренели на обалу. Кренули су да затраже помоћ. Након неколико километара одважни спасиоци с тугом су закључили да је напор био узалудан. Спаса није било, Кристијан више није показивао знаке живота – умро је на рукама својих другова.

Спомен плоча Марковићу и Лампрету
Спомен плоча Марковићу и Лампрету

На сахрани прве жртве Речне ратне флотиле присуствовали су сви другови погинулог Кристијана, чланови његових породица, пензионисане старешине. Испраћен је мирни човек Кристијан, Словенац ас Дунава, а преживелим је остало да не забораве његово родољубље, као што је и он до краја живота остао веран и одан својој патриотској дужности.

Непобитно је утврђено да су чланови чехословачког брода контактирали са припадницима Збора народне гарде, и то у време које је претходило заседи.

На улазу у Спомен-собу Речне флотиле постављена је плоча која подсећа на Стевана и Кристијана. Сваке године на дан њихове погибије припадници Речне флотиле полажу цвеће.

Аутор је контрадмирал у пензији

Извор: Стање ствари

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

One Response

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: